Banalni predmeti Dušana Otaševića

Oktobarski salon ove godine čine brojna imena sa domaće likovne scene, čije godine variraju; njihovo prisustvo na izuzetno značajnoj beogradskoj izložbi smo već najavljivali. Dušan Otašević (kojeg nema potrebe preterano predstavljati) nas je jednog septembarskog dana ugostio u svojoj kancelariji u impozantnoj zgradi (ili dvorcu) SANU. Pitao nas je da li smo za kafu, ali naredna radoznalost je bila direktnija: da li smo mu se obratili zato što je ubedljivo najstariji izlagač na salonu? Nije istina, rekla sam, Joko Ono je starija. Ali koga briga za nju. 

Dobar dan, Dušane! Hvala što ste nas primili.

E, dobrodošli! Ja ću sad pričati, tu možda bude i viška, ali hajde da krenemo od Oktobarskog salona, zbog kojeg ste ovde. Kad sam ja bio student, 60-ih godina, to je bila vrlo važna stvar i svi smo jedva čekali da se okupimo u tom prostoru, gde je danas garaža u Masarikovoj ulici. Salon je bio ozbiljan događaj i bili su jako strogi kriterijumi, znalo se da onaj ko izlaže tamo zauzima ozbiljnu poziciju. Vremenom se to pomalo izgubilo, a počelo je da liči na neko revijalno izlaganje, ali u proteklim godinama je opet postignuto da to bude ozbiljnije, postalo je bijenalno i internacionalno. Ovogodišnji naslov je jako dobro odabran, ta kakofonija, čini mi se, jer kad sam ja počinjao, i moja generacija, znalo se šta je mejnstrim i bilo je prirodno da napravite neki otklon od toga. Danas jedan mlad čovek ne zna ni gde ni šta, tolike su mogućnosti, nepregledne! Možda je došlo vreme da se radi na nekom ozbiljnijem pristupu, ne samo rušenje, ne samo površno, ne samo stav.

Koliko je bitan humor u Vašem radu?

Ja prosto nastojim da to ne bude sve preozbiljno. Nije mi u prirodi da se hvatam za glavu, a i kada dođete na izložbu da vam bude donekle i prijatno. Ja volim da radim i volim da provodim vreme u radionici, volim da istražujem, ali kada iscrpim jednu temu nisam sklon da joj se vraćam. Bitan mi je taj momenat, impuls da sa nečim krenem, i to me zabavlja. Dosadno mi je da budem samo proizvođač. Možda sam imao tu sreću da u moje vreme nije bilo privatnih galerija i nije postojala zapravo ta potreba za proizvodnjom; sada neko napravi niz radova koji su vrlo slični i prepoznatljivi, to se prodaje, svi žele da ih imaju i tako u krug. Nemam ništa protiv tog pristupa, ali ja prosto ne umem tako da radim – zato sam i uvek kretao ispočetka, pa imam brojne i različite cikluse iza sebe.

Čini mi se da dosta ljudi koje znam imaju problem, kao umetnici, da budu sami sebi nedosledni.

To je nezahvalan i težak posao, posao na duge staze. Ja sam malograđanski tip, ni kad sam bio mlađi nisam bio od onih koji sede kao boemi cele noći u kafani; nije da nisam bio u kafani, nisam živeo u manastiru (smeh), ali ja mislim da je ovaj posao jako ozbiljan i da čovek mora da radi. Ljudi koje ja znam, a koji se posvećuju svom poslu, rade svakodnevno, više od ljudi koji rade 8 sati. Taj kontinuitet je izrazito važan.

A teško je održati ga, u moru konkursa i drugih neophodnosti.

Jeste, ali ja razumem da danas čovek nema ni mogućnosti da se izrazi ako ne prihvati tu situaciju. Da se vratim u prošlost: kada sam ja počinjao, nije bilo privatnih galerija, ali država – ma kako sada svi pljuvali – je imala republičku i gradsku komisiju koje su obilazile sve izložbe i otkupljivale radove. Naravno, zavisilo je od komisije, ali meni bi barem jedan rad uzeli na izložbama koje sam imao, a te radove su onda muzeji po Srbiji, koji bi bili zainteresovani, uvodili svoje zbirke; tako ima mnogo mojih radova u Muzeju savremene umetnosti, i ne samo mojih. Na taj način je postojala neka vrsta potpore. Onda su i ateljei dodeljivani umetnicima, udruženja su to činila: ako ste imali neku reputaciju, mogli ste da konkurišete i dobijete atelje, premda je svakako neka podobnost bila potrebna. Ja nikada nisam dobio atelje, niti sam ga tražio.

Kada pogledate unazad, da li možete da osetite/razumete sve svoje radove, ili Vam se ponekad čini da je za njih odgovorna neka druga osoba? 

Iskreno, kada je ova monografija bila idejno začeta, ja sam izdavačima rekao – moraćete da angažujete nekog ozbiljnog istoričara umetnosti! Ja ne znam gde su ti radovi, a mnogih se i ne sećam. Šalu na stranu, ja stvaram već dugo i postojali su veoma različiti periodi, o čemu ta monografija pregledno i svedoči.

A da li ste nakon toliko godina rada imali ambicije da postanete profesor na Akademiji?

Pa, mene nisu ni primili na postdiplomske studije. Ja sam tokom osnovnih studija već imao oko tri izložbe, i onda kada sam došao na prijemni rekli su mi – “Pa, Vama ovo ne treba”. Tu se ta priča završila.

Sedimo u Vašoj maloj kancelariji u SANU. Imate li odnos prema tome što ste član, akademik, i što sredinom radne nedelje u jutarnjim časovima moramo da prođemo kroz mermeni hodnik kako bismo se sreli? 

Kada su me predložili za člana, ja o tome i nisam znao ništa. Ima mnogo ljudi koji bi trebalo da budu akademici, a to nisu; neki ljudi su prestari da bi bili predloženi, a ne možete ni biti pozvani kada ste mladi. Moja kancelarija je tik iznad galerije i ovako mi zgodno dođe, za posete. Najviše vremena ipak provodim u svom ateljeu. Ovaj prostor iznad stola je dobro došao da okačim već uramljene grafike. Ne znam šta bih vam još rekao (smeh).

1. Klupko – Imao sam jednu seriju radova koja se zvala Arijadnin konac, naravno, uvek ta priča o lavirintu i izlasku iz lavirinta, to sam radio za vreme 90-ih i Miloševićeve vlasti, to je bio neki moj komentar.

2. Palidrvce – Prvi neki moji radovi su bili palidrvca, imam čitavu seriju radova. Mislio sam da je dobro da probam sa nečim jednostavnim, banalnim; pušio sam i onda sam se opredelio za šibicu. To je naizgled jedan beznačajan predmet, ali predmet treba da bude samo podsticaj, on ima značenje koje možda za nas nije relevantno, ali nas usmerava u određenom pravcu: neko će tu naći možda vatru, otvoreno je i široko.

3. Teg i crtež – E, to je to ovde jer je usko vezano za moj rad izložen na Oktobarskom salonu. Čuveni Leonardov crtež, razume se, jedan od najpoznatijih crteža uopšte, toliko puta reprodukovan i korišćen da se gotovo obesmislio. Ja volim, i od početka sam voleo, te banalne predmete i ideje koje su toliko puta sažvakane da je obesmišljen njihov početni smisao. Taj se crtež zove L’Uomo Vitruviano i dosta je važan, ljudska figura stoji u dve pozicije, a sa tim raširenim rukama koje idu u vis dodiruje se krug, kao simbol nekog svemira čije ivice su ljudi tadašnjeg vremena bili u stanju da dotaknu.

Moja mala intervencija je to što crtež postaje sečeno drvo, i postoji jedan plavi krug/linija, to je taj svemir. Moj, današnji čovek, stoji vezanih ruku, sputan je, a iznad glave mu je jedan predimenzionirani teg; ne samo što je okovan, već mu iznad glave stoji 100kg i on ne može da diše. Rad se zove U zlatnom kavezu. 

4. Amnezijator – Ovo je jedan moj rad, iz 2000-ih, sve govori za sebe: uređaj koji briše pamćenje u stolici koja liči na egzekutorsku. Poboljšava vašu sklonost ka zaboravljanju, otklanja vezu ismeđu uzroka i posledica, a ovo drugo je posebno važno. U doba kad sam to radio neke nade su otišle, a taj rad je prvi put bio izložen u jednoj maloj galeriji, Arte, praktično se jedan rad samo i izlagao jer je mali prostor bio u pitanju, a bile su tu i olovke i papirići, te su posetioci pozvani da upišu šta žele da zaborave. Kada se izložba završila, našao sam gomilu ceduljica i bile su vrlo zanimljive: mnogi žele da zaborave ljubav, ratove, sankcije… Neki se ponavljaju, svakako. Onda sam uramljivao te želje i izlagao i njih sa Amnezijatorom u narednom mestu na koje je rad putovao.

5. Fenjer – Njega sam pronašao i setio se Diogena, znate tu priču: živeo je u buretu i odrekao se svega ovozemaljskog, a Aleksandar Veliki se zatekao u njegovom mestu, stao je ispred i pitao ga da li mu nešto treba. Diogen je odgovorio: “Da, skloni mi se sa sunca.” On je poznat po tome što u sred bela dana ide sa fenjerom, sa svetlom, a kada bi ga pitali šta će mu taj fenjer, on bi rekao da traži čoveka. Aleksandar Veliki je prepoznavao veličinu filozofije bez obzira što je bio vladar celog sveta, to je danas nezamislivo. Činilo mi se da ne bi bilo loše da se danas pojavi neki Diogen; danas je takođeđ teško naći pravog čoveka. Čini se da su njegove osobine jednostavne, ali teško ih je održati.

6. Testera – Ja vrlo često koristim drvo. Tako sam i počeo, sami smo pravili preparaturu, natezanja platna, sve smo to znali. To platno mi je bilo nešto mlitavo, kao neka pozorišna kulisa, pa sam onda počeo da lepim na drvo, pa su prvi moji radovi bili samo na daskama, a onda sam – jer drvo puca – dodavao i platno. Drvo mi je ostalo i pristupačno i obradivo, tako da je testera jedan od mojh glavnih alata.

7. Četka – Mislio sam nekad, kao Marineti, da muzeje treba spaliti, to mi je bila prihvatljiva ideja. Ali kad čovek zađe u godine, postane konzervativan, pa naravno ne mislim više tako (smeh). No, vratio sam se tom slikarskom materijalu i bojama, samo što sve to koristim na nešto drugačiji način: četka je stoga šira. Jedan od ključnih alata.

8. Kutija – U toj kutiji zapravo nema ništa, a moglo bi da bude svašta, kada tako stoji zatvorena. To mi se dopalo, pa sam je zato doneo (smeh).

9. Jabukoljuštilica – E, a ovo je pravi izum! Postavite jabuku i okrećete, a ona ga oljušti. Ja volim tako te atrakcije, a dobijete vrlo lepu ljusku. Smešno je naravno, ali je zgodno (smeh).