Balkanski Brutalizam

U poslednjih nekoliko godina rodilo se veliko interesovanje za betonske, masivne, gole građevine. Ponovo je postao popularan socijalistički modernizam – nama dobro poznat. Zdanja koja pripadaju tom pravcu inspirišu umetnike kroz fotografiju, film, dizajn, slikarstvo… Aktuelni su pre svega monumenti podignuti u znak sećanja na poginule u borbi protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata. Izgrađeni su između šezdesetih i osamdesetih godina, na mestima gde su se vodile bitke ili gde su bili koncentracioni logori. Projektovala su ih velika imena među kojima vajari Dušan Džamonja, Vojin Bakić, Miodrag Živković ili arhitekte Bogdan Bogdanović i Gradimir Medaković. Lokalno stanovništvo ih je redovno posećivalo – prosečno milion posetilaca godišnje u okviru patriotskog obrazovanja – i time je ideologija koju su predstavljala ova dela, kao i njihova duboka simbolika, uticala na razvoj i samopouzdanje jednog društva. Ulagalo se u dokazivnje moći, snage, veličine, i nezavisnosti jedne države. Ostaci su, kao kamenje raspodeljeni po državama bivše Jugoslavije.

Belgijski fotograf Jan Kempenaers je u periodu od četiri godine sakupljao te preostale delove uz pomoć stare mape iz 1975. i krajem 2009. izdao knjigu “Spomenik : the End of History” sa objektivno prikazanim spomenicima. Njegovo distancirano oko je uspelo da prenese neku vrstu melanholije – jasno se oseća kraj epohe koju neki pamte, i(li) kojoj se neki dive.

Slikarka Irma Markulin je napisala knjigu “In search of Lost Time : Images, Memorials…” u kojoj istražuje ostatke kolektivnog sećanja kroz arhivske dokumente, tekstove, pisma… od nostalgije do cinizma. Takođe prati evoluciju Titovog kulta čiji se imidž menja od države do države. Njena serija slika “Lost Monuments” je plod spomenute analize u kojoj se prepliću istorijski i umetničko-istorijski problemi. Sam proces stvaranja je deo odgovora na čitavu situaciju : fotografije spomenika je izgužvala, stavila na ravnu porvršinu i opet fotografisala, a konačni rezultat je slikala na platnu.

Nedavno je grafička dizajnerka iz Banja Luke, Nevena Katalina kao diplomski rad na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, predložila plakate sa šest odabranih spomenika. Kroz njen rad se povezuje rasparčan nacionalni identitet. Tipologija ovih nevidljivo konektovanih tačaka i dalje generiše prostor nekadašnje države.

Uskoro izlazi Sankofa, nezavisni dokumentarac sa naučno-fantastičnom pozadinom. Reditelj Kaleb Wentzel-Fisher istražuje značaj memorije i način na koji prošlost definiše sadašnjost. Značajni deo u filmu zauzimaju upravo spomenici socialističke revolucije.

Grafička rešenja za potrebe filma su uradili dizajneri Milena i Vlada iz Yugodrom-a koji šire audio-vizuelne informacije iz doba SFRJ. Pored logoa, piktograma i tipologije, napravili su i zanimljiv set od 9 razglednica “YU Pozdravi”. Spomenici Narodnooslobodilačke Borbe (NOB) su ovoga puta smešteni u osvežavajuće okruženje utopijskih pejzaža. Ovo uporno prikazivanje nepostojećeg mesta (Jugoslavije koje više nema) šalje antinacionalističku poruku za mlađe generacije.

Sva ova pažnja ukazuje na to da možda nije sve u simbolici. Prvobitno značenje je ionako izgubljeno, a ponekad je dovoljna samo lepota, ma koliko bila subjektivna. Striktna geometrija spomenika je inspirisana organskim elementima iz prorode : cvetovi, šampinjoni, DNK, kristali…

Na društvenim mrežama pojavljuju se razne grupe koje promovišu sivilo, jačinu i drskost ovih hladnih i – kako kažu – “nekomunikativnih” građevina. U čemu je trik? Odgovor možda leži u njihovoj estetskoj efikasnosti i trajanju. S jedne strane se pojavljuju figure koje u sebi sadrže ponavljanje, ritam i jasnoću. S druge strane imamo oblike nemirnih linija, (skoro namernih) nepravilnosti, sa tačnom dozom asimetrije, baš onoliko koliko je dovoljno da se izbegne dosada i zaintrigira radoznalo oko. Svi spomenuti faktori vode ka konceptima “istine” i “večnosti”.

Nove generacije su promenile (ili očistile) svoje naočare : sada je šarm nekadašnjih «monstruma» očigledan. Više se ne plaše futurizma, dok se paralelno dive starim takozvanim «vintage» stvarima. A ako to staro izgleda kao da je putovalo kroz vreme, kao da je poslato iz neke druge galaksije – onda je to dobitna kombinacija. Kako se uopšte postiže takav efekat?

Kao prvo, većinu spomenika niko ne održava. Zato su u lošem stanju. Ostavljena su prirodi, trava je porasla do neprohodnosti, razne životinje su našle hladovinu u pukotinama propalog betona – koji se, odolevajući zubu vremena, ipak drži. Informacione table jedva stoje. “Ugledni” prolaznici su napisali po koju poetičnu reč kako bi ostavili svoj trag, uz po koji pikavac, poklopac, špric i ostale “ekološke” ostatke.

Što divljije to primamljivije. Kako odoleti tim zagonetnim formama koje mame svakog prolaznika, uprkos neoznačenom putu i stazi koja je postala neprimetna? Verovatno je ta raspuštenost dodatak ili magični začin koji sve čini egzotičnim. Nesređenost utiče na osećaj slobode i jedinstvenosti. Ovo mesto pruža svoj vidik, svoju estetiku i mir. Ne uzimajući u obzir strance koji su isključivo došli da posete ova čuda, nema drugih turista. A i ako ih ima, nisu se ovde slučajno našli. Niko nije zalutao. Zbog toga je prisutno to specijalno oduševljenje jer vam se učini da ste sami otkrili dragulj za koga niko nije čuo ranije. Prema tome, treba iskoristiti priliku dok masovno posećivanje “nacionalnog blaga” nije počelo, i dok se još nisu pojavili selfiji!

Šalu na stranu, njihovo fizičko stanje je dokaz današnjeg ignorisanja konfliktne prošlosti. Napušteni objekti su izolovani i polako trule. Kontrola nije uvek prisutna, pa je postalo veoma lako raznim kradljivcima da pokupe materijal koji prodaju. Neki spomenici su ipak očuvani, u zavnisnosti od njihovog geografskog položaja i istorijskog značaja.

Međutim, ma koliko postojala ideološka prilagođenost, prisutan je vanvremenski, apstraktni i umetnički aspekt. Interpretacije su beskonačne, ali činjenica je da su ova fotogenična mesta mistična, energetski tajnovita i prepuštena igri slučaja. Misteriozna atmosfera vlada, nešto je opipljivo u vazduhu.

Da li je ljudima sa ovih prostora, koji se svakodnevno suočavaju sa spomenutim stilom, značenje dotičnih izgradnji uopšte jasno? Činjenica je da dok živite u određenom okruženju, vremenom ne obraćate više pažnju i ne primećujete lepotu oko vas. Stranci sa Zapada koji prate ovaj «trend», više su oduševljeni Novim Beogradom, “Bigzom” i Urbanističkim zavodom nego Knez Mihailovom ulicom koju već imaju u svojim evropskim gradovima.

Sve u svemu, nikada neće biti dosadno gledati fenomen “retro-futurizma”. Originalnost ovog pravca je jedan od razloga zbog kog je istok ponovo u modi. Ta tendencija se može naglasiti kroz umetnost. Termin “brutalizam” nije nastao od “brutalnosti”, već od “béton brut”, što na francuskom znači “neobrađeni beton”. Neki tvrde da je to žanr za odrasle. Valjda zato što je brutalan.

dodatni linkovi :

_BRUT

The Brutalism Appreciation Society

#sosbrutalism