Da li imate preko 18 godina?

Ana Simona Zelenović: Drugost je možda izgubila svoju radikalnost

U susretu sa suptilnim, ali sveobuhvatnim promenama u savremenom umetničkom pejzažu, promišljanje o intersekciji između istorije umetnosti i rodne analize postaje sve značajnije. O umetnosti koja provocira posmatrača da razmisli o sopstvenoj poziciji i ulozi u reprodukciji sistema moći, radikalnom angažmanu umetnika i umetnica, kao i o Bijenalu u Veneciji razgovarala sam sa Anom Simonom Zelenović, kustoskinjom i istoričarkom umetnosti.

Simona, Vaš akademski put je prošao kroz sfere istorije umetnosti i rodnih studija. Kako se ove discipline spajaju u okviru Vaše kustoske prakse? Koliko je istoriji umetnosti potreno rodno i feminističko čitanje?

I upisala sam rodne studije upravo iz potrebe za tim čitanjem. Moj master rad na istoriji umetnosti se bavio performansom Katalin Ladik, kako sam odlučila da upišem doktorske i pišem na temu feminističkog performansa bilo mi je od esencijalne važnosti da znam istoriju feminističkog pokreta i teorije kao i savremene pravce razmišljanja. Istoriji umetnosti je potrebno svih čitanja, nikad dosta novih perspektiva posebno jer je dugo dominirao diskurs koji je poprilično bio isključujuć́. Ali ne mislim da je to jedini doprinos – inkluzivnost, feministička teorija menja samu epistemologiju istraživanja – dovodi u pitanje načine saznavanja i gledanja kao i ciljeve tumačenja dela i specifične uslove njegovog nastanka.

Kroz profesionalne aktivnosti, uključujući ulogu kustoskinje u galeriji Novembar i urednice godišnjaka SELFI, evidentna je vaša identifikacija kao feminističke istoričarke umetnosti. Prošle nedelje izašao je drugi broj SELFI-ja, koji se odupire kanonu isključivanja u istoriji umetnosti i demonstrira mogućnost borbe protiv toga danas i ovde. Kakve promene očekujete u umetničkom pejzažu, posebno u vezi sa priznavanjem umetnica iz regiona kao i njihovog doprinosa savremenim umetničkim praksama?

Ne očekujemo da jedna naša inicijativa može da napravi značajnu sistemsku promenu u tom smislu, ali definitivno može da utiče na scenu i na pojedine institucije i aktere-ke inspirativno i podsticajno. Časopis povećava vidljivost umetnica i njihovog rada, nekad ističe i uslove njihovog rada, odnos društva prema njima i njihov prema društvu, utiče na razmatranje kanona i institucija i poziva na dijalog sa publikom. Selfi takođe podstiče regionalno umrežavanje, kao i osvrt na internacionalnu scenu, što nam je preko potrebno kao i živu razmenu ideja između kritičarki i umetnica. Nije neophodno da se časopis orijentiše samo na feminističku scenu da bi bio feministički značajan, dovoljno je to što na ovaj način uključuje radove umetnica i kritičarki koje preispituju društvo i svoje mesto u njemu.

Ana Simona Zelenović, foto: Geray Mena

Tema ovogodišnjeg Bijenala u Vieneciji je Stranci svuda – “Foreigners Everywhere- Stranieri Ovunque “. Kustos Adriano Pedrosa tog stranca vidi kao marginalizovanog umetnika odnosno umetnicu obeleženu rodnim, seksualnim i drugim identitetima. Vi ćete kao kustoskinja, zajedno sa umetnicom Darijom Bajagić ove godine predstavljati Crnu Goru. Na koji način se umetnički rad “It takes an island to feel this good” ukršta sa ovom temom?

Projekat „It Takes an Island to Feel This Good“ za paviljon Crne Gore nadovezuje se i nadograđuje temu Bijenala Stranci svuda, Adrijana Pedrose na više načina. Sama istorija tvrđave Mamula je vezana za ideju o
„strancima“ budući da ju je izgradio austrougarski general Lazar Mamula, pa da potom je pretvorena u zatvor tokom Prvog svetskog rata, pa u koncentracioni logor od strane fašističkih snaga Kraljevine Italije tokom Drugog svetskog rata; i na kraju je revitalizovana, od 2016. godine, stranim investicijama (Orascom Development Holding) u luksuzni hotel. Takođe,  projekat postavlja kritična i relevantna filozofska pitanja o poziciji Drugog, istražujući kako određivanje ove pozicije određuje odnose moći u društvu, kao i nad diskursom – ko smo “mi” a ko su “oni” i kako ove podele utiču na dalju reprodukciju moći i zla u društvu. I ne najmanje važno, i sama umetnica je doživotna strankinja: rođena je u Crnoj Gori 1990. godine, iste godine se sa porodicom preselila u Egipat, a 1999. emigrirala u Sjedinjene Američke Države, a u Crnu Goru se vratila 2021. Njeno delo kompleksnim čini ova biografska činjenica, budući da umetnica u svom delu referiše na različite, ponekad i dihotomne, umetničke tradicije i kulturna nasleđa. Ovaj projekat se ne bavi identitetom usko, ali može da dovede u pitanje stalno pretpostavljanje sopstvene bezgrešnosti – filozofske i političke. On tera posmatrača da se zapita o sopstvenoj poziciji, slično kao film Zona interesa. Na koji način učestvujemo u reprodukciji sistema iako nismo eksplicitno fašisti, u kom delu nas ipak čuči mali fašista i kako se to oslikava na svakodnevicu i međuljudske i društvene odnose. Kakve političke implikacije ima podela na “pravednike” i “grešnike” i podela na one koji su na pravoj strani istorije i one koji nisu. Sve su to aktuelna pitanja koja postavljamo u svetlu rata u Ukrajini kao i rata u Palestini, dok svedočimo pokušaju institucija i država da se operu od svoje ćutnje ili podrške ratu. Vraćanjem na nijanse, sivu zonu i spektar, ova izložba nas podseća kako kao društvo, države i pojedinci-ke pretpostavkom o sopstvenoj pravednosti generišemo opresiju Drugog.

Ove godine Zlatni lav Bijenala za životno delo dobiće Anna Maria Maiolino i Nil Yalter, umetnice koje će po prvi put izlagati u Veneciji. Kakvu ulogu imaju međunarodni umetnički događaji poput Venecijanskog bijenala u preispitivanju poimanja koncepta drugosti u svetu umetnosti? Šta zapravo znači ovakvo priznanje?

Venecijansko bijenale je kao i sve institucije i nagrade ovog tipa jedan politički i marketinški obojen događaj. Nagrade ne govore samo o kvalitetu iako je neretko on neizostavan razlog, ali nemam utisak da sama institucija podstiče društvene promene. Pojedinci svojim radom ili nacionalni učesnici mogu uticati na njih, budući da je Bijenale savršena platforma za vidljivost i uticaj u mainstream umetničkim tokovima. Umetnici i države mogu da iskoriste ovu priliku za subverziju vrednosti mainstream-a ili za kritička promatranja radikalnog tipa. Koncept drugosti, rod, migracije, telesnost su samo teme koje su kao trendovi koji se pojave i odu u svetu umetnosti, mislim da ako neke umetnike zaista ove teme dodiruju i njima se bave u svojim praksama, to će biti revolucionarno svakako bez obzira na to šta Bijenale postavi kao svoju temu, isto kao što će svaki usiljeni pokušaj odgovora na temu biti umetnički loš ili osrednji. To što se trenutno o tim temama govori u svetu umetnosti ne mora da znači ništa za subjekte ovih tema, mnogo je bitniji način, efekat i istinsko zalaganje za promenu koje na izložbama ovog karaktera često izostaje.

Koncept „Drugog“ često uključuje dinamiku moći gde dominantna grupa definiše i kontroliše marginalizovanu grupu. Da li je moguće biti taj Drugi kada je i Drugost utopljena u dominantni diskurs u okviru kojeg se umetnički establišment rekonceptualizuje, i kada se na neki način, eksploatiše? Ili li je u pitanju konačno ispravljanje grešaka iz kolonizatorske prošlosti? Da li su umetnici i umetnice iz Srbije i regiona “unutrašnji drugi” u evropskoj istoriji umetnosti?

Uh, previše teških pitanja i nisam sigurna da imam odgovore. Mislim da postoji neka Drugost naša, da li balkanska srpska ili istočnoevropska nije više ni važno, ali da to može da se brendira i fetišizuje i da se to radi sigurna sam. Čemu to služi, nisam sasvim sigurna. Primećujem da je dosta umetnica i umetnika koji se bave dijasporom odnosno sopstvenim identitetom kao “dijasporskim” i pozicijom umetnika sa Balkana negde u Evropi. Kao i neku vrstu jugonostalgije rekontekstualizovane u kvir okvire. Da li ta drugost nečemu doprinosi kada je u pitanju ispravljanje grešaka, ne znam. Čini mi se da takva drugost i nema taj cilj, više se fokusira na trenutne potrebe političkih subjekata, i ne mislim da se formiraju inicijalno kao Drugo u odnosu na bilo šta pa samim tim i ne polaze iz pozicije “negacije” i otpora. Drugost je možda i izgubila svoju radikalnost čemu su doprinele i politike identiteta, ali je tu radikalnost dobio komonalitet i solidarnost koji nisu bazirani isključivo na identitetu ili odnosu prema “većinskom”.

Ana Simona Zelenović i Darja Bajagić, foto: Geray Mena

*naslovna fotografija: Ana Simona Zelenović i Darja Bajagić, foto: Geray Mena

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: