Da li imate preko 18 godina?

Aleksandar Rakezić: Ponovno izmišljanje redi-mejda

Sa mladim slikarom o njegovoj prvoj samostalnoj izložbi, ali i o nostalgiji, reklamnom jeziku koji inspiriše njegove radove i inicijativi za promenu unutar jednog zatvorenog sistema.

1
0

Aleksandar je student slikarskog odseka, master studija Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, koji se posle jednog semestra u Parizu vratio u prestonicu,  pravo u umetnički prostor U10 – na svoju prvu samostalnu izložbu zanimljivog naziva: „Znam za jednu tugu sa mirisom ananasa“ (koja će biti otvorena do 14. marta). U prethodnom periodu učestvovao je u više grupnih izložbi zajedno sa studentima sa svoje klase, a uz pomoć umetnika uz kojeg je radio u Francuskoj, planira još jednu grupnu izložbu u njegovom privatnom prostoru – ateljeu. Ono što je zajedničko svim inicijativama čiji je bio deo jeste težnja da se ispune svi formalni zahtevi, da bi se zatim otvorio prostor za promenu: kako u njegovim radovima koji iznova promišljaju pop-art i koncept redi-mejda, tako i unutar različitih, ponekad nestandarnih izlagačkih prostora. 

Aleksandrov širok spektar interesovanja kreće se od teorije umetnosti i medija do performansa i filma. Mi smo se prvi put sreli pre više godina, kao studenti-volonteri na Festivalu autorskog filma, a sada smo se našli dok traje beogradski FEST, u kafani Mornar, gde smo uz porciju sira i rakiju razgovarali o njegovim dosadašnjim izlaganjima i planovima za budućnost.



Šta je bila inspiracija za tvoju prvu izložbu i njen neobičan naziv?

Ranjivost – to je ideja koja leži iza naslova ove izložbe. Prva izložba, kao i bilo koji prvi put, nosi pomešana osećanja uzbuđenja i straha. Želeo sam da ovo ne bude još jedna od izložbi čiji je glava okosnica teoretisanje umetnosti i gde je sve objašnjeno a posmatrač je prosta figura. Želeo sam da ovo bude izložba koju će neko doživeti vrlo lično, neko kao produkt neiskustva, neko kao studentski rad, neko kao rad mladog nostalgičnog umetnika. Želeo sam da ostavim dosta praznih i neobjašnjenih mesta, da eksponiram srce same izložbe – njenu sentimentalnu i emotivnu vrednost – i time je učinim ranjivom.

„Ja znam za jednu tugu sa mirisom ananasa“ je citat iz čuvenog dela Gastona Bašlara, „Poetika prostora“. Prosto-proširena rečenica, možda isuviše arhaične ili infantilne forme, na mene je delovala kao magnet. Kada sam je pročitao, odmah sam znao da je za razumevanje njenog smisla neophodno stopostotno lično interpretiranje; dakle zanemariti instrukcije i eksplikacije ponuđene u daljem tekstu i osloniti na subjektivni doživljaj. Tako sam ja koncipirao svoju izložbu. Svaki rad je reč koja predstavlja deo rečenice ili sintagme, a na posmatraču je da, nakon razumevanja opšteg smisla reči, tj. rada, krene da projektuje ličnu istoriju i iskustvo. Da oseti auru umetničkog dela. Da svaki od radova bude tako postavljen da mami posmatrača da napravi još jedan krug kroz čitavu postavku.

Aleksandar Rakezić

Prva stvar koja mi je zapala za oko je veliki natpis-naziv izložbe na francuskom jeziku na zidu galerije. Bilo mi je jako zanimljivo što si izabrao Word Art, toliko prepoznatljiv imenitelj naše generacije. Odmah je postavilo ton za ostatak izložbe: nostalgija. Koliko ti je značajan ovaj motiv i zašto?

Word Art je bio produkt intuicije; prosto sam tu rečenicu mogao samo tako zamisliti kao deo izložbe. Hteo sam da se vizuelno istakne rečenica i njeno začudno značenje. Zato je naziv deo postavke. Word Art je, možda slično kao i rad „Plamteće srce“, jedna od slika naše bliske prošlosti, koja je nedovoljno stara da bi bila davna prošlost a opet, nedovoljno bliska da bi bila sadašnjost. Dakle, slika koja napušta našu sadašnjost i odlazi u prošlost, a mislim da je takva tranzicija uvek emotivan proces. Kada se radi o slikama, ali i kada se radi i o ljudima…

Od svih radova na izložbi, nekako se najviše izdvaja baš tvoje „Plamteće srce“ koje nije kućni element i nema istorijski kontekst. Kako je nastao ovaj rad?

„Plamteće srce“ ili kako sam ga nazvao „Mixed Feelings“ je slika koja je nastala u Parizu. Njene reference su mnoge: od wallpaper-a koje smo tokom dvehiljaditih naručivali sa poleđina časopisa za pozadine naših telefona do gorućeg Notr Dama, u koji su Parižani gledali očarani i razočarani u isto vreme. Taj rad nije deo kućnog mobilijara ali je deo nostalgične atmosfere kojoj težim. S tim što je moj utisak da je ovaj rad bliži slikama koje su tek na putu da uđu u kategoriju nostalgičnih ili retro.

Tvoj glavni medijum je slikarstvo, pa su i izloženi objekti urađeni slikarskom tehnikom. Izgledaju vrlo realno – po rečima kustosa (Antoana Šampenuaa) koji je napisao tekst za izložbu – to su optičke iluzije. Šta želiš da postigneš ovakvim pristupom?

Objekti koje reprodukujem treba da liče na redimejdove. Bio sam fasciniran Dišanovim izumom ali sam istovremeno osećao nedostatak takvog rada kao umetničkog dela koje nije načinjeno od strane umetnika. Dakle nedostajala je aura. Tako sam ja pokušao da napravim redimejdove koji bi takođe sadržali auru u istoj meri kao i bilo koji naslikani portret naslikan tehnikom uljem na platnu.

Čini mi se da je ispunjavanje forme veoma važno za tebe. Zašto?

Publika je ta koja je važnija od ispunjavanja forme ili prostog umetničkog zanosa. Posmatrajući koliko je kroz istoriju umetnosti publika bila ta koja je najžešći kritičar umetničkog dela, zaintrigirao me je moment kada se sud šire javnosti nije poklapao sa teorijom umetnosti. Taj moment je nastanak redimejda I njegovo negodovanje jer nije “delo ruku umetnika”. Tu se meni učinilo da ja imam šta da dodam iz sadašnje pozicije.

Meni se učinilo interesantnim da napravim autentičnu kopiju originalnog objekta svakodnevice (što bi bio redi mejd). Dakle, kada posmatrač stoji ispred objekta treba da u isto vreme posmatra i sliku redimejda i tradicionalno napravljen objekat. Ispoštovati zahtev šire publike i prosečnog posmatrača daje priliku da se subliminalno komentariše sadašnjost.

Počinjem da primećujem određeni šablon u tvom pristupu stvaranju i izlaganju: Bilo kakva (r)evolucija unutar ovako zatvorenog sistema kakav je naš, moguća je upravo delanjem unutar njegovih granica: pristojnim popunjavanjem formulara i ispunjavanjem rigidnih birokratskih zahteva. To ti je nekoliko puta pošlo za rukom, a rezultat je bio upravo pomeranje tih granica: ispričaj mi nešto o takvim uspesima?

Dve prethodne izložbe koje sam organizovao su tematski bile neuporedive. Prva je bila “Pet iz šest” i desila se u februaru a nedugo potom, u aprilu, i izložba “Walking under the moonlight”.“Pet iz šest” je bila izložba čiji je glavni cilj bio prikazati radove jedne grupe studenata slikarstva po prvi put samoinicijativno okupljene u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu. To je bio presedan i drago mi je da se može ispratiti kako je od tada u poslednjih godinu dana organizovano nekoliko studentskih izložbi nalik njoj. Jedna vrata su se otvorila.

Druga izložba, koncepcijski više poetski usmerena je za cilj imala angažovanje i aktiviranje prelepe zgrade Skandinavskog paviljona na Topčideru. Grupa umetnika u istom sastavu kao prethodnog puta, transformisala je prostor svojim interaktivnim radovim specijalno napravljenim za priliku. Ono što je bio uspeh ove izložbe i lična satisfakcija jeste da su ne svi, ali mnogi ljudi saznali za ovaj dragulj arhitekture koji se nalazi na Topčideru – u suštini jedan nestandardni izlagački prostor. Obe izložbe su bile vrlo medijski ispraćene i obe su se desile uz veliku podršku fakulteta likovnih umetnisti. Kada je jednom osetio inicijativu kod mladih umetnika, fakultet je bio otvoren za dalje planiranje sličnih projekata.

Ovo „poštovanje pravila“ je počelo još od najranijih dana, kada si išao u srednju školu u Kraljevu. Kako je izgledao tvoj prvi kontakt sa umetnošću?

Shvatio sam da ako želite da prenesete drugima svoju ideju, treba da ispoštujete neke kriterijume i formalnosti koje propisuju, na primer, institucije, i koji određuju da li ste vi generalno poželjni. Tokom srednje škole održao sam prvi performans u domu učenika srednjih škola u Kraljevu inspirisan filmom Artist is present. Iako sam čitavog života slikar, određene ideje tj. neki radovi zahtevaju drugi medij, tako da zadržavam tu dozu fleksibilnosti.

Kako se razvijao tvoj umetnički pristup u odnosu na te same početke?

Nelinearno. Voleo bih da to mogu da odgovorim ali mislim da će odgovor biti interesantniji za jedno 50 godina.

Ko je sve uticao na tvoj stil?

Što se tiče autora, to bi bili Valter Benjamin i pojam aure umetničkog dela o kom on govori. Zatim Rolan Bart i njegovo tumačenje modernih mitologija. Što se tiče umetnika, najviše me inspirišu umetnici koji se izražavaju u medijima dijametralno suprotnim od onih koje ja koristim: dakle performans (Marina Abramović), fotografija (Nan Goldin), video (Bil Viola). Takođe, stari majstori mogu biti iznova posmatrani novim očima, poput Rafaela ili Rembranta.

Mnogi posetioci tvoje prve samostalne izložbe, pa i sam kustos, uporedili su tvoje radove sa Vorholovim, budući da imaju gotovo reklamni jezik. Kako su digitalizacija i sve veći razvoj masovne potrošnje inspirisali tvoj rad?

Masovni mediji su inspirativni jer je njihova ideja da dopru do svakog posmatrača; da imaju čitljiv, prilagođen sadržaj, da zadovoljavaju određenu estetsku formu i da budu pristupačni svim slojevima društva. Magazini, posteri, industrijski proizvodi, prostim procesom multiplikacije I mehaničke reprodukcije gube auru i autentičnost o kojoj govori Valter Benjamin. Trudim se u svojim radovima da ispoštujem sve kriterijume jednog produkta masovnih medija a da održim autentičnost i auratičnost.

Prošlog oktobra dobio si priliku da učiš u Parizu, gradu koji je po mnogo čemu mađunarodni centar umetnosti. Kako se situacija tamo razlikuje, unutar i izvan akademskih okvira?

Pariz jeste prestonica umetnosti u svakom smislu. Mladi umetnici u Parizu imaju više institucija i alternativnih umetničkih centara sa kojima mogu sarađivati. Pariska javnost želi da aktivno učestvuje u odlučivanju toga šta je umetnost danas i da u to investira.

Tvoj odlazak na jednosemestralnu razmenu donekle je usporio tvoju borbu na domaćem terenu, ali sasvim izvesno ti je donelo nova iskustva, pogotovo po pitanju prenamene ličnih i drugih ne-standardnih prostora u izlagačke. Koliko je ovo moguće i regionalnim, lokalnim uslovima?

Mislim da je vrlo moguće. Nadam se da će se nešto slično uskoro desiti pa ćemo i pričati o tome.

Na čemu trenutno radiš? Šta su tvoji planovi za budućnost?

Budućnost me uvek nervira jer volim da planiram, a ne volim da pričam o tome (smeh). Želeo bih da uporedo razvijam iskustvo samostalnog mladog umetnika i stičem znanja iz oblasti kulturnog menadžmenta i kustosiranja.

Vođenje i razgovor o izložbi „Ja znam za jednu tugu sa mirisom ananasa“ održaće se u prisustvu autora u petak 13. marta, u galeriji U10, sa početkom u 18h. 

Autorka svih fotografija: Nina Ivanović

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: