Da li imate preko 18 godina?

62. Međunarodni beogradski sajam knjiga – očekivana fešta

Posetili smo Sajam knjiga, a sa svojevrsnog oktobarskog hodočašća vratili smo se sa novim i starim utiscima o ovoj dugovečnoj manifestaciji.

4
1

Jedno je jasno, ukoliko ste posetili Međunarodni beogradski sajam knjiga barem nekoliko puta za poslednjih par godina (ili decenija), u velikoj meri znate šta vas očekuje i 2017. godine. Knjige nove, knjige prvi put prevedene, knjige reizdane, knjige za decu, knjige na stranim jezicima, knjige stručne, knjige antikvarne, knjige polovne, knjige neočekivane, knjige nevoljene… Knjige! Uz minimum interesovanja za književnost, statistički je nemoguće da, lutajući od štanda do štanda, od mezetluka i domaće rakije za posluženje, preko neočekivanih pa i nepristojnih popusta, do štanda koji reprezetuje ovogodišnji moto „4 države 1 jezik“, ne nađete ukoričeni papir koji vas dovoljno intrigira da se mašite za džep.

Upravo iz ovih razloga, verujem da je nesuvislo ponuditi vam još jednu reportažu o tome šta koji izadavač koketno i neretko nametljivo nudi famoznoj čitalačkoj publici ove godine. Uz plaćenu kartu od 250 dinara i nekoliko slobodnih sati, lako ćete steći dojam šta je gde, i ko je ko, u nekoj od sajamskih hala koje su izdvojene za book fair.

Posetioci sajma knjiga već tradicionalno upražnjavaju praksu žalopojki nad time na šta se sveo ovaj jedinstveni književno-prodajni hepening. Horska presuda najčešće glasi Ovo nije sajam, ovo je vašar. Oživljavajući maštom setne reminiscencije ove kulturne elite, čovek bi pomislio da su tokom nekakvih zlatnih vremena sajmovi bili visokosofisticirane ceremonije u slavu esencije kvaliteta literarnog stvaralaštva, gde svaki posetilac bez izuzetka dobija infuziju estetike razgovorima, tribinama i neposrednim susretima sa personama koje se na književnoj sceni kotiraju kao harizmatični „neko i nešto“. Sve i da jeste tako bilo, ništa je upravo ono što imamo od tog lamentisanja.

Realnost je da beogradski sajam knjiga služi pružanju mogućnosti izdavačima da svoje knjige ponude širokoj i inače nedostupnoj publici. Da se naprave i neguju poslovni kontakti autora, prevodilaca, izdavača, štampara, distributera i knjižara. Da se bagatelno kupi neki naslov koji se već neko vreme priželjkuje, ili da se neki neočekivani nenadano sruči u našu literarnu potrošačku korpu dobrom namerom zakupaca štandova.

Zašto bismo u svemu tome morali da tražimo neku pseudo-dubinsku, didaktičnu funkciju sajma, osuđujući ovo zatečeno stanje intelektualističkom gadljivošću?

Dakle, situacija na terenu je sledeća: sa centralnih pozicija prostora u parteru hale 1 uzdižu se dve gigantske palače od štandova. To su Laguna i Vulkan, i ove godine su veći nego ikada. Oprema, konstrukcija i brending njihovih prodajnih prostora vidljiv je iz svakog ćoška, sa frontalnim LED ekranima kojima je najveća mana to što je teško dovoljno se odaljiti, ne bi li ih cele sazgledali. Jednog dana, nadam se tome, pojaviće se i hologramske reklame, pa će biti sjajno videte ogromnu projekciju nekog pisca ili spisasteljice, kako se uzdiže do tavanice, biće to jedna fildikovska impozantnost. Međutim, kako bilo, posledica proširenja dva ubedljivo najveća domaća izdavača jeste da su neki izdavači istisnuti iz partera u prvi prsten. Ovi su pak druge, manje od sebe, potisnuli na manje štadove ili u drugi prsten. A oni su opet… i tako dalje i tako dalje. Ukratko, zvog ovih migracija možda ćete malo duže tragati za željenim knjigotvorcima ove godine. Ali, doživite to kao deo avanture sajamskog hodočašća.

Signalne table sa popustima, akcijama i specijalnim sajamskim sniženjima granatiraju vas podjednako i kod najkomercijalnijih izdavača, kao i kod onih razbašurenih i jurodivih antikvara na prvom spratu hale 4. Uvaljuje se ono što nikako da se rasproda preko godine, pakuje se ono manje poznato sa onim više poznatim i nudi po povoljnijoj ceni, budzašto se rasprodaje ono za šta se pesimistično počelo da veruje kako svog kupca nikad naći neće.

Zapravo, u većini slučajeva, iz ugla posetilaca koji su neretko mesecima odvajali novac za ovu, bože me oprosti, vašarsku svetkovinu, nakon sajma ostaju zalihe štiva koje će se u čitalačkom zadovoljstvu, ili pak razočarenju, krckati tokom predstojeće zime.

Negde ćete uspeti da iscenjkate neki popust na količinu, drugde ćete za male ili nikakve pare naći nešto što ima kaparisano prazno mesto u vašoj biblioteci već ihahaj, ali gde god pogledate nadraživaće vas šarenilo grafičkog dizajna korica kojim se izdvači nadaju da uspešno pritiskaju emotivne tastere knjiških moljaca.

U pasareli koja spaja halu 1 i halu 2 nalaze se, kao i obično, sale znamenitih imena: „Vasko Popa“, „Ivo Andrić“, „Borislav Pekić“, „Aleksandar Vučo“, gde se odvijaju govorancije povodom raznih jubileja koji su se ove godine nekako srećno poklopili: 150 godina od smrti Šarla Bodlera, 50 godina od objavljivanja „Derviša i smrti“ i „Sto godina samoće“. Osim toga, tu će biti i razgovora o Mihizu, Desnici, Raičkoviću… A sve to u neposrednoj blizini malog, ali impozantnim 3D natpisom „Kosovo i Metohija“ ukrašenog štanda Kancelarije za Kosovo i Metohiju.

Možemo reći da je poseban kuriozitet ovogodišnjeg sajma svakako iskoračenje iz običaja da bude posvećen književnom stvaralaštvu samo jedne zemlje. Ovaj put, fokus je pomeren sa države na jezik. I to policentričan, veliki, u Evropi među dominirajućima – nemački jezik. Četiri zemlje na koje se ovo odnosi jesu Nemačka, Austrija, Švajcarska i Lihtenštajn. Pozivanje na multinacionalnu upotrebu jednog jezika u ovogodišnjem konceptu treba da nam sugeriše kako je floskule poput „književnost gradi mostove“ i „suočavanje sa prošlošću“, upotrebljene u brošuri na štandu projekta „4 zemlje 1 jezik“, još uvek moguće rabiti tako da bilo kakva kritika istih bude shvaćena kao nedemokratska. Bez obzira što razvlačenje istih po usnoj duplji već jako dugo ostavlja samo bljutav i ustajao ukus.

Za jezik bogatih i uticajnih zemalja ovog govornog područja, koje u realnom, geo-političkom trenutku našeg vremena podmuklo i neumoljivo manifestuju svoje hegemonističke tendencije, odlučeno je da bi idealno bilo da ga za ovu priliku predstavljaja nobelovka Herta Miler. Njen roman “Životinja srca” iz 1994, (izdavač: Laguna) o Rumuniji pod Čaušeskuovom diktaturom, premijerno će se pojaviti na sajmu. Pa ipak, kako saznajem, ona je na tribini upriličenoj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu dosledno svojim ranijim izjavama potvrdila da je za nju bombardovanje Srbije ’99 bilo svrsishodno. Jer eto, na svu sreću, izgleda da NATO rešava probleme efikasno, ustvrdila je ona, dodavši da nije pacifista. Valjda je građansko pravo pojedinca, između ostalog, i da ne bude pacifista, mada čudi malo ideja da bombe uvode demokratiju, pogotovo kada dolazi iz usta nekoga ko se u svom stvaralštvu nominalno bavi “neprestanom potragom za slobodom od terora”, kako je saopšteno na sajtu srpskog izdavača ove nemačko-rumusnke spisateljice.

Kako bilo, tek postoji neki sudbinski sarkazam u tome što, kao za inat, vojvoda prof. dr Vojislav Šešelj ove godine ima verovatno najagresivniju marketinšku kampanju od kad je sa svojim sabranim delima prisutan na sajmu knjiga. U svakoj izlagačkoj hali, najčešće na uzvišenim oglašivačkim prostorima, počivaju reklame sa smirenim, ali paternalistički odlučnim pogledom gospodina Šešelja, koji je gubi u daljinama, verovatno slavne srpske istorije. Nakon 11 godina provedenih u Hagu i totalne oslobađajuće presude iz 2016, lider radikala nam se već godinama obznanjuje kao potentni proizvođač ultra desičarke, u potpunosti bezvredne literature egzotičnih naslova i monumetalnih volumena. Nominalne ideološke pozicije njega i uvažene nam gošće možda jesu dijametralno suprotne, ali intenzitet ostrašćenosti kod oboje čini se usko bliskim. Eh, sada, možda se u ovom mom potencijalno iskonfabuliranom ideološkom hijatusu na liniji Miler-Šešelj može iščitati nekakva moja malicioznost, ali mislim da bi bilo svrsishodno napraviti izvesno očiglednu paralelu, na lokalnom nivou, sa narečenom jezičkom policentričnošću.

Naime, trivijalni senzacionalizam ovog istaknutog dvojca u idealnim okolnostima bi trebalo da padne u zapećak pred sledećim pitanjem: da li je ovaj naš, regionalni, multi-konfesionalni, rahmetli srpsko-hrvatski, aktuelno BHCGS jezik zapravo veoma vitalan, funkcionalan i nasušan? Da li pisana književost koja se stvara od Vardara pa do Triglava može sebi obezbediti inteligentniju poziciju ako smogne dovoljno hrabrosti da prizna da ne pripada ekskluzivno niti jednoj naciji iz akronima kojim oslovljavaju njen jezik? I na kraju krajeva, ima li adekvatnije prilike za postavljanje ovakvih pitanja od jednog (ovakvog) sajma knjiga?

No, dobro, dosta sa politikom (jezika). Nego, ne znam da li ste nekada ostali do kraja radnog dana na sajmu… Već u poslednja dva-tri sata pred kraj gužva drastično opada, aleje među štandovima polako postaju puste, kao da se i lakše diše i kao da jako sovetljenje u hali nežnije zrači. Prodavci su sada umesto davanjem preporuka okupirani brojanjem pazara. Onda, tačno u 20 časova, prolama se objedinjeni, unisoni vrisak izlagača sa svih štandova, sa svih nivoa hale 1, koji lepo odjekne pod masivnom kupolom i time se zvanično, tom ljudskom sirenom, označava kraj još jednog sajamskog dana. Zatim se preko otvorenih površina štanda prebacuju sive plastične cirade, koje očigledno knjige ne mogu ni na jedan način da zaštite, ali makar izgledaju kao da su tu da ih ušuškaju pred počinak. Potom se polako kreće ka lokalnim splavovima na još po jednu, i na trkeljisanje novih abrova iz književne čaršije. Tu mikro-tradiciju sam oduvek voleo, pa joj se radujem i ove godine.

Lajkuj:

Komentari:

  1. B. says:

    Od vas se bar moglo očekivati da ćete da se ipak malo podrobnije posvetite opširnom programu štanda “4 zemlje 1 jezik” sa preko 20 izvanrednih pisaca i bezbroj čitanja, razgovora i drugih formi nastupa, da ćete da pogledate dalje od medijske pompe koja se digla oko Herte Miler. Ali, možda samo ja očekujem previše? :)

Ostavite komentar:

Slični članci: