Da li imate preko 18 godina?

6 trik-pitanja za Đorđa Bajića

Crveni sneg - roman o svima onima koje je progutao novi talas.

8
1

Osamdesete. Duh Beograda. Od godina uzleta do godina kraha. Upravo je u ovu turbuletnu dekadu smeštena radnja Crvenog snega, romana Đorđa Bajića. Ivan Velisavljević je, uoči početka objavljivanja ovog napetog krimića na stranicama Before Aftera, sa Bajićem razgovarao o inspiraciji za roman, osamdesetim, jugoslovenskoj tradiciji, stvaralačkom procesu i ekranizaciji krimića. Prvi od 16 nastavaka Crvenog snega objavljujemo u subotu, 10. oktobra, tačno u podne. 

Đorđe Bajić (1975) je pisac, filmski i književni kritičar, čiji je svet presudno obeležen žanrovima fantastike, horora, trilera i krimića. Magistrirao je teoriju umetnosti i medija sa tezom o neo-noiru, fokusirajući se na odnos romana i filma “L.A. Confidential”. Njegov prvi roman Ostrvo prokletih (2010) počinje upravo u Gradu anđela, a nastavlja se uzbudljivom borbom sa zombijima na ostrvu u Indoneziji. Nakon analize srpskog krimi filma i opusa Živorada – Žike Mitrovića u zborniku “Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma”, Đorđe je prionuo na pisanje svog prvog detektivskog romana. Žuta kabanica pojavila se 2013., doživela solidan uspeh kod žanrovske publike, i ušla u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Lik iz ovog romana, inspektor Nikola Liman, uzeo je vodeću ulogu u novom Bajićevom romanu Jedno đubre manje, koji će izaći za Sajam, u izdanju Čarobne knjige.

IMG_0106
Kako bi čitaocima portala Before After predstavio Crveni sneg? Šta bi trebalo da ih privuče ovom romanu u nastavcima…

Crveni sneg je krimić, pa čitaoce želim da zainteresujem prvenstveno zanimljivim zapletom i brojnim preokretima. Zigot priče („misteriozna smrt novotalasne pevačice“) predložio mi je Dimitrije Vojnov, sve ostalo je moja dorada. Jedna od inspiracija je čuveni roman Agate Kristi Deset malih crnaca, mada sam se trudio da priči dodam što više lokalne boje.

Krimi-roman-promo

Kao i do sada, glavni cilj mi je da zabavim čitaoce. Pošto uživam u uzbudljivoj žanrovskoj prozi, pišem ono što bih i sam voleo da čitam. Trudio sam se da svako poglavlje Crvenog snega završim napetom i/ili neizvesnom situacijom koja/koje će čitaoca podstaći da sa nestrpljenjem čeka sledeću subotu. Dakle, ti klifhengeri su bili i moj lični izbor i konvencija žanra.

IMG_0123

Roman je smešten u 1986. godinu, i kombinuje izmišljene i stvarne likove i okruženje. I ranije si se bavio pop kulturom socijalističke Jugoslavije, pre svega u filmskim esejima i kritikama, ali sada si rešio da je kombinuješ sa krimićem. Zbog čega?

U 1980-ima sam našao zahvalnu podlogu za svoju misteriju. Jugoslovenska pop-kulturna scena je u to vreme bila veoma zanimljiva – moji junaci su muzičari, fotografi, glumci, mladi ljudi koji su krajem sedamdesetih-početkom osamdesetih dostigli svoj kreativni i životni vrhunac.

U to vreme Jugoslavija je bila nekakav deo nekakvog i nekog sveta, sve je izgledalo moguće i na dohvat ruke. Već u drugoj polovini osamdesetih, atmosfera je počela da se menja, a svi znamo u šta su se izrodile devedesete.

Crveni sneg sam izgradio na kontrastu. Glavni junak i pripovedač, tvoj imenjak, priseća se srećnih godina na prelazu sedme i osme decenije XX veka, vremena velikog uzleta, ali i onoga što se dogodilo kasnije. Nakon tragične smrti lepe i talentovane Valentine Koen, njeni prijatelji, a među njima i Ivan, razilaze se i tavore. Njihov ponovni susret, tokom zime 1986. godine, nateraće ih da se suoče sa duhovima prošlosti. Naravno, sve sam to začinio pop-kulturnim artefaktima tog vremena. Tu su diskoteka Cepelin, Bijelo dugme, Dnevnikovi stripovi, Zana Nimani, ali i Kejt Buš, Dejvid Bouvi, The Clash… Dotakao sam se, donekle, i priče o jugoslovenskom novom talasu – o sestrama Mijatović, Bojanu Pečaru, ludim žurkama na Dedinju… Želeo sam da dočaram to vrenje na umetničkoj sceni, taj duh grada u kome ljudi žive punim plućima – sa svim onim dobrim i lošim što je sa sobom doneo.

IMG_0139

Glavni junak i pripovedač romana je fotograf Ivan, koji radi u beogradskom časopisu Super. Šta te nagnalo da za pripovedača odabereš fotografa?

Pozicioniranje pripovedača, Ivana Rančića, bilo je ključno za roman. Do sada nisam pisao u prvom licu, tako da je Crveni sneg i u tom domenu jedno novo iskustvo za mene. Ivan je, kao i većina njegovih prijatelja, umetnik. Završio je Fakultet likovnih umetnosti, stalno nešto skicira u svom blokčetu. Zamisao je bila da se tekst obogati sa što više „autentičnih“ artefakata – uključujući Ivanove crteže i, naravno, fotografije. To će romanu, siguran sam, dati jednu dodatnu dimenziju. Jedva čekam da vidim kako je ekipa sajta Before After opremila tekst. Dobio sam obećanje da će čitaocima biti ponuđen jedan sasvim nesvakidašnji čitalački ugođaj.

Veoma si posvećen istraživač jugoslovenske tradicije krimi-romana i trilera. Postoji li značajna domaća tradicija na koju se vredi nastaviti, i gde vidiš sebe na toj zamišljenoj liniji?

Kriminalistički žanr je jedan od najpopularnijih u svetu, ako ne i najpopularniji. Teško da postoji iko ko barem u nekom trenu ne padne u iskušenje da pročita krimić. Po mogućstvu, dobar. Tako je i kod nas, u Srbiji. Prednost se, doduše, daje stranim autorima. Domaći pisci krimića su skrajnuti i naši čitaoci ih uglavnom zaobilaze. Zašto je to tako? Scena još uvek nije dovoljno ojačala, to je glavni problem. Manjka infrastrukture.

Pisanja krimića su se latili brojni domaći pisci, ali sa kontinuitetom slabo stojimo. Retki su oni koji su napisali dva i više krimića. To sada pokušavam da promenim. Nisam jedini.

Mirjana Đurđević je napisala sedam komičnih krimića o detektivki Harijeti, Verica Vinsent Kol je objavila tri roman o privatnom detektivu Kumu – četvrti je u pripremi. Postoji želja, ali smo još mnogo svetlosnih godina udaljeni od zemalja Skandinavije ili Francuske. U tim zemljama domaće pisce krimića kuju u zvezde, po njihovim delima se snimaju serije i filmovi, velike su tu pare u igri. Kod nas je sve još u povoju. Kvalitet i kontinuitet su ključni za buđenje srpske krimi scene. Crveni sneg treba sagledavati u tom okviru. Nadam se će čitaoci dobro reagovati na ovaj roman u nastavcima, te da će poželeti da pročitaju i druge moje krimiće. Nakon toga, možda šansu daju i drugim domaćim autorima koji stvaraju unutar žanra. Voleo bih da stvari krenu baš tim smerom.

Žuta kabanica je tvoj prvi krimić, a uskoro, na Sajmu knjiga, pojaviće se i drugi, pod nazivom Jedno đubre manje. Sada se pred nama lagano pojavljuje i Crveni sneg… Sva tri romana su na neki način whodunit, ali se dosta i razlikuju. Kako ti vidiš te sličnosti i razlike? Kako si se menjao kao pisac, kroz ova tri romana?

Najzabavnije mi je bilo dok sam pisao svoj prvenac, Ostrvo prokletih. Tu sam potpuno pustio mašti na volju, stvorio jedan svet fantazije u kome je sve vrvelo od vampira, zombija… Žuta kabanica i Jedno đubre manje su već mnogo realističniji. Pišući ih, inspirisao sam se životom u Srbiji, našom svakodnevicom i crnom hronikom. Naravno, bilo je tu i nadogradnje, ali, u suštini, ta dva romana donose jednu od mogućih slika savremene Srbije.

Ono što je konzistentno jeste to što volim da svoje čitaoce držim u neizvesnosti, da in navedem da osete uzbuđenje dok čitaju, da knjigu, da se poslužim tom davnih dana potrošenom frazom, ne mogu da ispuste iz ruku.

Crveni sneg će dobijati besplatno, ali „na kašičicu“ – iskreno se nadam da će brzo postati zavisnici i da će svakog vikenda dolaziti na Before After po novu dozu. Najveća razlika između Crvenog snega i drugih romana je ta što sam do sada radio ritmom koji je meni odgovarao. Takođe, do sada nisam morao da pazim na broj karaktera i dužinu poglavlja. Kada sam dobio ponudu da napišem krimić u nastavcima, par dana sam se dvoumio. Uslov je bio da svake nedelje bude spreman nastavak od otprilike 10.000 slovnih mesta, te da se priča završi zaključno sa šesnaestim poglavljem – ti parametri su bili zadati i morao sam da ih se pridržavam. Nevolja je što ja volim da iznova i iznova iščitavam ono što sam napisao, dodajem i oduzimam, brusim i menjam. Često se desi da tek kad završim prvu ruku primetim da, na primer, drugo ili peto poglavlje valja proširiti ili doraditi. U ovoj postavci, nisam imao tu mogućnost i to me je uplašilo. Zato je pao sledeći dogovor – napisaću kompletan roman pre nego što prvi nastavak bude postavljen na net. Naravno, morao sam da zasučem rukave. Koncept sam osmislio i razradio u prvoj polovini jula, a počeo da pišem sredinom tog meseca. Tri meseca kasnije, završio sam prvu ruku i roman, kako to volim slikovito da kažem, „stavio pod krov“.

IMG_0149

Već dugo pišeš i filmske kritike. Kada bi mogao da biraš režisera, živog ili mrtvog, za film po nekom od svojih romana, koga bi odabrao i zašto?

Odlično pitanje i hvala ti što si mi ga postavio. Film je, pored književnosti, moja najveća ljubav. Naravno da bih bio presrećan kada bi se neko zainteresovao da snimi film po nekom od mojih romana. Uostalom, oni su i pisani tako da su pogodni za ekranizaciju.

Svojevremeno je Milan Todorović bio veoma zagrejan za ekranizaciju Ostrva prokletih, ali je taj projekat propao zbog nedostatka finansijskih sredstava – samo specijalni efekti bi koštali čitavo bogatstvo.

Moji krimići su pogodnji za ekranizaciju. To su beogradske priče, kamernije u postavci, bilo bi lakše pretočiti ih u drugi medij. Da je Žika Mitrović još uvek živ i filmski aktivan, bila bi mi velika čast kada bi došlo do saradnje. Čovek je režirao dva odlična (Nož i Ubistvo na svirep i podmukao način i iz niskih pobuda) i jedan veoma zanimljiv krimić (Protestni album). A da se ne lažemo, upravo je njegov Protestni album poslužio i kao jedna od važnih inspiracija za Crveni sneg. Ali, naravno, Mitrović je nemoguća opcija. Aktivni srpski reditelji su se slabo bavili krimi žanrom, pa mi je teško da procenim ko bi od njih bio najbolji za poduhvat ekranizacije. U igri bi svakako bili Maja Miloš, Dušan Milić, Dejan Zečević, Srđan Spasojević, Mladen Đorđević… Njih cenim i znam da umeju da naprave dobre filmove. Nedavno sam pogledao Panamu i veoma mi se dopao urbani duh filma i način na koji je u njemu prikazan Beograd – mislim da bi Pavle Vučković bio dobar izbor za reditelja Kabanice ili Đubreta. Amanet još nisam bio u prilici da pogledam, ali mi je jedan prijatelj do čijeg mišljenja držim rekao da bi i reditelj Amaneta, Nemanja Ćipranić,  bio pravi izbor za ekranizaciju nekog od mojih romana o inspektoru Limanu. Što se mene tiče – konkurs je otvoren!

Đorđe Bajić (1975) je pisac, filmski i književni kritičar, čiji je svet presudno obeležen žanrovima fantastike, horora, trilera i krimića. Magistrirao je teoriju umetnosti i medija sa tezom o neo-noiru, fokusirajući se na odnos romana i filma “L.A. Confidential”. Njegov prvi roman Ostrvo prokletih (2010) počinje upravo u Gradu anđela, a nastavlja se uzbudljivom borbom sa zombijima na ostrvu u Indoneziji.

Nakon analize srpskog krimi filma i opusa Živorada – Žike Mitrovića u zborniku “Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma”, Đorđe je prionuo na pisanje svog prvog detektivskog romana. Žuta kabanica pojavila se 2013., doživela solidan uspeh kod žanrovske publike, i ušla u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Lik iz ovog romana, inspektor Nikola Liman, uzeo je vodeću ulogu u novom Bajićevom romanu Jedno đubre manje, koji će izaći za Sajam, u izdanju Čarobne knjige.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Branislav DAŠIĆ says:

    Jedan od danas malobrojnih koji su ukazali na velikog Žiku Mitrovića i posebno zaboravljeni PROTESTNI ALBUM iz 1986, i to da je Žika u krimićima bio moderan i ozbiljan i skoro jedini od srpskih reditelja u tom žanru (ako se ne računaju Vlasta Radovanović i Miki Stamenković). Puno uspeha u daljem radu….. p.s. naziv JEDNO ĐUBRE MANJE podseća na MORT D UN POURRI Žorža Lotnera……

Ostavite komentar:

Slični članci: