Da li imate preko 18 godina?

5 najpoznatijih književnih nagrada

U duhu dodela Ninove i Vitalove nagrade, koje su važne na našoj književnoj sceni, podsećamo vas na najuticajnije svetske nagrade iz ove oblasti.

0
0

Velike nagrade nisu nužno pokazatelj kvaliteta, kako u drugim oblastima stvaralaštva, tako i u književnosti. Sasvim je sigurno, međutim, da ste za većinu onih koje se nalaze na listi čuli i ranije, te vam sada pružamo dublji uvid u njihov istorijat, a osvrćemo se i na to kakav značaj imaju na lokalnom i planetarnom nivou. 

20141023-001-library-books

Nobelova nagrada za književnost

U jednom prethodnom tekstu pisao sam samo o ovoj nagradi, ali pošto ne možemo da je zaobiđemo, ponoviću ukratko nekoliko osnovnih stvari.

Poznati švedski industrijalac, izumitelj dinamita i nadasve bogataš, Alfred Nobel u svom testamentu odredio je sredstva za formiranje fonda koji će, između ostalih nagrada, jednom godišnje odlikovati i književno „najistaknutije delo u idealnom pravcu/smeru“. Definicija nije baš bila kristalno jasna, pa su mnogi veliki pisci možda baš zbog toga ostali bez nje (Tolstoj, Zola, Ibzen, Tven). Prvi put je dodeljena 1901. godine, a prvi dobitnik je bio francuski pisac Sili Pridom. Do sada je 49 puta bila nagrađena žena, 9 puta se u saopštenju komiteta navelo tačno zbog kojeg dela se pisac nagrađuje, 7 puta Nobelova nagrada nije bila dodeljena, 4 puta su nagradu podelila dva pisca i 2 pisca, Pasternak i Sartr, odbila su da nagradu prime. Najmlađi laureat je Radjard Kipling, koji je te 1907, kada mu je dodeljena nagrada, imao 42 godine, a najstarija je Doris Lesing, koja je nagradu 2008. dobila sa navršenih 88. godina života. Ko je sve bio nominovan, kao i ko je od kog pojedinca ili institucije tu nominaciju dobio, čuva se kao tajna narednih 50 godina.

Ono što baca senku na ovu nagradu, za koju mnogi upućeni vele da se nikada ne dodeljuje bez upliva političkih faktora u žiriranje, jeste njena eurocentričnost – više laureata dolazi iz Švedske, nego iz Azije i Latinske Amerike. Osim toga, recimo, Elvind Jonson i Hari Martinson su bili dobitnici ove nagrade 1974. godine. Ovim, ruku na srce, i danas malo poznatim piscima, konkurencija te godine su bili Vladimir Nabokov i Sol Belou. Njihova anonimnost nije bila jedino mesto sporenja, već i to što su u tom trenutku i sami bili članovi Švedske akademije, koja tu nagradu dodeljuje.

AL_overview_nobelprizeceremony_1_image

Pulicerova nagrada za prozu

Džozef Pulicer, ugledni i slavni mađarsko-američki žurnalista ostao je upamćen kao pionir novinarstva u SAD. Vlasnik i glodur glasila Post-Dispach i The New World, fanatično i na  štetu svog zdravlja bio je predan istraživačkom novinarstu, baveći se najčešće temama državne korupcije, utajivačima poreza, kockom i drugim društvenim pošastima. I on je, poput Nobela, testamentom odredio novčana sredstva za dodelu 7 nagrada koje će nositi njegovo ime, a o kojih će 4 biti iz domena književnosti: za najbolji američki roman, za najbolju američku dramu izvedenu u Njujorku, za najbolju knjigu iz oblasti istorije Amerike i najbolju američku biografiju.

Bordu Pulicerove nagrade, pravnom telu koje rukovodi svim legalnim i formalnim pojedinostima nagrade, ostavljena je mogućnost da koncepciju i propozicije nagrade sa godinama menja, što se svakako i događalo. Ali ne i kod književnosti, njoj je samo promenjeno ime u kategoriji za najbolji roman, od Novel u Fiction. Nagrada se danas sastoji iz plakete i novčanog dela od 10.000$. Što se tiče odluka o dobitniku/ci, žiri za dodelu nagrade je prolazio kroz razne faze, uglavnom se krećući od konzervativnog i idealističkog, ka progresivnijem i liberalnijem ukusu (kao i Nobelova nagrada uostalom).

S tim u vezi, romanu „Za kim zvona zvone“ Ernesta Hemingveja nije dodeljena nagrada 1941. godine, zbog intenzivnog lobiranja Nikolasa Mureja Batlera, člana borda, koji je ovu knjigu smatrao “uvredljivom”. Ali Hemingvej je ipak dobio Pulicera 1953. za „Starca i more“. Argumentacija je bila veoma slična i za dramu „Ko se boji Virdžinije Vulf“ Edvarda Olbija, koju je žiri predložio za dobitnika, ali ju je bord odbacio. Međutim, očigledna promena vidi se, recimo, u odluci da se Pulicer za najbolju dramu 1993. dodeli „Američkim anđelima“ Tonija Kušnera, koja se bavi homoseksualnošću, gej zajednicom i problematikom širenja AIDS-a. Generalno, kontroverze u vezi sa ovom nagradom uvek se odvijaju u tenzijama pozicija moći borda, koji donosi konačnu odluku o dobitnicima, i članova žirija, koji samo nominuju kandidate, dajući uz njih obrazloženja. Neretko, bord odbije da određene godine dodeli nagradu, najčešće zbog prigovora koje ima u vezi sa pristiglim predlozima. To se dogodilo 1972. kada je žiri predložio roman Tomasa Pinčona „Duga gravitacije“ (Gravity’s Rainbow), i 1977. sa memoarima Normana Maklina „Tamo gde teče reka“ (The river runs trough it), prvom knjigom tada sedamdeset četvorogodišnjeg penzionisanog univerzitetskog profesora engleskog jezika.

Ovu nagradu je odbio da primi Sinkler Luis 1926. za svoj roman „Erousmit“ (Arrowsmith), objašnjavajući svoj postupak time što ona „zavodi pisca da skrene sa puta potrage za izuzetnošću u književnosti, jer biva pogošćen hirovima nasumične komisije“. Poznavaoci književnih prilika tog vremena, sa druge strane, tvrde da je Luis bio ostrašćen, jer nije dobio nagradu za svoj poznati roman „Glavna ulica“ (The Main Street) 1921. Edit Vorton je takođe smatrala da ovaj roman nezasluženo nije dobio nagradu, što je zanimljivo uzevši u obzir da je upravo njeno „Doba nevinosti“ te godine proglašeno za pobednika.

571526132200002900253ccb

Bukerova nagrada

Booker–McConnell kompanija osnovana je 1835. godine u Engleskoj i bila je jedna od najvećih prehrambenih kompanija na svetu. Ona je 1968. ustanovila književnu nagradu koja se dodeljuje za roman pisan na engleskom jeziku i objavljen u Ujedinjenom Kraljevstvu. Do 2014. su samo književnici i književnice iz zemalja Komonvelta, Irske i Južnoafričke republike mogli da budu nominovani, posle te godine nagrada je postala internacionalna i jedini uslov koji je ostao je jezik i zemlja izdavanja. Danas je ova nagrada “teška” 50.000 funti, dok svi koji su ušli u najuži krug dobijaju po 25.000.

Godine 1992. ustanovljena je i ruska varijanta ove nagrade, Booker-Open Russia Literary Prize, koja se dodeljuje za najbolju knjigu pisanu na ruskom jeziku i prva je književna nagrada koja nije državna, još od Oktobarske revolucije 1917. Man Booker International Prize, osnovana 2005, dodeljuje se bez obzira na nacionalnost autora, uz jedini uslov da mora biti prevedena na engleski jezik. Man Asian Literary Prize, nagrada za najbolje azijsko književno delo, takođe prevedeno na engleski jezik, dodeljivala se od 2006. do 2012. godine, nakon čega je iz sedišta kompanije najavljeno da više neće finasirati ovu nagradu, jer žele da se skoncentrišu (finansijski, verovatno) na svoju glavnu nagradu.

Bukera su, kao i ostale internacionalne i grandiozne nagrade, od samog početka pratile kontroverze. Marksistički pisac Džon Berger, laureat iz 1972, protestvovao je zbog poslovne prakse Booker-McConnell kompanije, koja je zloupotrebljava najamnički rad lokalnog stanovništa na Karibima, pa je polovinu svoje nagrade, koja je tada iznosila 5.000 funti, uplatio britanskom ogranku Crnih pantera. Najveća neizvesnot i “literarna borba” odigrala se 1980. godine, kada je žiri samo pola sata pre proglašavanja pobednika odlučio da to bude Vilijam Golding za svoje delo “Obred strasti” (Rites of Passage), a ne Entoni Bardžis za “Zemne sile” (Earthly Powers). Bardžis je rekao, pored toga, da neće doći na ceremoniju proglašenja pobednika, ukoliko mu žiri ne javi pre toga da li je on pobednik ili ne. Džon Banvil je 1981. izneo žiriju zanimljiv predlog: da nagradu dodele njemu, jer bi on od nje kupio sve kopije romana koji su ušli u širi izbor za ovu nagradu, i donirao ih bibliotekama u Irskoj, “obezbeđujući time da će te knjige biti ne samo kupljene, već i pročitane”. Žiri se oglušio o ovu njegovu ideju, ali mu je nagradu ipak dao 2005. za roman “More” (The Sea).

Institucija nagrade Buker podrazumeva i zanimljiv slučaj jednog nagrađenog romana. Godine 1993, kako bi se obeležilo četvrt veka postojanja nagrade, odlučeno je da će se dodeliti tzv. “Buker nad Bukerima”, nagrada za najbolji roman od svih koji su do tada nagrađeni. Ovu kolokvijalno rečeno “laskavu titulu” odneo je roman “Deca ponoći” Salmana Ruždija, pobednik iz 1981. Da je zaista “Buker nad Bukerima”, ovaj roman je potvrdio i 2008. godine, kada se obeležavala četrdeseta godišnjica od osnivanja nagrade, a konačna odluka o pobedniku od šestoro finalista prepuštena je publici, koja je opet izabrala “Decu ponoći”.

MB251

Gonkurova nagrada

Možemo videti da su mnoge najznačajnije nagrade, i van ovog spiska, nekako nastajale početkom XX veka, pa tako i nagrada Gonkur, najveća francuska književna nagrada. Nju dodeljuje Akademija nazvana po svom osnivaču, poznatom piscu, kritičaru i izdavaču Edmondu de Gonkuru, koji je sav svoj imetak namenio osnivanju ove književne organizacije sa sedištem u Parizu, a u slavu svog brata i saradnika Žila. Glavni cilj Akademije je da, kako je navedno u testamentu, kroz literarne aktivnosti, u koje spada i ova nagrada, a koja se dodeljuje u četiri kategorije – za prvi roman, kratku priču, poeziju i biografiju, promoviše i potpomaže francusku književnost.

Novčani deo nagrade je izrazito simobličan – skoro identičan iznos novca koji je dodeljen prvi put, 1903. godine, dodeljuje se i danas, a on iznosi oko 10 evra. Razlog je, kako se objašnjava, taj što delo koje dobije Gonkura postaje instant bestseler, čineći svog vlasnika bogatašem u smislu zarade od prodatih tiraža. Međutim, izvestan, u određenom smislu, otpor ovoj nagradi javio se iste godine kada je dodeljena prvi put. Iz protesta što je desetočlani žiri bio sastavljen isključivo od muškaraca, stvorena je nagrada Prix Femina. Nju je osnovalo 22 pisaca i spisateljica, a u organizaciji časopisa La Vie heureuse, sa uslovom da žiri može biti sastavljen samo od žena.

Kada je Marsel Prust 1919. dobio ovu nagradu, povela se velika polemika u vezi sa tim što bi Gonkur generalno trebalo da stimuliše mlade autore, zbog čega se između ostalog i dodeljuje baš za prvi roman, dok je pisac “Potrage za izgubljenim vremenom” u tom trenutku imao 48 godina. Godine 1921. Gonkur je dodeljen francusko-gvajanskom piscu Rene Maranu za njegov roman “Batouala”, koji je problematizovao politiku francuskog kolonijalizma. Osim toga, Maran je bio prvi crnac koji je dobio ovu nagradu, a sve skupa je uticalo na to da se digne velika prašina zbog ovog “presedana”, rezultujući time da se štampanje i prodaja “Batouale” zabrani u svim francuskim kolonijama.Veoma često se nagrada Gonkur osporava zbog toga što kritičari tvrde da (pored toga da je, kao i Nobelova, skoro bez izuzetka politički motivisana) pisci i romani ovenčani ovim priznanjem neminovno padnu u zaborav, pa se vremenom njena vrednost razvijala samo u merkantilističkom pravcu. S tim u vezi, ti kritičari će, primera radi, uvek postaviti sledeće pitanje – zbog čega je 1932. godine Gi Mazlin dobio Gonkura za svoj roman “Vukovi” (Les Loups) – a nije Selin za “Putovanje na kraj noći” (Voyage au bout de la nuit) – osim zato što je bio blizak prijatelj sa članovima ondašnjeg žirija?

Knjige koje su dobijale Gonkura toliko su često dolazile od svega nekolicine izdavačkih kuća, da su novinari smisli jedan sarkastičan nadimak ovoj nagradi – Galligrasseuil – koji je zapravo kombinacija imena tri najveće francuske izdavačke kuće: Gallimard, Grasset, i Editions du Seuil. Ali, verovatno ne postoji ni jedna značajnija, prestižna književna nagrada koja nije bila pod ovakvim i sličnim kritičarskim napadima, jer, na kraju krajeva, svako ima svoje književno-umetničke preference, koje odlukom žirija često ostanu nezadovoljene.

Michel Houellebecq

Hugo i Orange nagrade

Što se više udaljavamo od Nobelove i Pulicerove nagrade, kriterijumi za ovakav jedan spisak bivaju sve labaviji, što znači da je sve više nagrada koje s pravom konkurišu da budu u vrhu bilo koje top-liste ove vrste. Zato bi možda sada trebalo pomenuti dve veoma uticajne književne nagrade koje su, svaka na svoj način, specifične.

Najuticajnija književna nagrada za žensko stvaralaštvo tri puta je menjala ime. Od 1996. do 2012. zvala se Orange Prize for Fiction, godine 2013. Women’s Prize for Fiction i konačno od 2014. do danas se zove Baileys Women’s Prize for Fiction. Ovo pokazuje uslovljenost ove nagrade sponzorima, od kojih je ovaj poslednji najavio da će ovogodišnje sponzorstvo biti poslednje. Žiri se sastoji od pet žena, od kojih se jedna bira za predsednicu žirija, glasovi svih pet članica su jednaki, a sve njih bira organizacioni odbor ove nagrade. Sam žiri se menja svake godine. Laureatkinje ove nagrade dobijaju pozamašnu svotu novca, 30.000 funti, kao i bronzanu statuetu koja se zove Bessie. Nagrada se dodeljuje za najbolji originalni, izuzetni i pristupačni ženski roman, napisan izvorno na engleskom jeziku i prvi put objavljen u Ujedinjenom kraljevstvu.

Motiv za formiranje ovakvog priznanja potiče od revoltiranosti i muških i ženskih pisaca, izdavača, agenata, knjižara i drugih sudeonika oba pola u britanskom književnom životu nominacijama za nagradu Buker iz 1991. Tada roman nijedne autorke nije uspeo da prođe u uži izbor, iako statistike govore da su 60% romana te godine napisale žene. Uprkos ovako izloženom motivu, uslovljenom nedovoljnom vidljivošću i prisutnošću ženske književnosti u kulturnom životu, ova nagrada je trpela veoma jaku, izrugivačku kritiku i bila nazivana “seksističkom”, “diskriminatornom”, “feministički pristrasnom” i “bespotrebnom”.

Longlist pile logo

Druga je nagrada Hugo, koja se dodeljuje svake godine za delo iz domena (naučne) fantastike i sistem glasanja je izrazito demokratičan. Za ovu nagradu konkurišu svi romani dostupni na engleskom jeziku (što znači da ne moraju izvorno biti pisani na njemu), bez obzira na nacionalnost autora/ke, ili mesto objavljivanja, a žanrovskih i poetičkih uslovljavanja po pitanju toga da li neko delo jeste ili nije (naučno) fantastično – nema. Ta procena je ostavljena glasačima koji moraju biti članovi Svetske naučno-fantastične konvencije (World Science Fiction Convention, ili skraćeno “Worldcon”, a potrebno je samo učlaniti se u nju), što dakle mogu biti i posetioci ove manifestacije, pa je broj članova takvog žirija veoma fluktuirajući. Pomenutu konvenciju sponzoriše Svetsko naučno-fantastično društvo, koje je nezavisna književna organizacija posvećena promovisanju ovog literarnog žanra.

Nagrada je dobila ime po Hugu Gernsbeku, luksemburško-američkom pronalazaču, piscu i izdavaču, koji je pokrenuo neke od prvih časopisa specijalizovanih za naučnu fantastiku, i smatra se jednim od njenih očeva. Zanimljivo je da je Hugo jedina globalno uticajna nagrada koja nema svoj novčani deo, laureati dobijaju samo trofej u obliku rakete, čiji se dizajn često menja. Što se tiče kontroverzi u vezi sa ovom nagradom, od 2013. na ovamo organizuju se kampanje među biračkim telom pod imenom “Sad Puppies”, a kojoj se 2015. pridružuje još jedna nazvana “Rabid Puppies”. Obe pokušavaju različitim sistemom blokiranja nominacija, u svih 12 kategorija nagrade Hugo, da se bore protiv, kako oni to nazivaju “isuviše akademskih radova sa očigledno dominantom levom ideologijom”.

20150823_WIRED_Hugo-Awards_Andres_701

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: