Da li imate preko 18 godina?

10 velikih književnih dela koje su mrzeli veliki pisci

Lista bitnih dela prezrenih od strane književnih velikana

4
6

Znamo da među piscima postoji neograničena i nepatvorena količina sujete, ali kada vidite kako su se veliki pisci, klasici, obračunavali sa delima drugih pisaca shvatićete da aposolutno ništa ne znate o ljubomori koju objektivniji nazivaju ukusom.

Svet književnosti je, kao i svi drugi svetovi umetnosti, pun zavisti, ali i jedne vrste čudnog javnog poštovanja. Ukoliko pisci nisu baš zakleti neprijatelji ili su sa suprotnih strana političkog spektra teško da ćete čuti negativne kritike iz usta jednog pisca na račun dela drugog. Razlog je jednostavan: pisci ne vole javno izaražavanje kritike, makar dolazila iz njihovih usta i makar bila upućena delu koji iskreno mrze iz raznoraznih razloga. Ako tome dodamo i izdavače koji se bore protiv kritičara i njihovog recenzija samo im još fale i drugi pisci sa negativnim mišljenjem o izdatim delima. Ili još gore kada krene polemika između pisaca, što nikako ne poboljšava prodaju. Ipak, ovo su pravila vezana za današnju izdavačku industriju. Nekada veliki pisci nisu imali nikakav problem da opljunu kolegu, čak i ako je on književni klasik. U to ime izdvojili smo listu kritičkih mišljenja velikih autora o velikim romanima iz istorije književnosti. Neka su obrazložena, neka veoma duhovita, a neka jednostavno netačna i maliciozna. U svakom slučaju, zabavna.

VIRDŽIJA VULF O „ULIKSU“ DŽEJMSA DŽOJSA

Jedno od najboljih književnih dela XX veka nije ostavilo utisak na Virdžiniju Vulf, jednu od prvih ženskih književnih kritičarki i autorki „Gospođe Dalovej“, eksperimentalnog romana koji se smatra prvim primerom narativnog modernizma u anglosaksonskog literaturi. Utemeljivačica feminističke kritičke misli Vulf je smatrana za egocentričnom snobovskom kritičarkom, te i ne čude zapisi iz njenog dnevnika 1922. gde opisuje iskustva čitanja „Uliksa“: „Tom, veliki Tom (misli na T.S.Eliota) smatra „Uliksa“ novim „Ratom i mirom“, ali ja dosadniju knjigu nisam čitala u životu. Sve je još i imalo smisla u prva dva ili tri poglavlja, ali nakon toga se pretvara u iritantnu, dosadnu i zbunjujuću gotovo nepismenu knjigu ispod svakog nivoa, pretencioznu ne samo na autorskom već i na književnom nivou. Džojs može biti genije, ali genije inferiornosti i samoljublja. A svi znamo kakvi su autodidakti: sirovi, egoistični pretenciozni i izazivaju gađanje. Uostalom, ako volite meso zašto biste ga jeli sirovog“, zaključuje Virdžinija o delu koje svi kritičari porede sa Homerovom „Odisejom“ i prvim romanom koji uvodi tzv. „tok svesti“ u književnu naraciju.

OLDUS HAKSLI O „NA PUTU“ DŽEKA KERUAKA

Prvi pripovedač distopijskog narativa i jedan od najvećih esejista XX veka nije baš mirisao „bitničku“ književnost prve polovine ’50-ih, ali je svoje nezadovoljstvo izrazio bar na simpatičan i kozerski način što svedoči odgovor na pitanje o tada revolucionarnom romanu „Na putu“ Džeka Keruaka dat tokom intervjua „Njujork Tajmsu“ 1958: „Bilo mi je dosadno dok sam čitao. Mislim, taj put je užasno dugačak, gotovo nepodnošljiv“, rekao je pisac o najtraženijoj američkoj knjizi svih vremena koja se i danas, 50 godina posle objavljivanja, godišnje proda u preko 100.000 primeraka. Ipak, pisac ovog teksta se mora zdušno složiti sa Hakslijem i njegovim mišljenjem.

DEJVID FOSTER VOLAS O „AMERIČKOM PSIHU“ BRET ISTON ELISA

Volas, za mnoge kritičare najbolji američki pisac kraja XX i početka XXI veka i autor kultnog „Zaborava“ i „Devojčice neobične kose“ kao i omiljeni pisac Džonatana Frenzena i Dejva Egersa, nije bio oduševljen revolucijom koju je Elisov nasilni naturalizam i tzv. „brending“ književnost izazvala ’90-ih u američkoj književnosti. U intervjuu datom američkom periodičnom časopisu „Recenzija savremene književnosti“ 1993. Volas oštro govori o (tada) friškom književnom trendu: „Vidite, ako je savremeno društvo u bezizlaznom kurcu, neinventivno, beskrajno retardirajuće, konzumerističko i emocionalno retardirano onda svaki pisac (uključujući i mene) može pisati romane sa plitkim likovima, nerazvijenim odnosima, retardiranim zapletima podražavajući besmisao i prazninu društvenih odnosa govnjivom literaturom u kojoj se navodi beskonačan broj različitih brendova i konzumerističkih navika u plitkim, nerazrađenim opisima i besmislenim dijalozima koje razmenjuju likovi građeni kao idioti. Ako ono što je oduvek smatrano lošom književnošću – mislim na gorenavedeno – postaje najbolja slika današnjeg društva onda je nekvalitetna književnost ingeniozan mimezis vremena u kome živimo. I Elis više nije loš pisac nego crnohumorni komentator isčašenog vremena u kome živimo. ‘Ajde složiću se da ne živimo u najsjajnijem dobu, ali jel’ nam zaista potrebna fikcija koja puko dramatizuje svu besmislenost i glupost mraka koji nas okružuje?“, zaključuje Volas, prerano preminuli američki klasik. I teško je ne slagati se s njegovim mišljenjem.

MARK TVEN O „RAZUMU I OSEĆAJNOSTI“ DŽEJN OSTIN

Izgleda da je Džejn Ostin, u svoje vreme, zasmetala mnogima. Neoromantičarka i jedna od prvih feniministkinja u engleskoj književnosti čije junjakinje, u ljubavnim romanima, imaju problem da obuzdaju osećanja pritisnuta socijalnim normama nije bila po volji Marku Tvenu. Autor „Toma Sojera“ „Avantura Haklberi Fina“ i jedan od najboljih ortaka Nikole Tesle napisao je čak i kritiku ili esej o Džejn Ostin, preminuloj 18 godina pre nego što se američki pisac rodio u kojoj navodi: „Čitajući „Razum i osećajnost“ osećam se kao barmen koji je ušao u Kraljevstvo nebesko. Mislim, znam kako bi se on osećao i šta bi tačno uradio. Sigurno bi namrgođeno podigao obrvu, ali ne zato što se prezbeterijanski zgražava nad moralnim problemima, to je barmen i svačega, daleko goreg, se nagledao u životu već zato što roman apsolutno ništa ne valja“ , pomalo zagonetno, ali veoma egzaktno poentira Tven.

MERI MEKARTI O „FRENI I ZUI“ DŽ.D.SELINDŽERA

Meri Mekarti bila je jedna od najžeščih satiričarkih i književnih skandal dama njujorške intelektualne scene uoči i posle Drugog svetskog rata. Žestoka levičarka, pisac satiričnih romana o njujorškoj intelektualnoj eliti koji kombinuju fikciju i autobiografske elemente, poznata je po sukobima sa piscima upravo iz tih krugova. Poznat je njen dugogodišnji disput sa Lilien Helman koja je čak i tužila pošto je u tada najpopularnijem televizijskom tok šou Dika Kaveta rekla da je lažov i da laže i pri pisanju veznika. Ali za nas je mnogo interesantnije njeno mišljenje o jednom od najvećih američkih romana XX veka iz pera najprodavanijeg i najuglednijeg pisca XX veka izrečeno u kritici romana „Freni i Zui“ objavljenoj u „Harpers Bazaru“ 1962: „Ko je naslednik papa Hemingveja? Ko je ako Selindžer nije! I ko su čudesna deca iz ovog romana ako ne sam Selindžer, razmnožen kao odvratna ameba. U Hemingvejevim romanima ne postoji niko sem Hemingveja, ali bar imamo jednog po romanu. Kod Selindžera suočavamo se sa njegovih sedam likova, svi ljubljeni i jednostavni, skuvani u istoj narcisoidnoj čorbi. Selindžerov svet sazdan je samo od Selindžera dok je njegova dragocena publika – čitavo čovečanstvo!“. Svašta još piše Mekarti o ovom romanu, ali bilo bi predugačko i navedeno predstavlja suštinu. Da li je u pravu – baš i nije – ali je bila vraški dobar kritičar zasnovan, poput našeg Jovana Skerlića, na često invektivnom čitanju proze.

H.L.MENCKEN O „VELIKOM GETSBIJU“ F.S.FICDŽERALDA

Najveći kritičar američkog populizma i većine malograđanskih društvnih normi (religije, braka, pa čak i demokratije jer ljudima daje previše izbora) „Mudrac Baltimora“ kako su zvali dugogodišnjeg urednika i kolumnistu „Baltimor sana“ nimalo lagano je opalio klasik američke književnosti u svojoj kolumni 1925: „“Veliki Getsbi“ je,  u svojoj strukturi, jedna grandiozna anegdota. Pisac opisuje Long Ajlend prepun vila i luksuznih filma zaboravljajući da je Long Ajlend blizu njujorške deponije, ali ovde su narativ, lokacije, opisi u drugom planu. Jedini živi lik je sam Getsbi – sazdan na antičkom principu fidelis ar urnam (dosledan do kraja) – čovek koji zna sve o svima, a istovremeno niko ništa o njemu. Ostali likovi su marionete u prikazu misteriznog mladog čoveka u kovitlacu klišeizirane melodramske priče o nemogućoj ljubavi prožete misterijom porekla velikog novca i luksuza. I tu je Ficdžeraldov najveći propust – umesto da se bavi pričom on se samo bavi napetošću, neizvesnošću i misterijom. Zato Getsbi, od svih likova, jedini diše i možemo se vezati za njega. Ostali izgledaju životno, ali ipak to nisu“. Da li je vreme da obnovimo gradivo o Getsbiju nije sigurno, ali mora se priznati da Mencken ima pravo.

ŠARLOTA BRONTE O „PONOSU I PREDRASUDAMA“ DŽEJN OSTIN

Druga kritika Džejn Ostin svodi se na standardnu spisateljsku zavist i ljubomoru. Šarlota Bronte, smatrana sa svoje dve sestre kraljicom britanskog „ljubića“ XIX veka, u pismu koje je 1848. poslala svojom prijatelju, filozofu, književnom kritičaru i jednom od prvih psihoterapeuta Ujedinjenog kraljevstva Džordžu Henri Luisu, očigledno iziritirana sličnim stilom i književnim žanrom koji Ostinova koristi, pita se zašto joj uopšte i pozitivno ocenio ovaj roman: „Nikada ne bih uzela u ruke „Ponos i predrasude“ da niste u svojoj kritici napisali kako vam je žao što niste autor tog romana. Prostudirala sam roman i zaključila da je u pitanju veoma precizna slika opšteg mesta; veoma lepa i precizno kultivisana bašta, sa delikatnim cvećem, ali bez ikakve prirodne fizionomije, bez vazduha, slobodnog prostora, a ni razruđene zemlje kakve imaju baštu. Bilo bi mi teško da živim sa njenim likovima, u njihovim elegantnim kućama i nerealnim životima. Možda će vas moje mišljenje iritirati, ali rizikovaću. Gospođa Ostin je oštroumna i pronincljiva, ali ništa više od toga“, završava Bronte svoje pismo očigledno ne misleći da su romani njenih sestara i nje same otprilike na istom nivou, možda malo lišeni klasicističke patetike, ali i dalje pravi ljubići.

VLADIMIR NABOKOV O „BRAĆI KARAMAZOV“ i „ZLOČINU I KAZNI“ F.M.DOSTOJEVSKOG

Pisac „Lolite“ poznat je po svom žestokom stavu o drugim književnicima. Poznat je i njegov prezir prema ženskim piscima pogotovo onima iz ruske književnosti, a i njegovo mišljenje o ruskoj (kasnije sovjetskoj) literaturi ušlo je u anale književnih rasprava. Zato i ne čudi da je ovaj libertarijanac, agnostik, anti-fašista, anti-staljinista i anti-carista, imao negativno mišljenje o Dostojevskom i dva njegova najbolja romana koje je izneo u intervjuu datom 1977: „Ako me pitate koja su dva najgora romana sigurno ću reći „Braća Karamazovi“ i „Zločin i kazna“. I ne, nemam ništa protiv samospoznaje, potrage za dušom i smislom životom, ali u ovim knjigama pisanim žurnalističkim stilom ni duša, ni spoznaja, a ni smisao ne vrede dosadne i zbrkane potrage“. A Nabokov se ljutio kada su „Lolitu“ prozvali pornografijom? Dobro, podržavao je i vijetnamski rat i Niksona tako da i nije baš razmišljao o svoj javnom diskursu.

DOROTI PARKER O „VINI PUU“ ALEKSANDRA ALENA MILNA

Jedna od najvećih američkih levo orijentisanih književnica (bila saslušavana i pred Odborom za antiameričku aktivnost), pesnikinja i scenaristkinja (dva puta nominovana za Oskara) cinično komentariše klasik dečije književnosti u svojoj kolumni u Njujorkeru 1928: „Iako je delo nominalno proza Miln često upada u neobjašnjivo naivne i besmislene poetske momente koji čak ni deci nisu jasni. Naime, dok Vini Pu skakuće gore-dole ispred prasićeve kuće pokušavajući da se zagreje na snegu u glavi čuje šum?! Taj šum mu se učini kao dobar šum, kao neki „šum nade za sve“, toliko dobar da on šumom, u stvari, definiše svoj talenat za poeziju i počinje svoje pesme zvati tim imenom. Ali, onda, kada konačno nazove stvari pravim imenom inspiracija, odnosno „šum“ dobijaju različite deminutive : postaje „šumić“ i „šumićka“ i tako dalje. Oh, izvinite, možda sam vam otkrila ključni element zapleta, ne znam stvarno šta mi se desilo?“, ironično završava Parkerova očigledno nemajući opravdanja ni za dečiju literaturu kada je literarna logika u pitanju.

VUK KARADŽIĆ O „LJUBOMIRU U JELISIJUMU“ MILOVANA VIDAKOVIĆA

U domaćoj književnosti postoji veliki broj sukoba zbog bonvivanskih karaktera naših pisaca, ali red je bio da se na listi pomene onaj prototipski: od reforme srpskog jezika. Milovan Vidaković je bio pisac pikarskih romana i žestoki kritičar Vukove reforme „piši kao što govoriš – čitaj kao što je napisano“ zalažući se za (svoju) verziju novog srpskog književnog jezika koju je definisao u saradnji sa češkim filologom Josifom Dobrovskim, jednim od najvećih autoriteta za slovenske jezike. On je bio za tzv. „srednji slog“ – novi jezik koji je između narodnog i slavenoserpskog književnog jezika koji je, zbog njegove težine i nezgrapnosti, znalo veoma malo ljudi. Vuk mu je veoma brzo odgovorio onim što se smatra prvom književnom kritikom u Srba objavljenoj 1817: „Do danas se kod nas ni jedan spisatelj ne nađe da postavi sebi pravila po kojima će pisati, nego kako mu god padne na pamet. Kako koji zareže pero da piše, on već odma počne misliti kako će jezik popravljati, a ne kako će ga učiti. U svakoj se knjizi gleda na dvije stvari: na stvar o kojoj se piše i na jezik na kome se piše. Pisac može i mora znati jezik, no o jeziku neću nego samo o stvari pošto ovaj jezika ne zna; što se stvari tiče ima sedamdeset i sedam predmeta i to ni jedan čitatelj ne može pratiti. Pisac na mnogo mesta ne zna šta govori nego bunca kao baba u bolesti, i pravi magarcima svoje čitatelje, ili sebe samog. On ne zna ni istorije ni geografije ni poezije ni retorike; niti zna šta je moral nit’ stid nit’ učtivnost; niti poznaje karaktera naroda našeg niti ništa, a govori da zna“, poentira Vuk imajući donekle pravo – Vidakovićevi pikarski romani su često bez stila i žanra, pisani veoma konfuzno i nejasno, sa velikim brojem opštih mesta i moraliteta koje je pokušavao da uglavi u narativ kako bi njegova dela bila i poučna, a ne samo zabavna. Iako je bio najpopularniji i najčitaniji srpski pisac XIX veka posle Vukove vivisekcije pao je u zaborav i mučio se do kraja života pokušavajući da se vrati na staze uspeha. Što se jezika tiče, činjenica stoji da je srpski jezik jedan od siromašnijih i prepun tuđica upravo zbog Vukove reforme koja je trebalo da opismeni narod. No to nam je što nam je sada, a rad Vuka Karadžića ostaje zabeležen u istoriji kao jedan od najvećih svetskih lingvističkih poduhvata po svojoj jednostavnosti i uspešnosti.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Koča says:

    “Ponos i predrsuda” ??? Da li ste vi ljudi normalni? Mozete malo i da proguglate nakon sto prevedete neki strani clanak sa engleskog.

  2. Ivan Jovanović says:

    Dragi Kočo, prvo, tekst nije prevedeni članak sa engleskog što možeš i sam, sasvim normalno kako si predložio, da vidiš guglajući po internetu. Drugo, pošto si veliki stručnjak za opus Džejn Ostin trebalo bi da znaš da knjiga postoji u više prevoda na srpski i srpsko-hrvatski jezik, a naslov “Gordost i predrasuda” dao je Živojin Simić koji je prvi preveo knjigu početkom XX veka . U prevodu Danice S.Stojanović knjiga se zove “Ponos i predrasuda”. Pozdrav.

    1. Koča says:

      Poštovani Ivane,

      Nadam se da te nisam uvredio. Mislim da si samo odabrao pogrešan prevod naslova knjige. Ponos kao imenica u srpskom jeziku nosi pozitivnu konotaciju, u samom romanu se radi o gordosti kao negativnoj osobini što može da se izvuče iz konteksta ako se roman pročita. A što se tiče opusa Džejn Ostin i ostalih anglo-američkih pisaca – veruj mi, to mi je struka. Zbog toga sam najviše i kliknuo na ovaj članak. A ti što si gord pa nećeš da prihvatiš kritiku – to je tvoja stvar.

      Srdačan pozdrav

      1. Ivan Jovanović says:

        Poštovani Kočo, prihvatan kritiku kada je ovako napisana. Ne prihvatam da mi se kaže kako nisam normalan, kako kradem tekstove sa interneta ne koristeći Google i ne čitam. No pošto vidim da si i sam primirio svoju gordost kada si spoznao da se i ja razumem u prevode anglo-američke književnosti i promenio diskurs svog komentara primiriću i ja svoju i složiti se. Pozdrav.

  3. Stefan says:

    Na nekoliko mesta stoji XIV a trebalo bi (valjda) XIX vek. Ispravite to, molim vas.

  4. Fic Firic says:

    Zanimljiva je tvrdnja “autora” da tekst nije preuzet (http://lithub.com/14-classic-works-of-literature-hated-by-famous-authors/). Nije ni Slinina disertacija plagijat. Još jedna zanimljiva sitnica: sintagma “jednu od prvih ženskih književnih kritičarki i autorki” sugeriše da bi bilo i muških kritičarki i autorki. Rodna super-korektnost?

Ostavite komentar:

Slični članci: