Da li imate preko 18 godina?

Zvonko Karanović: Tumaranja po meandrima književne scene

Sa piscem, izdavačem i izuzetnim sagovornikom (unutar i izvan intervjua), pričali smo o Enklavi, književnosti, klasicima, životinjama, pesnicima.

5
0

Zvonko Karanović je autor kojeg ne treba, čini se, preterano glasno predstavljati: iza sebe ima više od deset knjiga poezije i nekoliko romana, a često se pominje i taj fan klub, nazvan po Zvonkovoj prvoj zbirci, Srebrni Surfer, koji postoji i danas; u Domu kulture Studentski grad godinama Zvonko drži radionicu kreativnog pisanja, a nedavno je rešio da pokrene i svoju izdavačku kuću, Enklavu, kako bi mladim pesnicima, oštrog jezika i svežeg uma, pomogao u putu ka tom, takoreći zvaničnom, književnom putu. Negde sam pročitala da je Zvonko pesnik urbane osećajnosti, kultni pesnik, a zatim sam ga i upoznala, pre nekoliko godina, kada smo razgovarali na noćnom programu Radija Beograd; sećam se da me je impresioniralo to što mu je Vojislav Despotov bio gotovo mentor, ali i to što nimalo nije izgledao kao stereotipni „andergraund pesnik“, ma koliko je njegov rad određen odnosom sa popularnom kulturom. Zvonka i njegovu izdavačku kuću možete naći u nastavku ovog teksta, a uskoro i na Sajmu knjiga – 21. oktobra u vreme ručka.

Šta prvo pomisliš kada čuješ reč “pesnik”?

Pomislim na šimpanzu koji drži olovku i papir u ruci, posmatra mlaznjak koji prolazi vedrim nebom i čudi se.

Šta se promenilo na beogradskoj i regionalnoj pesničkoj sceni od kada se smatraš njenim delom? Stani, da li se uopšte smatraš delom neke scene (generacijske ili geografske)? 

Pisanje nije grupna delatnost pa se stoga ne smatram delom scene omeđene generacijski ili poetički. S druge strane, pišem na srpskom jeziku pa je prirodno da sam deo srpske pesničke scene, ali to se ne bira. Ono što se promenilo od vremena kada sam počeo s pisanjem je mnogo lakša mogućnost objavljivanja knjiga, brža afirmacija zahvaljujući elektronskim medijima. Ostalo je manje-više isto. Generacije se smenjuju, mladi pesnici osporavaju autorite i domete starijih, stariji su zaokupljeni sobom i svođenjem računa. Suštinski ništa novo.

Za koga veruješ da je tvoj savremenik?

Don Kihot.

Kojim se pesničkim knjigama neprestano vraćaš, i zašto?

To su one knjige u kojima nas naši prethodnici uče umetničkoj hrabrosti i tome da reči mogu sve. Lista pesnika koje volim je prilično dugačka, od klasika američke, francuske i poljske poezije do Rastka Petrovića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Vojislava Despotova, Vujice Rešina Tucića, Vladimira Kopicla, Ota Fenjvešija, Ota Tolnaija, da pomenem samo neke.

Pokrenuo si prošle godine i svoju izdavačku kuću, PPM Enklava. Koju bitku time započinješ, u kojoj kao pesnik nisi imao šanse?

Jedina bitka koju pesnik vodi je ona unutrašnja. Bori se sam sa sobom u težnji da se izrazi i pronađe sopstveni glas, kao i sa sumnjom u svoje mogućnosti i opravdanost čitavog poduhvata. Kao pesnik prešao sam dug put što mi je omogućilo da čitav proces pisanja, objavljivanja i kritičke recepcije vidim iz više uglova, i u različitim vremenskim/ideološkim periodima. To me je učvrstilo u mišljenju da pesnik uvek ima šansu, tačnije ima šanse onoliko koliko su mu pesme dobre, bez obzira kada su napisane.

Dobre pesme ne zastarevaju, mogu biti objavljene ili neobjavljene, skrajnute ili zaboravljene, one će pronaći svoj put.

Razlog zašto sam pokrenuo izdavačku kuću je želja da podelim svoje pesničko iskustvo i možda nekim mladim ljudima skratim vreme tumaranja po meandrima književne scene, pružim im ohrabrenje i podršku, jer na početku svog bavljenja poezijom i sam sam bio u situaciji da sedam godina lutam u pokušaju pronalaženja izraza. Pomoć je najvažnija na početku, pogotovu onima koji se ne oslanjaju na proverene matrice dominantnog pevanja i mišljenja. Otuda je i PPM Enklava zamišljena kao mali branjeni prostor za drugačiju, hrabru, neprepisivačku poeziju, za onu koja nosi iskru. Produkcija je mala i pažljivo birana, urednički rad na prvom mestu. Vodi se računa o grafičkom dizajnu i o tome da knjige budu u knjižarama.

Kaži nam nešto o pesnicima koje si do sad objavio: gde si ih prvi put čuo, i zašto baš oni?

Priče su različite, na primer, rukopis „Žive muzike“ (prvo izdanje PPM Enklave), autor Vladan Miljković  mi je poslao greškom. Njegovu zbirku minimalističkih pesama punu jezičkih bravura prethodno odbilo je pet izdavačkih kuća baš zbog apartnosti poetike. On je pisac svih tekstova grupe „Deca loših muzičara“, dakle došao је iz sveta rokenrola pa se pratkično sa svojom zbirkom našao na ničijoj zemlji. Aleksandra Petrovića Babića sam upoznao na „Somborskom pesničkom festivalu 2017“ gde je osvojio prvi nagradu za drugu knjigu. Nagrađena zbirka je imala izuzetne momente, ali pesme su bile neujednačenog kvaliteta. Dogovorili smo se da slučaju sledeće to ispravimo, pa smo čitavog leta, preko mejlova, radili na njegovim novim pesmama.

Kristinu Milosavljević mi je preporučija Ognjenka Lakićević kao jednu od najdarovitijih polaznica njene Radionice kreativnog pisanja. I zaista, iako se tek dve godine bavi pisanjem poezije ponudila je nesvakidašnje stihovei osoben pogled na detinjstvo i odrastanje. Dejan Kanazir je i pre objavljivanja svoje prve knjige na neki način imao kultni status među mladim pesnicima, najviše zahvaljujući brojnim čitanjima po beogradskim klubovima i kafićima. Došao je na Radionicu kreativnog pisanja koju sam držao u Domu kulture Studentski grad i vrlo brzo se ispostavilo da ima izuzetan talenat kao i veliki broj napisanih pesama. Nije bilo teško od stotinak pesama koliko je bilo u igri za zbirku odabrati najbolje. Od dosadašnje četiri knjige koje je izdala PPM Enklava, tri su debitantske.

Koji su ti dalji planovi sa Enklavom (doslovnom, kao zajednicom pesnika koju formiraš, i papirnom)? A imaš i neki digitalni plan?

Osnovni plan je da u ovakvim tržišnim uslovima PPM Enklava opstane sa željom da jednog dana bude sinonim za izdavačku kuću koja objavljuje dobru poeziju. Uz pažljivu selekciju autora plan je i postepeno povećanje produkcije štampanih izdanja. Imamo i pomoć, jer neki ljudi su prepoznali ideju i svojim volonterskim radom, uz puno entuzijazma, pomažu da ona uspe. Tu je i veliki otvoreni internet prostor koji planirano da koristimo što više, pa je pokrenut i onlajn časopis, okrenut ne samo domaćoj već i regionalnoj i prevedenoj poeziji. Nakon Sajma knjiga biće dostupan i drugi broj.

Da li posećuješ pesničke večeri i šta na njima možeš da dobiješ od ljudi? A šta oni uzmu od tebe?

Volim da posetim čitanja poezije zbog specifične atmosfere i energije koju obično nose, ali to je samo početna informacija o nečijoj poeziji. Pravi kontakt s nečijim pesničkim svetom ipak su samoća i tišina kada stihovi mogu da dopiru dublje, kada se bolje osećaju nijanse u jeziku i emociji, što je po pravilu nemoguće na javnim čitanjima.

Pre prvog pitanja si mi rekao da je pesnik “straža iznad straže”. Koga on to nadgleda?

Ironično sam parafrazirao jednu romantičarsku misao koja veliča kult Pesnika stavljajući ga u poziciju nekoga ko sa visine posmatra društvo, sistem, sve. Naravno da pesnik ne može biti iznad društva, niti je njegovo da bilo koga nadgleda. Jedini zadatak svakog umetnika je iskazivanje sebe, kako je to odavno zapisao Vitold Gombrovič.

Koja bi životinja bila lokalna pesnička scena, da je to moguće? 

Aktuelnu lokalnu pesničku scenu vidim kao jato ptica, živahno, bučno, nemirno, ali se još uvek se ne razaznaje ko su među njima slavuji.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: