Vanja Grbić: moj zadatak je da uvek pravim razliku

Vladimir Vanja Grbić je možda najbolji odbojkaš svih vremena. Ono što je sigurno je da je on čovek koji je pokrenuo lavinu zbog koje je Srbija danas velesila u odbojci. Iako je još 2009. završio igračku karijeru, kako otkriva u intervjuu za Black&White, sportski duh i želja da uvek postigne više u njemu gore jače nego ikad.

Slobodno se može reći da si jedan od najzaslužniji ljudi za to što je odbojka, kao sport koji se u Srbiji nalazio na margini, izrasla u jedno od najvažnijih nacionalnih obeležja kojim se ponosi čitava nacija. Kako je izgledao početak tvoje karijere?

Počeo sam u devetoj godini da treniram, ali sam sa odbojku upoznao znatno ranije zahvaljujući mom ocu koji je bio reprezentativac 13 godina, bio kapiten i osvojio prvu medalju za Jugoslaviju na Evropskom prvenstvu 1975. godine. Ta medalja će meni biti ogroman podstrek. Znao sam da obučem njegov dres, stavim medalju i popnem se na tabure u dnevnoj sobi zamišljajući da ću, jednoga dana, biti olimpijski šampion kome će svirati himna, a ceo narod biti ponosan na mene. To je ideja koja me je vukla od šeste godine života.

Rođen si u Kleku, mestu koje ima pet olimpijskih medalja, iz kog je poteklo 70 odbojkaških reprezentativaca, tebe i Nikolu, jedina dva brata na svetu koja su ušla u Hol slavnih i pride još i Dejana Bodirogu. Da li decu tamo hrane nečim posebnim? U čemu je tajna?

Odrastao sam kao i sva ostala deca na selu igrajući se napolju. Odbojci sam se posvetio maksimalno i uz nju rastao i stasavao. Upoznavajući njene prednosti i to kako je odbojka povezana sa životom i životnim situacijama i prevazilaženjem problema.

Odrastao sam gledajući ozbiljne igrače, velikane sporta od kojih sam video šta znači biti reprezentativac, idol, sportista za primer. Takvi pozitivni primeri bili su ono što je bila moja inspiracija.

Šta je to što je tadašnjoj odbojci nedostajalo da dostigne visine tvoje generacije? Kako je tekla ta tranzicija?

Odbojka u staroj Jugoslaviji bila je veoma razvijena. Individualnih igrača je bilo i jačih nego li u mojoj generaciji, ali onaj pojam tima koji bi u odbojci trebalo da bude najizraženiji, nije postojao. Sujeta, ljubomora, trzavice među igračima, učinili du sa od tima koji je mogao biti vrhunski, nastane tim koji je nikakav.

Ja sam u reprezentaciju ušao 1988. godine, ali sam ozbiljniju ulogu dobio 1991. i odnosi su bili isti takvi. Sledeće godine, nakon odlaska nekoliko igrača koji su bili iz drugih republika, kreirala se jedna grupa mlađih igrača koja će biti okosnica. Na Evropskom prvenstvu 1995. smo imali prvu medalju, bronzu koja je ispraćena erupcijom oduševljenja, i odbojka je postala fenomen.

Usledile su kvalifikacije za Olimpijske igre 1996. i tada je počelo raslojavanje. S jedne strane su bili mlađi, a s druge stariji igrači. Tu je došlo do velike dvojbe u glavi samog trenera, šta i kako da radi. Odlučio je da stare igrače zameni mlađim i to već na prvoj utakmici protiv Rusa, tako da je mlađa postava odigrala sve mečeve do kraja. Tako je formirana osnova buduće “Olimpijske generacije” koja će 2000. uzeti zlato.

#olympicday

A post shared by Vladimir Grbic (@vladimir_grbic) on Jun 24, 2018 at 3:12am PDT

U tom periodu većina naših igrača odlazi u Italiju gde je odbojkaška liga bila najjača. Šta je to što ste mogli da donesete klincima koji su tek dolazili u reprezentaciju?

Tehnologiju treninga. Za olimpijsko zlato mislim da najviše imamo da zahvalimo Italiji koja nas je edukovala i pripremila. Tamo su naši igrači trenirali i igrali, a zatim prenosili znanje ovde. Italijani su bili izuzetni i na njima smo oštrili zube sve dok nismo počeli da ih pobeđujemo.

Odbojka je tada kod nas postala pokret, ozbiljan sport koji je najveći broj dece želeo da trenira.

Poznato je da voliš različite sportove. Međutim, šta je to što, po tvom mišljenju, odbojku čini tako lepim i voljenim sportom?
Odbojka je sport brze inteligencije. U trenutku morate da odlučite šta ćete uraditi sa loptom i svojim telom koje stavljate na raspolaganje intelektu. U odbojci ne možete da zadržite loptu do isteka vremena ili da udarite protivnika. Ako ste pametniji i domišljatiji, napravićete poen, a za to vam je potrebno da imate socijalnu inteligenciju dovedenu do najvišeg nivoa, jer zavisite od drugih. To je ono što odbojku razdvaja od drugih sportova.

Zanimljivo je da si, na vrhuncu svoje karijere, odlučio da se oprobaš kao igrač na egzotičnijim destinacijama. Kakva si iskustva stekao?

Igrao sam u šest zemalja, Japanu, Rusiji, Turskoj, Italiji, Grčkoj i Brazilu, sa i protiv ljudi različite boje kože, nacionalnosti i religija. Nailazio sam na ljude sa kojima se lakše ili teže sarađuje i to je jedino po čemu delim ljude. Uvek sam tražio ono što me spaja sa tim ljudima i zato sam se svuda osećao odlično. Čak sam u Brazilu tamnoputog saigrača koji je bio izraziti rasista, svojim stavom doveo do toga da me zove “beli brat” i ne želi da ide bilo gde bez mene.

Tu sam stekao iskustvo koje nije moguće kupiti i poznanstva i poimanje kako stvari zaista stoje, ko smo i kako treba raditi stvari.

Kažu da je bavljenje profesionalnim sportom u Brazilu nešto posebno. Kakav je bio tvoj osećaj?

Odbojka, naročito ženska, je broj jedan sport kod njih. Fudbal ovde ne računam jer on ima status religije. Brazilci su latinoamerički Srbi, potpuno smo isti. Nismo od onih koje možeš staviti u sistem. Svakodnevna borba i snalaženje je ono što nas definiše jer komocija ulenjuje gene. Sam doživljaj Brazila za mene je nešto posebno. Video sam jednog čiču sa pocepanim slamnatim šeširom i jednim zubom u vilici kako puši loše savijenu cigaru i smeje se. To je ono što za njih definiše pojam sreće.

Zahvaljujući tome, kada negde zapnem pa moram, moram, moram… Onda zastanem i zapitam se šta je to što me suštinski čini srećnim. Da li je to slika nečega što bi želeli da budemo, pa smo razočarani ako nas neko okarakteriše drugačije, ili nas srećnim čini naša realna procena nas samih.

Otišao si iz reprezentacije 2006. ali si nastavio da igraš u zahtevnim klubovima i daješ svoj maksimum. Šta te je guralo?

Sa reprezentacijom sam se oprostio na svetskom prvenstvu u Japanu, nažalost, bez medalje. Nakon toga sam otišao u Tursku, u Fenerbahče, na dve godine. Taj klub je tada slovio za četvrti, peti tim, i nije do tada imao titulu. Te godine smo osvojili i kup i prvenstvo, a ja sam bio MVP. Naredne godine smo napravili najveći korak u istoriji turske odbojke – prešli smo u sledeće kolo u kupu šampiona.

Onaj dečkić koji se peo na tabure i oblačio očev dres, bio je u meni i kada sam sa 39 godina završavao karijeru. To je moja tajna. Igrao sam se celog života i voleo sport. To je ono što me je vuklo.

Bio si vanserijski igrač kako u reprezentaciji tako i u klubovima. Ima li razlike u igri?
To su dve potpuno različite stvari. Kada obučeš dres reprezentacije i izađeš na teren, to više nisi ti. Nemaš ime i prezime jer predstavljaš svoju zemlju. Od tog sekunda nema boli, umora, nema ne mogu. Svu tradiciju, nasleđe i ono što predstavlja tvoju zemlju tada ti braniš i predstavljaš. Tvoje ponašanje i način borbe moraju biti takvi da predstavljaju tvoju zemlju i kako je ti doživljavaš. Zato smatram da za reprezentaciju ne treba da igraju najbolji, već oni koji su spremni da poginu na terenu. Tako sam igrao i to se na terenu vidi. Zato su me ljudi i voleli.

Šta je prethodilo odluci da prekineš igračku karijeru i kako si nastavio dalje?

Godinu dana pre prekida, preminuo mi je otac. To je na mene poprilično uticalo. Kada ti je neko uzor i kao igrač i kao muškarac i kao otac, a onda ga više nema, dosta toga izgubi smisao.

Sledeće dve godine sam proveo upoznajući realnost. Sportisti su selektirani i pripremljeni da rade ka zajedničkom cilju u saradnji sa drugima. To je potpuno suprotno u odnosu na to kako funkcioniše realni svet. Sportiste prvo dobro išamaraju i iskoriste i zato sam se osetio razočarano. Čak sam došao do toga da prodam sve i odem odavde. Međutim, rekao sam sebi zar ćeš sada da se predaš i rešio sam sa sobom neke stvari i okrenuo se sebi i onome što želim da radim.

Uključio sam se u rad Odbojkaškog saveza Srbije, gde mi je status potpredsednika bio zamrznut dok sam igrao. Dobio sam zaduženje da razvijem segment odbojke na pesku, što je neophodno kako bi naša federacija zadržala najviši status klase 5. Time sam se bavio šest godina, a kroz moje ruke je prošlo 12.000 klinaca. Brzo smo postali prvaci mediterana u ženskoj konkurenciji seniorki, a dve devojke, Tijana Basić i Irena Drobnjak, su u Češkoj osvojile prvu bronzanu medalju na evropskom prvenstvu za mlađe kategorije. Za mene je to bio ogroman uspeh budući da odbojka na pesku nije nešto što je bilo popularno kod nas i nismo imali velika sredstva.

Takođe, vratio sam se studijama Sporta i fizičkog vaspitanja i uskoro ću doktorirati, a od pre tri godine predajem i studentima na katedri loptaških sportova, predmet odbojka. Takođe, svoje iskustvo i znanje delim sa decom na odbojkaškom kampu koji na Zlatiboru držim već dve godine.

A iza svih tvojih uspeha stoji?

Moja porodica. Ona je moja baza, ona što čuva ono što sam i što ću biti, moja snaga koja mi ne dozvoljava da iskočim iz koloseka. Svojoj porodici dugujem sve. Zato imam moralnu obavezu da svojoj deci prenesem svoju pasiju i iskustvo i tako ih pripremim za život.

Reklo bi se da i ljude sa kojima radiš posmatraš kao porodicu?

Iste ove principe primenjujem i na kampu sa ciljem da deca shvate šta su prave vrednosti i dobiju prava znanja. Ono što radimo u kampu, sam koncept, ne postoji nigde u svetu. Štos je u tome što, većina kampova ne razmišlja o tome šta će da pruži deci, već šta će dobiti od njihovih roditelja. Ideja sa kojom sam krenuo i po kojoj radim je potpuno suprotna. Nije nam cilj da ostvarimo komercijalnu priču. To dokazuje i činjenica da smo na kampu prošle godine imali 20% učesnika koji su tu bili besplatno. Interesuje nas samo i isključivo kvalitet.

Da, kada se podvuče crta, nemamo računicu, nema zarade. Sve funkcioniše zahvaljujući sponzorima koji su prepoznali moju ideju i njen kvalitet, a pre svega Swisslion i Rodoljub Drašković koji je generalni sponzor.

Ekipa sa kojom sarađujem su Duško Spasovski sa banjičke Ortopedije, Milivoje Dopsaj koji je sa analitike i dijagnostike sa Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, Goran Nešić, moj profesor sa fakulteta, Ana Pešikan, psiholog sa Filozofskog fakulteta, Ana Petrović, nutricionista i mnogi drugi stručnjaci koji su mi pomogli da, za osam godina, osmislim čitav koncept.

Sve ovo zajedno deci u kampu pruža ono najbolje iz sporta i života.

Aktivan si i u priči oko Specijalne Olimpijade?

Na Specijalnu Olimpijadu u Atini sam 2011. godine otišao kao VIP gost i ambasador Srbije. Shvatio sam da deca sa intelektualnom ometenošću nemaju priliku da izađu iz kuće, nemaju dokumenta, ne idu kod doktora, ne takmiče se, ne treniraju, izložena su velikim predrasudama… Njihova socijalizacija je katastrofalna. Aktivirao sam se iz želja da se toj deci pruži prilika da se bave fizičkom aktivnošću, kao i sva druga deca. Postao sam globalni ambasador Evroazije za odbojku i vrlo brzo ambasador za odbojku Specijalne Olimpijade na internacionalnom nivou i tu ulažem napore sa kolegama poput Nađe Komaneči, Majkla Felpsa, Vanese Vilijams, Stivi Vondera, Klarensa Sedorfa, Jao Minga, Dikembe Mutomboa i mnogih drugih koji su svoj integritet stavili na raspolaganje ovoj organizaciji. Takođe, uspeo sam da pokrijem i sve troškove da naši klinci dođu u moj kamp na Zlatiboru kako bi dobili isti tretman kao i sva deca.

Kakvi su ti dalji planovi?

Počeo sam da radim međunarodne projekte. Preko fondacije All-Star Volley, čiji sam potpredsednik, pravimo All-Star svih vremena u poljskom gradu Lođu. To će biti prvi put da jedan sport okuplja sve šampione iz istorije da još jednom izađu na teren. Ideja nam je da sledeće godine nešto slično napravimo i u Beogradu. Prihod će biti korišćen za pokrivanje troškova odbojkaških kampova za decu kako bi svoj deci bili dostupni.

Takođe tu je i moja fondacija All-Star Project koja se bavi socijalnim projektima na temu prekogranične saradnje dece od 9 do 18 godina, naravno, kroz odbojku.

Wroclaw kids project presentation #biogen #wroclaw #kids #health #prevention #diabetes #obesity #siatkowka #volleyball #odbojka #deca #prevencija #polska #srbija

A post shared by Vladimir Grbic (@vladimir_grbic) on Feb 23, 2018 at 11:02pm PST

Black&White je besplatni kvartalni lifestyle magazin dostupan uglavnom u ugostiteljskim objektima i hotelima, ali i drugim lokacijama, a na internetu ga možete besplatno čitati na bwmagazin.rs.