Da li imate preko 18 godina?

Ukršteni GIR dizajnerski intervju: Marko Oljača i Miljana Nikolić

Donosimo vam tri isprepletana dizajnerska dijaloga sa autorima koji su bili deo nove GIR kolekcije, a prve u nizu predstavljamo Marka Oljaču i Miljanu Nikolić.

1
0

O novoj GIR kolekciji od jasenovog drveta već smo pisali, pri čemu smo o detaljima razgovarali sa Bojanom Radovićem, ali sada vam predstavljamo ljude koji su direktno učestvovali u stvaranju pojedinačnih komada GIRovog mladog i unikatnog brenda nameštaja. U ovom, prvom od tri intervjua, upoznajemo vas sa Markom Oljačom – dizajnerom stola 202, i Miljanom Nikolić – autorkom ljuljaške Catapult. Mi smo im postavili nekoliko pitanja o procesu rada, industrijskom dizajnu i materijalima, a oni su imali nešto da dodaju, postaviviši po jedno pitanje onom drugom. 

Marko Oljača

Moje ime je Marko Oljača. Rođen sam 1991. godine u Novom Sadu, u Srbiji. Specijalizovao sam se za arhitekturu i dizajn proizvoda dok trenutno pohađam poslednju godinu na Fakultetu tehničkih nauka, Odsek za arhitekturu i urbanizam. Od 2010. godine uglavnom se fokusiram na dizajn proizvoda i osvojio sam nekoliko nagrada kroz niz takmičenja u jugoistočnoj Evropi. Na festivalu Mikser u Beogradu osvojio sam četiri nagrade za dva moja proizvoda, koji su nagrađivali Young Balkan Designers u saradnji sa festivalom Mikser pod kategorijom “Novi proizvod” za Mikser Design Label. Na Belgrade Design Week ušao sam sa proizvodom pod nazivom XL lampa, koji je bio je rangiran među prva tri dizajna, što će se kasnije pokazati kao prekretnica u mom radu. Nakon tog konkretnog projekta, počeo sam da sarađujem sa lokalnim proizvođačem nameštaja, dok je i dalje razvijao druge projekte kao slobodni dizajner. Tokom svoje treće godine na fakultetu, projektovao sam stambenu zgradu u Novom Sadu, projekat koji je naknadno rezultirao ugovorom, razvojem i sponzorstvom privatnog investitora.

Maša: Ukoliko se ne varam, ti si najmladji dizajner saradnik u kolekciji. Da li je ovo prvi put da radiš sa GIR-om? 

Marko: Najmlađi sam dizajner kom je ukazana prilika da misao pretvori u fizičko, za mene je to velika prilika. Mislim da će vreme pokazati prave dimenzije iste.

Da, ovo je prvi put da radim za GIR, zapravo prvi put radim za kompaniju koja stvara novi brend. Baš zbog toga, u samom početku mi je sve to bilo poprilično apstrakntno. Mislim da je dobro kad je početak apstraktan. Smatram da ako u radu postoji vreme za apstrakciju da to mora da pokaže kvalitet na kraju procesa. Ovu saradnju pre svega obeležava jedna sveža energija koja proizilazi iz mladih ljudi koji čine GIR.

Maša: Na koje kompromise pristaješ kao neko ko se bavi industrijskim dizajnom, a na koje ne?

Marko: Moglo bi se reći da je dizajn stvoren od niza kompromisa s’ obzirom da je to grana industrije u čiji se proizvod gleda, a pored toga mora da bude i funkcionalan. Lepak u spoju lepote i funkcionalnosti je kompromis, tako da pristajem na kompromis koji spaja te dve komponente.

Maša: Koliko se iskustvo dizajna na papiru razlikuje od pristupa kada znaš da tvoj proizvod/komad nameštaja treba da se umnožava i upotrebljava? 

Marko: Ja dizajniram u mislima. Skica je proizvod gomile misli i vizualizacija. Ne verujem u prazan papir, ruku i olovku, za mene je to crtanje napamet, crtež bez ideje. Mislim da je ideja osnova svakog početka i da se ona stvara u logičkom sistemu a da je crtež potreban samo za razvojni proces ideje koja je već postojala. Nema razlike u pristupu kad znam da ce proizvod da se multiplikuje i upotrebljava. Sve što sam ikada crtao, crtao sam sa idejom da će jednog dana postati proizvod, iako je to nemoguće da svaki crtež tako i završi, ali je svakako dobar trening za karakter.

Maša: Opiši nam proces rada na tvom dizajnu koji će se naći u okviru GIR kolekcije. 

Marko: Nakon što sam pročitao brif koji sam dobio od GIR-a, pročitao sam ga još deset puta. Nakon toga sam razmišljao o motivima oko nas, motivima koji nas čine, jer je jedan od glavnih inputa bio da se inspiracija crpi iz našeg okruženja. Inspiraciju za trpezarijski sto 202 pronalazim u prirodnom dobru Djavolja Varoš iz kog sam izvukao detalj koji sam preneo na dizajn stola. Taj detalj se vidi u spoju izmedju nogara stola i ploče stola. To je paleolitski momenat spoja kamena i zemljanog stuba. Nakon usvajanja ideje od strane GIR-a, tim inženjera na čelu sa Vladimirom Jakovljevićem je uradio tehničko rešenje sklopa. Posle se pristupilo izradi prototipa i evaluaciji postignutog u odnosu na projektovano. Nakon toga sam dobio sugestiju da bi nogar stola trebalo redizajnirati, tu sam osetio kao da sam ponovo na početku svega. Prošlo je tri meseca dok nisam došao do ideje za koju sam smatrao da je dobro implementirati na postojeći dizajn. U razgovoru sa Bojanom došli smo do zajedničkog rešenja odnosno odluke koju od varijacija izabrati i primeniti na finalnom proizvodu. Mislim da je tu bilo i sreće, dobro smo se razumeli u tome šta želimo da postignemo.

Maša: Šta najviše ceniš u tudjem dizajnerskom radu?

Marko: U tuđem dizajnerskom radu najviše cenim to kakav čovek ga stvara. Ljudsko mora biti ispred profesije i interesa, dakle najviše me zanima iz koje je priče dizajner, tek onda njegov rad. Svakako na svetu imate mnogo dobrih dizajnera, za mene je bitan ceo paket.

Miljana: Da li više voliš da radiš u timu ili samostalno?

Marko: Najviše volim da radim samostalno u timu. Ideja kao koncept je proizvod pojedinca, onoga što se mota po njegovim mislima. Mislim da bi bila prevelika slučajnost da se takve stvari podudaraju. Sa druge strane vi nemate proizvod koji je delo pojedinca. Proces stvaranja proizvoda zahteva stručnost više pojedinaca različitih profesija.

Miljana Nikolić

Nakon studija na Arhitektonskom Fakultetu u Beogradu angažovana kao asistent na Šumarskom Fakultetu na grupi projektantskih predmeta iz oblasti dizajna enterijera i nameštaja. U okviru fakulteta uključena kao ko-mentor u niz studentskih radionica, konkursa i izložbi – između ostalog na projektima Ksiloteke (Priznanje u kategoriji Eksperiment na 35. Salonu Arhitekture, Specijalno priznanje 50. Međunarodnog sajma nameštaja, opreme i unutrašnje dekoracije) i studentskog paviljona (Plaketa ULUPUDS-s u kategoriji Dizajn sistemskog rešenja na 49. Međunarodnom sajmu nameštaja, opreme i unutrašnje dekoracije). Paralelno se usavršava na internacionalnim radionicama – Aalto University Helsinki Summer School, Domaine de Boisbuchet Vitra Design Museum Summer Workshops – i učestvuje na pozivnom konkursu za Strawberry tree solarni punjač (uži izbor). Sa projektima stolice i ljuljaške izlaže u okviru Young Serbian Designers (2010) i Young Balkan Designers (2011) platformi u organizaciji Miksera na Salone Satellite u Milanu kao i na izložbama u Budimpešta, Zagrebu, Skoplju, Parizu, Briselu, Sofiji. Od 2013. živi i radi u Londonu kao arhitekta i dizajner za Studio Mackereth, multidisciplinarni projektantski biro sa fokusom na luksuznim stambenim i poslovnim objektima, enterijerima i nameštaju. Zadužena za niz projekata nastalih u saradnju sa proizvođačem škotskog viskija Royal Salute – Neolithic bar za Wallpaper* Handmade izložbu na Salone del Mobile u Milanu 2015; The Age Collection ograničenu seriju plinti; The Vault salon u Seulu kao i za niz arhitektonskih projekata na prestižnim londonskim lokacijama (Westminster, Kensington and Chelsea).

Ljuljaška

Catapult je projekat ljuljaške inicijalno predstavljen u okviru Young Balkan Designers konkursa iniciranog od strane Mikser platforme. Ljuljaška je, uz još 10 radova autora iz regiona, izabrana da bude predstavljena na Salone Satellite u Milanu u aprilu 2011. Catapult je ljuljaška prvenstveno za unutrašnju upotrebu sa sedištem i nosačima od šperploče namenjena za relaksaciju, odmor ili aktivan rad kroz udobno i dinamično ljuljanje u stambenom ili poslovnom ambijentu. Ljuljaške namenjene za korišćenje u enterijerima, najčešće u vidu ležaljki ili naslonjača, ne pružaju mogućnost ljuljanja kao aktivne i dinamične radnje. Sa druge strane, ljuljaške u parkovima, najčešće namenjene deci, ne pružaju veliku udobnost i funkciju laganog ljuljuškanja i relaksacije, koja je odraslima veoma značajna. Catapult ljuljaška je dovoljno mala za enterijersku upotrebu ali i dovoljno velika da obezbedi komfor; dozvoljava korisniku da bude aktivan, ali i da se odmori i opusti; donosi radost detinjstva i funkcionalnost potrebnu starijim korisnicima. Dužina ljuljaške se može podešavati i prilagođavati različitim visinama prostorija, a svi delovi su demontažno spojeni.

Maša: Ljuljaška kojom se predstavljaš u okviru GIR kolekcije bila je prvo predstavljena još na Young Balkan Designers konkursu (2011). Kako izgleda proces od jednog inovativnog, unikatnog dizajnerskog komada do serijske proizvodnje? 

Miljana: Moja generacija je imala sreće da je postojala platforma kao što je Young Balkan Designers da promoviše i podrži naš rad. To je pokrenulo proces ali se uvek čekalo na proizvođača koji će deliti naš entuzijazam i veru i prepoznati potencijal. Konkurs je pomogao i sa aspekta promocije jer je proizvod na neki način već bio ispitan kod publike. Takođe je bilo značajno i to što se ljuljaška našla u divnim enterijerima studija Autori (Terra Panonica Objekat A, Catena Media Office) jer je mnogo lakše udahnuti život proizvodu kad kupac ne mora da ga zamisli u enterijeru, okruženog drugim komadima. Činjenica da je proteklo pet godina od kad je ljuljaška nastala do kad ju je GIR uvrstio u kolekciju govori o tome koliko je taj proces nelinearan i nepredvidiv.

Maša: Koji je najveći izazov savremenog dizajna nameštaja? 

Miljana: Kao arhitekta ja provodim mnogo više vremena razmišljajući o prostoru i ne suočavam se sa istim izazovima kao ‘klasični’ dizajneri nameštaja. Kod dizajna nameštaja je presudno pronaći svoj izraz i naći svoje mesto na tržištu koje je često prezasićeno i, iz primera veoma uspešnih svetskih kompanija nameštaja se vidi koliko ulažu u razvoj i promociju da bi ostale relevantne. U Londonu, gde je dizajnerska scena veoma razvijena, dizajneri se ili oslanjaju na proizvode koje je lako plasirati i prodati – kancelarijski pribor i dekorativni predmete – ili paralelno rade kao enterijeristi kako bi stvorili tržište za direktnije plasiranje svojih proizvoda.

Maša: Šta za tebe znači to što si deo GIR kolekcije/brenda?

Mijana: Biti deo uspešnog i kvalitetnog brenda ima ne samo očiglednih praktičnih prednosti već je i veliki podstrek; kad neko, ko izvesno ceni dizajn i kome je izuzetno važan ne samo kvalitet izradeveć i prezentacija proizvoda, želi da sarađuje sa vama, to je izuzetno značajno. Činjenica da je Bojan prepoznao potencijal srpskih dizajnera i odlučio da uloži vreme i resurse u stvaranje GIR kolekcije, i da u tu kolekciju uvrsti ljuljašku, u našim je uslovima skroro neverovatna – nadam se da će taj potez i vizija ohrabriti i inspirisati i mnoge druge.

Maša: Na koji način biraš predmete koji te kao dizajnera intrigiraju? Od čega zapravo počinje ponovno promišljanje jednog predmeta?

Miljana: Zavisi. Često je inspiracija vrlo apstraktna – pažnju mi privuče materijal, oblik, boja, mehanizam, detalj ili proces koji postaju polazna tačka i iniciraju razmišljanje o potencijalnom proizvodu. Arhitekte i dizajneri su opsednuti geometrijskim motivima – ritam, proporcija, odnosi elemenata – tako da inspiracija često dolazi i iz polja umetnosti – kod skulptora koji su vrlo ‘arhitektonični’ – Richard Serra ili Donal Judd na primer – fascinira me razmera, materializacija. Ponekad je izazov mnogo konkretniji. Često se, kada projektujemo objekte ili enterijere, nalazimo u situaciji da radimo i na komadima nameštaja specijalno namenjenim tim prostorima koji onda zažive i van tih projekata, i u tom slučaju enterijer diktira uslove.

Maša: Šta bi volela da dizajniraš, a do sada nisi imala prilike? 

Miljana: Svoju kuću. Od početka do kraja, od fasade i dvorišta do nameštaja, rasvete i tekstila. To bi verovatno trajalo godinama i bilo pogubno za moj brak… (Smeh) Ipak sigurna sam da većina arhitekata deli taj san; da poptuno kontroliše proces projektovanja i da projektuje bez kompromisa.

Marko: U kom trenutku dok stvaras novu vrednost iskoči osmeh na tvom licu?

Miljana: Ja sam prilično mrzovoljna na početku… U tom perioda kad imaš maglovitu ideju o tome što hoćeš da postigneš i kad, bez obzira na to koliko puta si prošao kroz isti proces stvaranja i agonije, uvek misliš da nikad nećeš isplivati i da si na pogrešnom putu. Ideju je vrlo teško iskristalisati i još teže realizovati i ja se obično opustim i uživam u procesu tek u momentu kad znam da sam na pravom putu, kad rešim problem koji sam sebi zadala.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: