Da li imate preko 18 godina?

ТВ ГОНИЧ: Државни службеник

О томе да ли је Државни службеник искориштена или пропуштена прилика за српски серијски програм са њеним ко-конспиратором Димитријем Војновим

Нисам хтео да напишем ”чисту” рецензију Државног службеника, јер ни сам још нисам начисто око тога да ли ми се допао. Није. Нарочито не колико сам желео и очекивао. С друге стране, од свих, морам да напоменм- иоле смислених, нових српских серија, једино бих Службенику и Беси пожелео другу сезону, јер мислим да тим путем треба ићи- ка жанру, ка чистом драмском угођају који покушава да превазиђе наше стварне могућности, дневне-политике, социјалне тематике, подилажења менталитету и гастарбајтерској публици, НГО-ангажованост и сувопарно инсталирање тренутно горућих ”либералних” проблема (а ла ”Me, Too покрет”) у наш миље. Хм, можда је уместо ”чистом драмском” требало да напишем ”врхунском драмском”…

Елем, и тако сам ја у интересу даљег, ”незаустављивог” напретка српског драмског програма одлучио да све своје примедбе, дилеме, комплименте, идеје, замерке… протресем с ко-аутором Државног службеника, када га већ скоро две деценије на различите начине познајем и путеви нам се на фановским локацијама и даље укрштају.

Претпостављам да се и он из сличних разлога одазвао позиву. Уз благослов Службе.

Сви ви који не знате ко је и шта је Државни службеник можете се о томе благовремено информисати овде. На погрешном сте месту ако мислите да ћу и то да вам жваћем. Вашој пажњи свакако препоручујем и додатне напоре аутора да Државног службеника опреме на начин на који се то ради и “у свету”, стога посетите и блог серије који прегледно појашњава различите ствари и појмове у њој.

УПОЗОРЕЊЕ: Биће спојлера у преписци. Погледајте прво серију, па се вратите

Б/А: Стари, пре него што почнемо, искрено се надам да ме нећеш у превише прилика почастити са ”I reject your hypothesis”.

ДВ: Ја ћу ти на све одговорити али рачунај да се Служба подједнако бави и информацијама и дезинформацијама.

Б/А: Кренућу прво са оним што ја видим као проблеме. Мој највећи је да серија не ”игра” за гледаоца, већ за ”посматрача”. Под тим мислим да си више имао на уму како ће одређени потези јунака или комбиновање уплетених страна да остави утисак на (”стручну”) јавност због ствари које имплицираш или експлицираш, док је бављење драмом тј радњом и јунацима некако отишло у други план. Везаћу за ову примедбу и следећу с обзиром да им је можда исти корен. Иако ценим то што је Државни службеник зидан као жанровски архетип, мислим да си у игри оставио превише ”утврђених” (да не кажем ”већ виђених”) места, а да си премало одушка дао неким својим потпуно личним интересовањима и виђењима живота и друштва. Другим речима, ако Лазара могу да прихватим као још увек неисквареног патриоту и да му као ”ману” узмем то што је идеалиста и хуманиста, онда ми смета што је његов претпостављени као ”бед гај” потпуно дехуманизован (сем једног додира с Караџином удовицом. Нисам сигуран да бих и његову освету због Караџиног убиства приписао његовој човечности, већ врло смутним интересима)… Варљиви ”српски пуковник” је стереотип ”ратног злочинца” кога воде једино интереси, Лазарев таст је, баш као и ”Отаџбинац” Смиљан, добрознани ”превејани кадар”… С друге стране, премало је неочекиваних и некако не-архаичних ситуација попут оне када Лазар у Пазару пријатељује са Хамедом преко заједничке љубави према треп-фолку и ”Доминантној”…

ДВ: Не бих се сложио са тобом у погледу тумачења појединигх ликова. Наиме, ја Милојевића нити видим као негативца нити сам га тако профилисао. Он је у жанровским оквирима пре свега један „бол-бастер“ шеф, дакле руководилац који је за разлику од нашег главног јунака, упућенији у ширу причу, у „политику“ која се крије иза ње. Од Лазара као јунака са којим се највише идентификујемо јер је његов поглед на свет или барем поглед на „случај“ најближи нашем, Милојевоћ се разликује по томе што он зна када треба попустити. Лазар је млад и не схвата основну „врлину“ људи који су његове старешине или који су дуже у том послу од њега, а то је чињеница да су још увек живи. И на крају, испоставља се да је Милојевић у праву. Aко анализираш Лазара, он је потпуно посвећен свом послу, изразито реалполитичан, и ако није баш у свему у праву, свакако није у криву.

Кад је реч о пуковнику Славку, он је негативац који има нека специфична локална обележја пре свега зато што је некада био саборац наших јунака а онда је прешао на другу страну. То наравно појачава ауру издаје код њега, нарочито јер је он бивши колега, бави се истим послом, а са једним од челника Службе је и кум, дакле близак пријатељ. Тај јунак показује да бављење безбедносним послом, без идеје и оданости нечем вишем – обично држави, води у декаденцију. Славко има свегер али иза тога се крије непрекидан покушај да стекне достојанство које у очима својих колега више нема. У сцени када Милојевић предаје локацију на којој се налази Лазар код Маје, био је један детаљ у сценарију који нажалост није снимљен. Имамо ону реакцију Славкову кад каже, „Што ме тако гледате? Нисам ја гори од вас“, е, онда није снимљено кад он устане, скине гоблен „Косовка девојка“ са зида и прочита декларацију „Творница конца Унитас, Загреб. Господо, ништа није онако као што изгледа“. Не знам да ли си знао да је Хрватска главни произвођач гоблена са мотивом „Косовке девојке“?

Смиљан и Илија су пак доста другачији људи. Смиљана видим као део онога што Славој Жижек назива „војно-песничким комплексом“, дакле као националног радника коме ни оружје у руци није страно, који је у име идеје постао озбиљан брокер и у миру и у рату. И од те идеје никада није заправо одустао иако уме да буде прагматичан. Илија је с друге стране представник класичног југословенског војно-индустријског комплекса, екипе која је деценијама водила послове наменске индустрије, јавне и тајне, неумитно у вези са разним службама, и без много инхибиција у било ком погледу.

Кад је реч о „дистанци“, о осећају као да „посматраш“ уместо да учествујеш, можда је то утицај Мајкла Мана који неумитно прожима мој рад иако ову серију нисам конципирао мановски. Међутим, од неких ствари не могу да побегнем…

Б/А: На неком месту прочитао сам да ти је намера била да покажеш колико ”службенички” живот утиче на породицу Службеника. Бојим се да је ДЅ омануо у тој намери. Тј до тренутка када сазнајемо истину о Лазаревој жени, рекао бих да је све што смо видели мање-више сет општих места на која наилазимо у свакој серији где отац ради превише и никада није код куће. С друге стране, када се обрт деси, драмске припреме за његов емоционални ефекат нема. Лазар је преварен, али није издан. Жаока је више професионална, него лична. Да одем корак даље у свом закерању, чак и када у последњој епизоди Лазар на Калемгдану спасава суграђане од терористичког напада, део његове породице који је тамо затечен, случајно је тамо и доста тешко би се то објаснило као директна последица онога чиме се он бави тј његове грешке.

ДВ: То да ли је нешто случајно или намерно ствар је просто спремности гледалаца да прихвате конвенцију да је нешто „кључни догађај“ на који ће сви отићи. Лазарева породица свакако није мета напада, али догађај на ком ће се напад десити јесте логично место на ком ће бити родитељи с децом јер је реч о једном великом вашару намењеном најмлађима и у неколико наврата припремамо околност да је мали Мићко радознао да тамо иде. С друге стране, потпуно је логично да је тако битан догађај у свом зениту и тренутак за обраћање америчког амбасадора. Е сада, то што је теби лакше да поверујеш да у велеграду као што је Њујорк сви могу да се сјате на Тајмс Скверу да би терористи активирали дирижабл пун нервног гаса а не верујеш да би народ довео децу на Калемегдан да гледају диносаурусе, и да том приликом исламиста хоће да активире прслук са експлозивом – то је културална ствар.

Наравно, ти и остатак српског народа имате право на утисак да је то конструкција, али то је цена која мора да се плати када правиш пионирске кораке у домену неког жанра.

Кад је реч о мотивацији за одлазак Илије и Мићка тамо, поред Мићкове очигледне жеље, наравно – она управо проистиче из тога што о детету нема ко да брине јер је Лазар постао одметник а Ана покушава да га улови, и о њему мора да брине деда који пак ради оно што унук хоће, иако је превејани оперативац. Дакле, одлазак у парк са дедом у погледу Лазареве основне приче директно произилази из околности.

Кад је реч о Лазаревом породичном животу, имамо типичне и имамо атипичне породичне ситуације. Питање је само на који начин их читаш. Наиме, ако говоримо о Пик ТВу, па зар он није прича о породици и о јунацима који упркос невероватно занимљивим животним изборима на крају дана морају да се баве свима добро познатим породичним проблемима. Зар то није од Сопраноса до Американаца једна од карактеристика златног доба телевизије? Мени је јако занимљиво када Лазар после општег крвопролића у четвртој епизоди дође кући да се пресвуче и иде даље, а Ана га пита, „да ли је нешто јео?“

Лазару је породица ултимативни задатак и он наравно, као што глуми кад је на терену, доста глуми и ту, супер-оца и супер-мужа. Међутим, од осталих задатака се разликује по томе што он својој породици верује а на терену не верује никоме. На крају, тренутак највећег поверења и везивања са Аном, када жели да јој објасни да нема разлога да брине, постаје основ њиховог слома.
Иначе, мислим да је Мићко занимљив лик јер у њему Ана препознаје неке Лазареве особине, рецимо кад је лаже да мисли да постоји Деда Мраз. Занимљив је и однос малог Мићка са дедом Илијом који га испитује, као што деде и бабе често раде, само са потпуно другим предзнаком.

Б/А: Ја знам да си ти веома задовољан учинком Милана Марића у улози Лазара. Ја нисам. И зато кривим више тебе него њега. Мислим да си му увалио превише ситуација које га третирају као ”још једног” београдског момка, емо-балканског темперамента… Сва она дружења са сином, брачна нарицања са женом, флертовања са НГО шпијунком, сви они (опрости ми) јебени ускршњи моменти… Све га је то омекшало и учинило неспремним за друге поверене му задатке. Мислим да је проблем што ниси отворио просторе (чак и буквално) у којима Лазар може да борави. Он је требало много више да буде у мушкој акцији, у челичењу, у мукама, без прилике да предахне, да се емоционално поравна… Чак мислим и да је према својим подређенима (Крлету и Љуби) био превише дружељубив и мекан, ортачки. Заправо, ова последња реч је чини ми се ”Криптонит” за Лазара/ Марића.

ДВ: Лазар је агент који већину ситуација решава шармом и домишљатошћу. Не знам да ли си запазио али Лазар ниједном није успео да савлада некога ко му је „колега“. Готлиб га надигра без проблема, Ајатолах такође. Они касније упадну у неку другу врсту потчињености у односу на њега али Лазар је мајстор шармирања околине. Наравно да у односима које има са својим доушницама попут Милице и Маје, шарм долази само као надоградња – Милицу је уценио мајчиним лечењем, а Мају тиме што је проститутка и има зашта да одговара, али он све људе око себе анимира шармом. Он је добар тип. Он је мој Џони Јута, као што је Злочин на таласима мој омиљени филм. На крају наравно и Лазар падне, али онако само како анђео може пасти.

Б/А: Веома ми је интересантно да је једна од кључних тачака у грађењу Лазаревог лика био секс. Кад је овај у питању он понекад повлачи и потпуно сумануте потезе- рецимо када онај руско-немачки шпијун оде у болницу, а шести терориста је на слободи и шврља Београдом, шта Лазар уради? Уместо да џекбауеровски мучи све редом док не добије шта треба, он иде да кара НГО-овку. И онда још преноћи код ње и успава се сутрадан… Нешто слично се понови и са његовом приватном ”курвом”, Мајом, током ноћи када се крију код њених… С друге стране, Лазар једва да констатује своју колегиницу ”Аналитичарку”… И кад смо код ње, а бавимо се овим мушко-женским односима, било ми је интересантно и да назнака ”Аналитичаркног” тајног односа са Бакрачем, као и Милојевићевог са Караџином удовицом, бива реализована само кроз дискретни, нежни додир руком.

ДВ: Секс. Једна од најзанимљивијих тема кад је реч о Лазару. У почетку серије, Лазар је као Саша Белопољански у „Тајванској канасти“ када каже жени, „Ја сам човек изгубљен за секс“. Лазар је млад, здрав човек, али секс је у тој мери део његовог посла, пре свега кроз ангажовање Маје да ми се чини да му се смучио. Лазар је згађен над сексом. И у том смислу, секс са супругом при почетку серије је пре свега знак да Лазар жели да одржи породицу у миру и да је то између осталог и нешто што се ради кроз очување тонуса сексуалног живота. Међутим, Ана схвата како ствари стоје и ако си запазио, у петој епизопди кад Лазар дође мртав уморан кући а онда прихвати Анино завођење, она одлази на посао и каже колегиници, „Имам проблем“. Први пут када Лазар заиста осети страст јесте када је прогоњен и када оде код Милице да се сакрије и узме је, и тиме заокружи доста наелектрисани флерт међу њима. Тек у тој ситуацији, Лазар излази из инхибиције.

Са Мајом је ситуација другачија. Он са њом има три сексуализоване ситуације. Прва је пољубац код ње у стану, када она каже да је одавно нико није пољубио јер „курве се не љубе“. Лазар је ту пољуби, пружи јој мало нежности како би управљао кризом. Друга ситуација је онај неки „грајнд“ у клубу кад слави одлазак у пензију, и кад већ зна шта је Ана урадила али се ту не деси реализација јер Маја суштински не занима Лазара. И трећа ситуација је секс са њом у ситуацији када он зависи од ње, када су се околности преокренуле и када он нема баш много избора.

Кад је реч о Милојевићу и Бакрачу, допала су ми се та дискретна решења. Рецимо, мислим да је оно са ускршњим јајетом, добар детаљ који сугерише већ трајнији однос који се махом одвија у згради Службе где је све под надзором и није баш згодно за швалерацију. Мада, има касније и један украден пољубац између њих двоје.

Однос Милојевића и Караџићке је лекареовски. Смајли се нагледао таквих ситуација.

Б/А: Иако су у експанзији, бојим се да српске жанровске серије никада неће уживати у продукцији коју заслужују. Често сам имао утисак и да се ти, али и продукција довијате да нам више дочарате, него покажете нешто што препознајемо као ситуацију тј ”жанровски знак” из иностраних продукција. Колико је продукција кумовала финалном драмском-акционом изгледу серије тј колико је ово што си ти замислио и понудио можда могло и морало да се још више прилагоди могућностима, а не жељама.

ДВ: Знаш како, ово је више питање за људе који су били задужени за реализацију серије. Ја сам радио на сценарију и кад је почела реализација у њу нисам био нимало укључен. Али, ако мене питаш шта ми је био циљ са овом серијом – кажем следеће – тешко је достићи и мерити се са нечим што други људи у најразвијенијој кинематографији раде деценијама, али оно што бих волео је да људи који гледају те серије нешто занимљиво нађу и у овој. Ако смо у томе успели, ја сам задовољан.

Б/А: У вези са претходним питањем, нисам сигуран да ли смем да замерам доста ”скромним” размерама приказивања наше службе и њеног државничког чинодејства. Делује да је то пет људи који се повремено налазе, и још двоје њих, у свом офису, да отрче по бурек. А ту су и четови на компу са страним службама. Мислим, нисам очекивао CTU опен-спејс, али јесам прижељкивао неку специфичнију мистификацију како тај посао изгледа. Ово је посве неатрактивно, сем можда за неки апсурдни ситком, о депресији.

ДВ: Како рекох, ово су питања за редитеље и људе задужене за продукциони дизајн.

Б/А: Сад бих да изнесем и своје примедбе на драмски ток тј нејасан фокус шта је заправо била тема ове сезоне. Серија почиње врло знаковитим убиством лидера десничарксе партије. Убрзо потом дешава се и атентат на заменика директора службе и тај ниво приче олако заврши у најбољем тренутку серије- када Лазар на Косову мора да жртвује једног нашег током примопредаје да би зараћене стране (српска и албанска) и даље изгледале зараћено. У том тренутку, а то сам ти и писао, Лазар као да се сусреће са ”правом реалношћу” своје службе. Међутим, убрзо потом иницира се и трећа крупна тема, а то је исламски тероризам (на српској територији) и прве две ствари одлазе у фејд-аут из кога се дижу једино када је потребна нека бочна прича. Мислим да је било превише дешавања, а премало рада на карактерима јунака и турбуленцијама која та дешавања остављају. Јунаци су превише постављени као пиони у оној ”посматрачкој” утакмици с почетка, а премало као њени трпећи учесници.

ДВ: Волео бих да си ову синтагму „трпећи учесник“ искористио у питању о сексу. Оно што ја могу да кажем, то је да овде имамо посла са једном доста јасном структуром кримића. Два или три наизглед неповезана догађаја како време одмиче почињу да чине једну ширу целину. Дакле, мислим да је до краја сезоне потпуно јасно како се све оно што се дешава спаја у целину. Е сад, ако би требало да дефинишем тему у једној реченици, а да не звучим као аутори Игре престола који кажу „Ово је серија о многим стварима“ онда бих ти рекао да је ово прича о једној тајној служби и њеном агенту које стране силе терају да одрасту. И на том путу они наравно губе много на својој невиности, а расте им одговорност.

Кад је реч о томе да нешто иде у фејд-аут, шта да кажем, то је приповедање, водиш причу тако што елементе постављаш у функцију целине и то постоји у свакој драмској целини овог обима.

Б/А: Мислим да Службенику недостаје и ”негативац” од крви и меса. Миливојевић је некако том профилу најближи, али он је хронични српски ”унутрашњи непријатељ”. С друге стране, већина спољашњих делују као карикатуре од америчке ”секретарке” Луизе, преко традиционално комичних ”Руса”, беживотних ”двоструких” какав је Готлиб, до рутински експлоатисаних ”Исламиста” (на шта смо већ навикли у ”америчким” серијама). Мислио сам да ћеш у последњем тренутку од таста да направиш зло и наопако, али он испаде пензос спреман на фамилијарне жртве.

ДВ: Ово је први случај да имамо савремену серију која се бави спољним непријатељем и назива га правим именом. Дакле, ти овде имаш трамповце, цијаше, ефесбеовце итд. То до сада код ниси имао на екрану. У том погледу, ово је пионирски покушај да се направе такви ликови код нас. Кад је реч о Луизи, ја у њој не видим ништа карикатурално, она је једна бирократкиња која ради за обавештајну агенцију под кринком ангажмана у неком цивилном сектору и није нимало карикатурална. Имаш једну ситуацију где се направи наивна али нам је одмах јасно да капира шта се збива, имаш је касније приликом трансмисије наређења Славку и на крају када врбује Милицу. Све ту то типичне сцене за жанр рађене са пуним убеђењем.

Немац Готлиб је другачији, он је мангуп, зна језик, дрзак је и спреман на то да буде откривен, дочим се Руси сами поигравају стереотпима о себи и носе ту једну специфичну сујету коју имају према нама. Код њих би могли да говоримо о карикатуралности извесној – али не радикалнијој од оне у Американцима или Берлинској станици.

Б/А: Да ли чачкање ”Новог Пазара” и исламског тероризма у Србији адресира неки стваран проблем или га прави тамо где га (још?) нема?

ДВ: Серија говори о томе како стране службе аранжирају исламистички напад у Србији како би подстакли наше власти да агресивније притисну исламистичку мрежу у Рашкој и уђу у западни безбедносни блок, као и да уђу у ту нову десну Европу која је против миграната па можда и саме ЕУ. Последња епизода серије емитована је на дан европских избора на коме десне странке које имају подршку трамповаца и Москве нису победиле, нити су освојиле онолико гласова колико су очекивале, али су се по први пут скупиле у истом блоку. Сасвим је сигурно да је то реална појава и да таквих политичких снага има и код нас.

Кад је реч о исламистичкој мрежи у Рашкој она постоји. Момци оданде иду у рат у Сирију и тамо долазе у прилику да буду радикализовани. Дакле, то је све реалност.

Сматрам да смо безбедни утолико што исламисти немају интереса да праве нападе у земљи која је на периферији Европе, јер то може имати врло мали политички и медијски утицај а свакако би им угрозило постојеће операције које имају код нас. Но, исто тако је било и са Белгијом где је полиција толерисала исламизам у предграђима па су се десили напади.

Запазио си детаљ да су они момци који треба да изврше напад ипак мало сморени што не иду у акцију у Паризу него у Београду.

Дакле, околности су потпуно реалне, а сами догађаји су корак испред садашњости.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Огњен says:

    Браво медењаци!

  2. Ivan Todorovic says:

    Dimitrije je, kao i uvek, uradio odličan posao i jedva čekam sledeću sezonu.

  3. Monteskje says:

    Pa, ovo je sasvim neverovatno! Dijalog! Ovaj što pita vrlo analitično čačka po nejasnoćama i iznosi zamerke, ovaj što odgovara pokazuje da su stvari ozbiljno promišljane i ubedljivo iznosi odbranu… Sasvim je nebitno da li mi se DS svideo ili ne, ovaj je razgovor kreativni, kritički, intelektualni i moralni biser.

  4. Recnik koji oboje koriste ja previse zagdjen recima koje u stvari ne ppostoje , pomesan Engleski/Americki I srpski . Cinimi se da da na ovaj Navin Spski jezik I recnik osiromasuje , on je mnogo bogatiji ili lepsi nego Engleski Ali me I polularniji , manje biti Kool ( cool ) a vise biti pravilan .

Ostavite komentar:

Slični članci: