Da li imate preko 18 godina?

Slavoljub Ćirić Ćira

Sakupljač uspomena

Slavoljub Ćirić je stručni saradnik likovnog departmana Kulturnog centra Beograda i čovek koga verovatno svako ko je ušao više od tri puta u galerijske prostore centra prepoznaje. Ponosni vlasnik raznovrsne i vrlo specifične kolekcije umetničkih radova i predmeta, memorabilija i fotografija. Svojim posvećenim kolekcionarskim i hroničarskim angažmanom Ćira unosi duh spontanosti i svežine u umetničke tokove Beograda i beleži važne momente umetničke scene na jedan nenametljiv, intiman način. Ćirino iskreno svedočanstvo jednog vremena otkriva nam čoveka koji duboko veruje u snagu i smisao umetnosti koja ga je, kako on kaže, izmenila i obogatila.

“ĆIRA! ĆIRA!“ *

Upravo ovako glasi naslov kratkog eseja koji je Džoni Racković napisao o Ćiri kada je čuo da će sledeći intervju biti sa njim. Želeo je da doprinese i pomogne pišući o sopstvenom bogatom i dugogodišnjem iskustvu koje ima sa Ćirom. Taj čin će rasvetliti jedan već uspostavljen niz: Mića Remont Džoni Racković – Ćira KCB! Akteri ovih razgovora, a i sami intervjui, nekako se prirodno nadovezuju i povezuju jedan sa drugim. Da li je reč o izvanrednim i važnim saradnjama, o jednom specifičnom suživotu na umetničkoj sceni koji je počeo sam da se otkriva ili su u pitanju neka duhovna bratstva, poštovanje i razumevanje, ili sve to zajedno, manje je važno u odnosu na osećaj smislenosti istrajavanja, delovanja i stvaranja koji se nameće dok o tim povezanostima razmišljamo i sa ovim ljudima razgovaramo. Svojom spontanom reakcijom Racković je ukazao na logičan put u osvetljavanju lika i dela Ćire iz KCB-a, a to je upravo kroz priče i komentare drugih. Drugih, čije je radove i uspomene Ćira godinama neumorno sakupljao artikulišući tako memoriju i arhivu jednog prostora, vremena i stanja. Njegov će životni put i radni vek ugostiti preko četiri decenije zbivanja u kultnom prostoru galerije Kulturnog centra Beograda. „Ćira je fetišista, ljubitelj poklona i darivanja, pitaj ga šta je sve dobijao od znamenitih ličnosti kao mlad momak, knjige sa posvetom, satove od klubova Partizan i OFK Beograd, slike… Dani rečne plovidbe- gde je sve putovao, bio, video, kuda se sve muvao šezdesetih, kako je naučio tolike zanate i ko ga je inficirao kolekcionarstvom…“ nastavlja Džoni. Posle nekoliko susreta i razgovora sa Ćirom, ali i nekoliko zajedničkih postavljenih izložbi, prostor za priču o njemu je otvoren…

Sabirni Centar

Zaposlen sam u Kulturnom centru Beograda od 1967. godine preko omladinske i studentske zadruge, a od juna 1977. sam u zvaničnom radnom odnosu. Četrdeset godina mog rada poklopilo se sa šezdesetgodišnjicom Kulturnog centra a tim povodom mi je organizovana i izložba Pazi umetnost- Priča o jednom vremenu: Ćira… Sa sakupljanjem kataloga i umetničkih radova, počeo sam sa prvim nestankom ljudi koje sam poznavao. Kada sam shvatio da mnogi značajni ljudi tadašnje Jugoslavije nestaju i uvideo da su to vanvremenski ljudi znao sam da je dobro da imamo neku zajedničku uspomenu, bar fotografiju. Razmišljao sam da ako sakupim dovoljan broj radova iz jednog perioda ostaće zabeleženo da su ti ljudi živeli i radili u tom vremenu. Sakupljao sam grafike, crteže, slike, skulpture, keramiku – ustvari sve! Pored skupljanja, dobijanja na poklon i menjanja radova, sakupljao sam i druge razne uspomene jer su u Centar dolazili i književnici, pesnici, pisci i glumci… Nisam nikada pitao ni tražio da dobijem rad, a nisam ni prodavao ono što sam imao i dobijao. Sve što bih dobio od umetnika posle dužeg druženja, davali su mi kao uspomenu na zajedničke trenutke… Nekada bi prošlo i po desetak, petnaestak godina pa mi tek onda poznanici i umetnici poklone neki rad ili donesu onda kada saznaju da skupljam. Fotografisao sam sve te ljude koji su prolazili kroz Kulturni centar da bih imo uspomenu na njih. Prvo sam ih fotografisao same a onda, kad sam valjda i ja ostario, počeo sam da se fotografišem zajedno sa njima i tu negde budem prisutan kao taj sakupljač uspomena. Od osnivanja Kulturnog centra do danas posedujem sve kataloge, i pokrivene sve delatnosti koje je centar radio. Shvatio sam opet listanjem nekih kataloga ljudi koji su nestali da su mi nedostajale posvete pa sam posle na neke kataloge naknadno dodavao potpise. Nekako su mi bili hladni ti katalozi bez posvete, kao da si mogao da ih nabaviš bilo gde, od tada uvek zamolim da mi autori nešto napišu….

Kapetan i Unutrašnja plovidba

Ja imam nekih pet zanimanja: osnovno zanimanje mi je kapetan unutrašnje plovidbe, jer sam pohađao Nautičku školu… posle sam igrao fudbal dvadeset godina pa sam na DIF-u završio Višu trenersku školu, a onda i DIF. Imao sam i svoj atelje na Obilićevom vencu, pored fudbala i brodarstva bavio sam se i slikarstvom… Otac mi je rano umro pa sam počeo preko Omladinske zadruge da radim u Kulturnom centru, tada je bilo nas desetak klinaca tu, smenjivali smo se i radili. Mi smo svi bili prijatelji, od prve direktorke i prvog kustosa svi smo se znali, ja sam ih sve zavoleo, a oni su mene prihvatili kao dete… I ne samo ljudi iz Centra nego i svi koji su tu dolazili – umetnici, knževnici, profesori, to je za mene bila porodica! Posle pet godina rada u Kulturnom centru počeo sam da skupljam razne materijale i po meni mnogo sam propustio za tih prvih nekoliko godina. Dosta značajnih ljudi je u tom periodu otišlo… Inače, sve što sakupljam doživljavam kao materijal za kolaž jednog vremena, možda neki prikaz dešavanja jer je Centar frekventno mesto i sve značajno se odigravalo ovde od 1967. Nakon ULUS galerije na uglu Sremske i Knez Mihailove i Grafičkog kolektiva, Likovna galerija KCB-a je postala centar okupljanja svih značajnih umetnika i književnika, glumaca, stvaralaca… Trenutno sa mlađim generacijama nisam puno blizak, nisam se srodio sa njihovim radom da bih razumeo dublje čime se oni bave, ja sam zakržljao, ostao sam u jednom vremenu recimo do kraja dvadesetog veka, posle toga sam slab…

Sabirni centar iza zavese ili Sve je isto u mom kraju….

Najdraži ljudi sa kojima sam se družio, koji su me savetovali i oblikovali postali su mi srodnici, više od rođaka: Milija Nešić Mrdalica, Miloš Bajić, Boža Prodanović, Cuca Sokić, Pavle Vasić, Dragan Lubarda… Prve postavke sam radio sa ljudima koje sam tada doživljavao kao Bogove – Petar Lubarda, Voja Dimitrijević iz Sarajeva, Nedeljko Gvozdenović, Ćelić, Kolja Milunović… U prvim kontaktima i druženju doživljavali su me kao klinca, bio sam brodski mali koji pomaže oko svega da bih godinama kasnije postao ravnopravni sagovornik, a posle su me čak pitali i za neke savete jer sam ja sa milion strana dobijao i primao informacije pa sam tako gradio mišljenje, i nije to bilo samo moje mišljenje – pitajući mene to je bilo kao da pitaju i javno mnenje, sredinu… Sva dešavanja u Beogradu, tada Jugoslaviji, pratila su se pomno, kao i ono što se dešavalo u Evropi…

Tada nisam želeo niti razmišljao da pravim kolekciju, iako je ispalo da to jeste kolekcija, već da sakupim uspomene jednog vremena na ljude koje sam voleo i koje volim. Da se zadrži jedan trenutak. Uroša Toškovića i Dragana Lubardu recimo nikako nisam uspevao da zajedno fotografišem, uvek jedan hoće drugi neće pa sam se onda dosetio da ih spojim u radovima jer sam imao recimo 150 zajedničkih radova sa njima – crtali smo, slikali, pisali i intevenisali na nekim grafikama i crtežima. Sve te radove sam naknadno spajao u celine. Tako su započeli moji zajednički radovi sa umetnicima. Velika zajednička platna na kojima bude preko 220 radova na jednom mestu – slikara, vajara, kritičara, stvaralaca sa početaka konceptuale… Platno sam postavljao da bude otvoreno u galeriji i kako bi ko dolazio i sedeo tako bi dodavao svoje, crtao, intervenisao, kada je i kako ko želeo… Napravio sam i jedan diptih sa fotografijama, reprodukcijama, delovima kataloga od osnivanja centra do sad, tako da su tu svi bili zastupljeni – od 1960. do 1996. godine! Imam čak i platno na kom sam sakupio sve kritičare na jednom mestu, ljude koji su bili na čelu svih važnih kulturnih institucija itd. Da ne bi nešto od materijala slučajno bilo bačeno ja bih sve čuvao i stavljao u svoju Svaštaru. Moja kolekcija u sebi ima sveske svaštare, radove umetnika, posvete, kataloge sa potpisima, knjige, zapise, fotografije….

Pored zajedničkih radova koje sam sprovodio u delo ja sam nešto malo i sam crtao u galeriji. Sve te crteže mi je jednom prilikom, u toku neke izložbe, kupio tadašnji ambasador Španije, 1982. godine. Prišao mi je i pitao me da li može da kupi crteže, ja prvo rekao da ih ne prodajem, ali da mogu da mu poklonim! On nije želeo da pristine na to i insistirao je da mu kažem njihovu cenu, a ja sam onda, razmišljajući o stvarima koje mi trenutno trebaju, procenio da ti radovi koštaju onoliko novca koliko mi je trebalo za novi akumulator! Ambasador je prvo izabrao pet crteža za taj novac, da bi kasnije pitao da uzme još nešto. Ponadao sam se da će dodati neki novac ali je on na kraju samo pokupio skoro sve crteže koje sam izložio i izašao…Došlo mi je tada da potrčim za njim, vratim mu pare i uzmem svoje radove nazad, ali je za to bilo kasno! Prodao sam i jednu sliku nekom kolekcionaru iz Belgije koji mi je novac za nju isplaćivao u ratama i slao preko nekog našeg čoveka za vezu. Slika mi nikada nije do kraja isplaćena jer je taj čovek na putu ka meni potrošio pare od poslednje rate!

“Ko sunce voli uzastopce ga prati sena
Ko boje voli na zenice mu pada mrena
Ko živi u sebi napada ga sve iz vana
Ko ne zna da vređa umire od zadatih mu rana.“

* Desanka Maksimović, pesma i posveta koju mi je napisala iz takta 10. novembra 1985. kao njeno sećanje na Kulturni centar. Napisala ju je sedeći, na krilu, za pet minuta…

Dušan Radović je ovde dugo godina sedeo i ćutao, ćutali smo čak i po nekoliko sati. Duško, Desanka, Todor Stevanović, Aca Sekulić, mnogi su ovde dolazili… Svi smo funkcionisali kao jedan, od prve direktorke Ljilje Kušić koja je izgradila ovu zgradu, Slobodana Glumca koji ju je nasledio, cenjen čovek – pesnik i prevodilac sa nemačkog, zatim Gorice Mojović koja je proširila Kulturni centar itd. Nekada su ovde svi živeli i disali u jednom dahu. U Likovnoj galeriji je uvek bilo između dvadeset i pedeset ljudi, postojala je čuvena plava klupa presvučena skajem na kojoj se sedelo, ljudi su se smenjivali, kako bi ko prošao i video ko sedi ulazio je… Sećam se kako bi  Dragoš Kalajić uvek pitao Miliju Nešića šta ćeš ti ovde, posle dvadeset istih pitanja Milija mu kaže zamisli ja nikad ne pitam umetnika što sedi u kafani, to mu dođe normalno, a trebalo bi da bude normalno da umetnik sedi i u galeriji!!! Imali smo u centru i neke akcije za značajne datume, počeli smo sa malim grafikama raznih autora, minijaturama koje bih ja postavljao između dva stakla pa smo ih prodavali i slavili Nove godine od tih para, bilo je raznih aktivnosti…

Što se tiče saradnje sa umetnicima, na početku je postojala sa moje strane jaka mistifikacija, ja sam umetnike doživljavao kao genijalne, da su oni najnačitaniji i da ja ne mogu ni da shvatim to što oni rade jer nisam ni blizu toliko obrazovan. Nakon te mistifikacije umetnika i njihovog rada vremenom proniknete u njihovu dušu, njihov duh, pa onda počnete da ih osećate. Dragana Lubardu na primer nisam shvatao u mnogim pričama ali sam ga osećao, znao sam šta želi da kaže, poistovetio sam se… Kao klinac sam to shvatao kao jaku duhovnu sferu, istraživanje duše koje se prenese na neki rad. Deluje mi da je pre to stvarno bilo tako, da je umetnik sam bio protok nečega. Sve što su mi ti ljudi tada govorili i preneli tako je i ostalo, bili su stariji od mene po trideset, četrdeset godina… Možda je to sad prevaziđeno ali ja sam ostao u tom vremenu i tim razmišljanjima. Dogodi mi se nekada i sa mlađim umetnicima prepoznavanje, u prvih par rečenica mogu da vidim da li smo na istim talasnim dužinama i da li se poklapamo po načinu razmišljanja i energijama…

Bela zgrada – Mondrijan, patrijarh Pavle i Nadežda Petrović

Rođen sam u Pirotu, ali živim na Dedinju od prve godine. Deda mi je bio kuvar kod kralja, a otac radio kod Tita. Od četvrte godine živim prekoputa dvora, u zgradi u kojoj su živeli svi ljudi koji su radili za dvor. U stanu imam okačene radove koje sam sakupljao kroz sve ove godine – Bože Ilića, Pita Mondrijana, Krste Andrejevića, Maria Maskarelija, Miloša Bajića, manje formate od Tikala, Marine Nakićenović, Mire Sandić, Zorana Nastića, Dragana Lubarde, Petra Omčikusa, svoj portret koji je uradio Uroš Tošković osamdesete, Miliju Nešića, grafike Kandinskog, Peđu Neškovića… Imam i blagoslov koji sam dobio od patrijarha Pavla za upis na Akademiju Srpske pravoslavne crkve za umetnosti i konservaciju, čak sam morao  da se krstim u crkvi da bih to dobio! Akademiju nisam završio samo sam položio prijemni. Ćerke su u to vreme pravile misteriju oko tog prijemnog i kako je to teško i nemoguće upisati pa sam ja odlučio, pošto je konkurs bio otvorenog tipa, da pokušam da položim i pokažem da to može da se izvede, da nije nešto strašno u pitanju! Moji vršnjaci su me na prijemnom ispitu propitivali da li i ja čekam decu, a kad kažem da ustvari polažem, svi su me gledali zgranuto… U kolekciji imam i osam stranica rukom ispisanog teksta, odnosno žalbe Nadežde Petrović. Žalila se na tadašnjeg ministra prosvete Andriju Nikolića pošto su je od nastavnice crtanja srozali na nivo učitelja crtanja, međutim u međuvremenu su se desili izbori i Andra izgubi ministarsko mesto i dođe na radno mesto na kom su se primale i obrađivale žalbe građana te je tako Nadeždina završila direktno kod onog na kog se i žalila! Eto isto kao kod Nušića – jedna satira koja i dalje traje, koja je uvek ista! Taj rukopis mi je dao na poklon jedan prijatelj kolekcionar. Iako u svojoj kolekciji posedujem radove uglavnom bliskih ljudi, postojalo je i iznenađenja… Sećam se jednog primera sa Srbinovićem, u centru smo imali prodajnu galeriju sa malim formatima koje su prodavali autori koji su izlagali kod nas i kad je ta galerija ukinuta, Srbinova slika je ostala i ja sam mu više puta naglašavao da treba to da preuzme, ali on bi svaki put govorio ima vremena i pošto mi se dopala slika ja sam je odneo kući. Nakon nekog vremena pitao sam ga opet istu stvar a on je rekao pa dobro ne moraš ni da mi vratiš ni platiš, samo je zadrži! Revanširao sam mu se tako što sam mu odneo neke njegove kataloge koje nije imao…

Umesto zaključka ili dah svežine na motoru

Volim svoju kolekciju, volim da gledam stare fotografije i da se prisećam, drago mi je što sam  toliko godina deo Kulturnog centra Beograda, čista sreća da budem na mestu na kom su se svi značajni ljudi kretali i boravili…Meni je ostalo to radovanje i dan danas kada krenem na posao,  iako sada ima mnogo više načina za informisanje pa je samim tim frekvencija ljudi manja i nije isto kao nekada kada je sve stalno cirkulisalo jer su ljudi samo na taj način saznavali stvari.

Po mnogim stvarima ja sam ostao u drugom vremenu – motor koji vozim je zamena za konja koga bih rado jahao ali ne znam gde da ga parkiram (smeh)! Vozeći motor doživljavam sve intenzivnije – atmosfere i predele koje prolazim, mirise, grad, osećaj je isti kao kod jahanja ali eto na motoru ste. Uvek sam se osećao nekako starije nego što jesam bio. Družio sam se sa očevima mnogih ljudi koji su recimo meni bliži po godinama, sa Božom Prodanovićem, ocem Milete Prodanovića, sa ocem Čede Vasića, Mrđana Bajića…To su sve bili ljudi koji su jako uticali na mene, družeći se sa njima, osećao bih kao da sam  dosta stariji od njihovih sinova, poistovećivao sam se sa njima, poistovećivao sam se sa svojim učiteljima!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: