Da li imate preko 18 godina?

Rijaliti u invalidskim kolicima

Popričali smo sa Sandrom Silađev a.k.a. Dinjom i sa njenim saborcima o dokumentarnom filmu Rijaliti u invalidskim kolicima.

Sandra Silađev (glumica), Gorica Regodić (glumica), Nikola Ćosić (muzičar), Marta Fiš (rediteljka), Miljana Nešković (novinarka), Srna Lango (glumica) i Isidora Goncić (snimateljka) okupili su se da pruže podršku i pomognu osnaživanje pripadnika marginalizovanih grupa, ali i senzibilišu lokalne i šire zajednice za unapređenje njihovog položaja.

Prvo smo ukratko porazgovarali sa Sandrom Silađev, proslavljenom Dinjom, o tome šta je sve, posredno i neposredno, prokrčilo put do ideje o ovom dokumentarcu, a nakon toga nam se priključio ostatak ekipe.

Sandra, da li bi mogla da objasniš u kojim si se sve formama umetničkog izraza isprobala u životu i kako je Dinja usmerila (i da li je?) tvoju karijeru?

Sandra: Završila sam glumu. Glumila sam u klasičnom pozorištu. Bavila sam se lutkarskim pozorištem. Pošto me je uvek zanimala montaža i snimanje onda sam sama učila nešto o tome i snimala neke spotove i montirala ih za sebe ili za potrebe poslova koje sam radila, recimo kada sam snimala spotove sa korisnicima boravka za smeštaj osoba sa smetnjama u razvoju i spotove sa korisnicima doma za stare u Zemunu. Kasnije sam zbog Dinje na Mikro FAF festivalu 2016. godine dobila nagradu škole filma Milutina Petrovića pa sam malo nadogradila ta interesovanja. Pisala sam blogove jako dugo pod pseudonimom i uvek bila dosta čitana, moji blogovi su izazivali veliku pažnj – naročito jer niko nije znao ko sam, a pisala sam o osetljivim temama. Radila sam kao dramski facilitator sa osetljivim grupama, režirala predstave i pisala scenarije za njih. U pitanju su inkluzivne predstave. Onda sam počela da snimam Dinju i postala poznata široj javnosti, a to me je odvelo u stendap, potom u vode stripa preko Samizdata sa kojim sam izdala dva stripa i ono sto je trenutno aktuelno su moja uloga u domaćoj seriji Istine i laži, kao i dokumentarni film koji sam uradila uz pomoć ljudi koji su se javili da mi pomognu.

Da li se tvoj život promenio pre i posle Dinje i ako jeste – kako?

Sandra: Jeste. Moja poruka je došla do ljudi. Ostvarila sam se kao umetnik. Dobila sam veliki broj istomišljenika i promenila sam svest i dala podršku onima kojima je bila potrebna. Unela sam promene, a ja to volim. Da menjam svet na bolje.

Za kratko vreme postala si kraljica Instagrama i to sa ne tako mejnstrim temama. Mali, srednji, veliki, svi vole Dinju i sve njene inkarnacije. Da li to znači da ipak postoji neka svest o problemima sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom u Srbiji i ostali pripadnici marginalizovanih grupa?

Sandra: Postoji potreba za podrškom. Postoji potreba za promenom. Postoji volja i dobrota kod ljudi. Ljudi jako vole da pomognu. Postoje dobri ljudi.

Koji od tvojih karaktera ti je najzabavniji trenutno?

Sandra: Najzabavniji su mi oni koji su mi potpuno strani i totalno drugačiji od mene. Recimo one žene alkoholičara ili Koviljka ili čak muški likovi. Volim i švercerku jer to toliko nisam ja. Volim da sebe gledam iz raznih uglova i da se igram sa svojim identitetom.

Koliko je koristan humor u ovoj borbi i da li otklon koji se njime postiže može biti i kontraproduktivan?

Sandra: Samo ako si glupa bahata budala onda je humor i crni humor nešto što je kontraproduktivno. Ali kod glupe bahate budale sve je kontraproduktivno.

Sandra Silađev

Koja od tema kojima si se bavila ti se čini najviše zapostavljenom od strane društva, koja je tema najbolnija tačka?

Sandra: Sve teme koje se tiču dubokih porodičnih tajni. Sve ono što se krije. Incest, prevare, narkomanija, nasilje nad osobama sa invaliditetom, nasilje nad decom, silovanje žena i dece, silovanje muškaraca, mobing na poslu, nasilje nad životinjama, rivalski odnosi među sestrama ili braćom ili majkom i decom ili ocem i decom ili među partnerima, zavist itd.

Tvoje teme obuhvataju mnoge slojeve društva, slikovite analize razno-raznih karaktera, stanja svesti ugroženih i onih koji ih ugrožavaju, teškoće sa kojim se u Srbiji suočavaju svi pripadnici marginalizovanih grupa, ometeni u razvoju i osobe sa invaliditetom, a u suštini su poziv na razmišljanje o tome šta sve pojedinac treba da osvesti i kako svoje privilegije da iskoristi da bi svet bio bolje mesto. Da li si tokom svog dosadašnjeg rada već primetila neke promene na bolje i da li veruješ da su one moguće i na nekom višem nivou?

Sandra: Jesam. Ljudi koji pažljivo pogledaju sve Dinja klipove su trigerovani sto posto. Velika većina na bolje. Ako te Dinja trigeruje na bes onda je to znak da nešto kriješ od sebe ili da si nasilnik.

Kako si došla na ideju o filmu Rijaliti u invalidskim kolicima?

Sandra: Radila sam godinama sa osobama sa autizmom i osobama u kolicima. Uvek sam imala želju da snimam nešto o toj temi jer znam kroz šta prolaze. Kada se ukazao trenutak da to uradim pozvala sam ljude iz javne sfere preko Fejsbuka da se jave i javili su se svi ovi ljudi koji su u filmu. Upoznali smo se bukvalno na dan snimanja kada smo se okupili u Domu za osobe sa invaliditetom.

Koliko se vaša svest o životu osoba u invalidskim kolicima promenila od trenutka kada ste seli u kolica?

Sandra: Uplašila sam se koliko sam slaba u rukama čim sam počela da guram svoja kolica. Videla sam da oni svoju mentalnu snagu moraju da podese na druge frekvencije i nivoe.

Gorica: Da budem iskrena, ja sam mislila da mogu da zamislim kako im je, ali se ispostavilo da je to sto sam ja zamišljala samo površinski. Sad, posle ovog procesa, mislim da još uvek ne mogu sebi ni da nagovestim kako se oni zaista osećaju.

Nikola: Nikad nisam mogao da pretpostavim sa koliko se izazova suočavaju osobe sa invaliditetom. Kažu da bi razumeo čoveka moraš sagledati stvari iz njegovog ugla i u ovom slučaju ono što sam video nisam pre mogao ni da zamislim. Kao novi univerzum da mi se otvorio.

Srna: Drastično. Nisam mogla da znam da jedna grana pod točkovima promeni dan.

Miljana: Mislila sam da ovu temu donekle razumem. Kad sam 2009. imala saobraćajnu nesreću, mogla sam da završim u kolicima i dosta sam razmišljala o toj temi proteklih godina. Ipak, kad sam sela u kolica shvatila sam da sve što sam znala o položaju korisnika kolica nije bilo pogrešno, ali je bilo vrlo površno. To me je malo i postidelo. Nakon dana provedenog u invalidskim kolicima više mi se ne dešava da uđem u neki prostor, a da ne primetim da li ima rampu ili ne. Volela bih kad bismo u nekom trenutku u budućnosti svi imali svest o tome. Sigurna sam da se onda takvi propusti u gradnji ne bi ni dešavali.

Šta je najveća prepreka osobi u kolicima u Srbiji?

Marta: Nemar. Zaista je malo potrebno da bi se situacija promenila, ali moramo svi da postanemo svesni toga.

Sandra: Kretanje po gradu i infrastrukturakao i slaba zaposlenost.

Gorica: Često pitanje u poslednje vreme. Slažem se sa Sandrom, infrastruktura gradova im ozbiljno odmaže u normalnom svakodnevnom funkcionisanju. Osim toga, mehanička kolica su teška za korišćenje, zahtevaju dosta snage. Mislim da je taj drugi problem znatno lakše rešiti, jer električna kolica postoje, samo ih treba nabaviti i dodeliti onima koji bez njih ne mogu.

Srna: Nedostupnost svega što čini sadržaj. Što čini život životom! Od prelaska ulice, prevoza do šaltera, artikla u prodavnici… Sve što nije do te osobe je zapravo “najveća prepreka”, a čovek bi naivno pomislio da je to stvar volje, optimizma, rešenosti… Nije. To je samo deo priče. Uslovi.

Nikola: Najveća prepreka je što država ne brine dovoljno o ovoj grupaciji građana, tipa ne postoje nikakve regulative koje zahtevaju da svi objekti imaju pristup za osobe u kolicima.

Miljana: Da rezimiram, sve je prepreka. Kompletna infrastrukutira je napravljena kao da korisnici kolica ne postoje. Ima rampi i liftova, ali su izolovani. U mnogim slučajevima je nemoguće doći do njih u kolicima, previše je rampi koje su pogrešno postavljene… Ipak, mislim da su najveća prepreka to zanemarivanje i nevidljivost koje nekako vlada. Ljudi se čude kad vas vide na ulici u kolicima, a ne bi trebalo tako da bude.

Rijaliti u invalidskim kolicima: Želimo da se bavimo doprinosom i mogućnostima da se kvalitet života ovakvih marginalizovanih grupa podigne na viši nivo.

Šta vam je najteže palo dok ste bili u kolicima?

Nikola: Najteže mi je palo kad me je vozač autobusa oduvao za spuštanje rampe sa „nemam šrafciger da ti spustim rampu“ iako je njegova dužnost da je spusti kad je osoba u kolicima na stanici.

Srna: Nemoć. Ta nemoć… To, da ne možeš da budeš ono što jesi iako si u kolicima… A jesi sve što jesi i da se nikad ne digneš, zbog pameti, zbog talenta, zbog umeća života, zbog ljubavi prema ljudima sa kojima ti se pije kafa, razgovara i ostalih boja kojima ispunjavaš svoje postojanje. Najednom, sedneš u kolica i sve je kao ravna linija i fizički opstanak, a ne sadržaj. Nije lepo, nije u redu, nije logično! Moj mozak je bio moj i u kolicima, ali nisam mogla ništa… Radio je na na prazno…

Sandra: Kada su mi na ulici svirali iz kola da se pomerim jer im kolica smetaju da pomere kola. Takodje, kada vozači autobusa ne žele da nam stanu ili kada neće da nam spuste rampu da uđemo.

Gorica: Sve ti teško padne, cim izadješ iz grupe ranjiviji si, slabiji. U startu ti je divno što sugradjani hoće da pomognu, ali u nekom momentu se unervoziš, jer skoro ništa ne možeš da uradiš sam, i ta činjenica te porazi. U nekom momentu su me nervirali ljudi koji žele da pomognu, znam da imaju dobru nameru, ali hoću da mogu i sama da odem do prodavnice i dohvatim kafu, ili da platim račune, ili da kupim neko pecivo, u krajnjem slučaju hoću da mogu da predjem ulicu.

Miljana: Kretanje u kolicima je dosta naporno, iako su korisnici invalidskih kolica već izverzirani za razliku od nas koji smo svi sutradan imali upalu mišića. Najteže mi je pao komentar jedne dobronamerne gospođe. Ona je stala da popriča sa Goricom i sa mnom o tome kako su ulice pune rupa i onda je rekla: „A šta se to desilo? Vi ste tako lepe, baš šteta što ste u kolicima?“ Pritom, ta žena je u svojoj glavi zaista bila dobronamerna, nije shvatila koliko je pogrešnih stvari izgovorila u jednoj jedinoj rečenici.

Da li postoji išta pozitivno što ste osetili tokom snimanja što bi vam dalo neku nadu da stvari mogu da se menjaju?

Nikola: Naravno da postoji (smeh). Kad god bi se zaglavio negde, za veoma kratko vreme bi se pojavio neko da mi pomogne što znači da su ljudi voljni da pomažu, samo to treba usmeravati na pravi način da bi se došlo do boljih rezultata.

Gorica: Kako ne, ima divnih, ljubaznih ljudi i stvarno sam ponosna na nase sugradjane. Dosta ljudi je pogledalo film i imaju želju da pomognu, javljaju nam se svakodnevno. Na Novom Beogradu su komšiji napravili rampu za ulaz u zgradu. Mislim da je najbolje da svako počne od svog dvorišta, pa će se stvari postepeno menjati. Ništa ne može preko noći, zar ne?

Sandra: Što se tiče grada – ne. Što se tiče ljudi – da. Ljudi su nam mnogo pomagali. Grad je pakleno neprijateljski uređen tj. diskriminiše osobe sa invaliditetom. Od apoteka, preko pošte, do suda.

Srna: Da, naravno. Mnogo dobrih ljudi na ulici koji imaju impuls i želju da pomognu, osim što ne znaju kako i osim što bi trebalo da imamo uslove da ne budemo zavisnici o drugima za svaku glupost. Ima dobrog sveta svuda i uvek. Ali su uplašeni, zbunjeni… Osim toga, već se dešavaju promene… Ljudi prave rampe po zgradama otkako su videli akciju, pišu nam. Jednostavno im niko nije rekao kako malo je potrebno da im neki komšija živi dostojanstveno. Nisu ljudi sasvim oguglali, daleko od toga, samo neko mora da im kaže šta oni, konkretno, mogu da učine…

Miljana: Ljudi su generalno puni razumevanja i žele da vam pomognu. Mnogi ne znaju kako da vam priđu, jer nisu imali priliku da se edukuju. Kao što rekoh, osoba sa invaliditetom ima vrlo malo u medijima, a i na ulicama zbog silnih prepreka, tako da prosečni građani imaju malo saznanja o ovoj temi. Ipak, nama je na ulici mnogo ljudi prišlo sa neverovatnim toplim emocijama. Zbog toga verujem da ima nade.

Kakve su reakcije sugradjana na grupu od X ljudi u kolicima?

Miljana: Bilo je pojedinca koji su imali izraz lica na kom je pisalo „Gde su sad bre ovi pošli?“ Ipak, većina je reagovala sa blagim oduševljenjem zato što vide veliki broj ljudi koji u kolicima idu ulicom, kupuju nešto, dovikuju se, puše… Ukratko, žive.

Sandra: Neki sugradjani se smeju, neki mašu, neki okreću glavu, neki pomažu, a neki dahću što im smeta da prođu.

Gorica: Ali reakcije su ipak simpatične, zauzeli smo dobar deo busa, ljudi od nas nisu mogli da pridju stolicama, neobično im, vidi se da ih zanima gde smo krenuli. Rekla bih da nikada nisu videli toliku grupu u kolicima da negde ide, a to bi trebalo da bude svakodnevna pojava. Osobe sa invaliditetom imaju puno pravo da učestvuju u svakodnevnom životu zajednice i nadam se da ce moći da koriste to pravo.

Nikola: Pa da, uglavnom su pozitivne. Neki ljudi su nam otvoreno davali podršku, mada su neki malo bili nezadovoljni što zbog nas u autobusu ne mogu da dođu do sedišta. Svakako više pozitivnih nego negativnih.

Srna: Ma ljudi se vesele da je moguće i da je nešto i do njih samih, pitaju šta da učine, prave rampe, evo… Sazivaju i razgovore po gradovima van Srbije… Nije nemoguće nešto uraditi. Lepo bi bilo naravno, šta više očekivano, da sve institucije za sebe, jednaku odgovornost preuzmu. No dobro… Redom.

A kako ste se osećali na kraju tog dana?

Sandra: Iscrpljeno i tužno.

Nikola: Premoreno.

Srna: Postidjeno, tupo, prazno… I tačno. Niko ništa na svetu nije postigao, a da se pre toga nije zbog tog istog osećao loše. Dakle, osećali smo se onako kako se oseća neko ko želi da bude deo promene na bolje!

Gorica: Svi smo došli puni entuzijazma, uzbudjeni, ali da, kad smo završili bili smo umorni. Najmaje fizički. Da, bole ruke jedan dan posle, poneki žulj se pojavi, ali to je ništa naspram psihičkog stanja u kom se zadesite.

Miljana: Ja na kraju dana nisam bila u stanju da govorim. Nisam bila u stanju ni da plačem, iako su mi oči bile na ivici suza. U skladu sa svojom psihološkom strukturom, osećala sam građanski stid što za poboljšanje njihove situacije do sada nisam uradila više, što sam do tog trenutka imala samo površnu svest o svemu… Ipak, osećala sam i veliku rešenost koja me sigurno više nikad neće napustiti.

U filmu se vidi gomila slučajnih prolaznika koji dotrče da pomognu, poguraju, ubrzaju put kolica. Složili smo se da to ipak nije dovoljno za normalno funkcionisanje lica u invalidskim kolicima. Šta to pojedinci sve mogu da urade da bi uticali na celu sliku na nekom višem nivou? Ako može da se konkretizuje?

Sandra: Svako ko otvara apoteku, pekaru, kafić, prodavnicu, moze da napravi rampu. To je daska od 20cm. Za početak to.

Gorica: Mogu da počnu od svoje zgrade, pogotovo ako je neko od komšija osoba sa invaliditetom… Dakle da prave rampe (ali normalne rampe, ne pod uglom od 70 stepeni), liftove… Grad Beograd je imao te akcije, ali izgleda nisu baš bile propraćene.
Trebalo bi napraviti prilaze bankama, poštama, prodavnicama i kafićima itd. Toalete koje mogu da koriste. Sve te stvari su uglavnom propisane zakonom, ali ih se niko ne pridržava.
Predlagala sam i da napravimo akciju šrafciger, da skupimo novac i da se za svaki niskopodni bus kupi šrafciger, a ne da očekuju da osobe sa invaliditetom nose šrafcigere sa sobom. Zar nije logično da ga svaki bus ima?

Nikola: Jeste, ali takodje, nije normalno očekivati da će uvek biti tu neko da vam pomogne. Ja mislim da bi ljudi mogli da se skupe i za početak da traže od svojih opština da srede pešačke prelaze tj da oprave one koji su već pravljeni za kolica a one koji nisu da adaptiraju da mogu svi nesmetano da prelaze ulicu.

Marta: Možemo mnogo da uradimo. Treba da gledamo i vidimo i da se bunimo na svakom koraku. To je naš zadatak, ne možemo da očekujemo da to radi neko drugi umesto nas, a tek neko ko je u invalidskim kolicima. Mi moramo da stanemo ispred njih i da se izborimo za njihova zakonom zagarantovana prava.

Miljana: Mogu da se pobune svaki put kad na ulici ili u nekom javnom objektu naiđu na neku besmislicu, koja jednom značajnom procentu njihovih sugrađana onemogućava slobodno kretanje po gradu. To je najvažnije. Voleli bismo da posle ovog filma ljudi počnu da uviđanju i primećuju te nelogučnosti i bahatosti i da se na ovaj i onaj način pobune, naročito kad je reč o bogatim korporacijama koje nemaju nikakav izgovor za zaboravljanje i nipodaštavanje osoba sa invaliditetom. Što se tiče konkretne pomoći na ulici… Ta tema je dosta delikatna. Niste uvek raspoloženi za priču, a opet morate da zatražite pomoć da biste stigli gde treba. Takođe, kad vas neko gura ili nosi, vi nemate kontrolu nad svojim kretanjem i to je jedan vrlo neprijatan osećaj. Ta kolica osećate kao deo sebe i stalno se plašite za njih. Makar su to moji utisci bili.

Marta Fiš

Film je u etru tek nekoliko nedelja ali da li ste primetili još neke inicijative koje je vaš rijaliti inspirisao?

Miljana: Da, ljudi su počeli da se javljaju sa konkretnim idejama. Jedna grupa dobrih ljudi se organizovala i napravila rampu za svog komšiju koji je korisnik kolica. Počeli su ljudi da slikaju rupe i loše postavljene rampe, a imali smo i reakcije iz regiona. To su sve dobre vesti koje nas uveravaju da ima nade za nas kao društvo.

Sandra: Mediji dosta govore o par ljudi koji su napravili te rampe nakon našeg filma. Neke veće i krucijalnije inicijative još nema.

Gorica: Javljaju nam se ljudi, zahvaljuju se, raspituju kako bi mogli pomoći. Često se javljaju i naši ljudi koji žive van Srbije i žele da pomognu. Tek smo počeli, videćemo gde će nas ovo odvesti.

Marta: Ljudi su počeli su da zagledaju svaki ulaz i stepenik i da pričaju o tome, ljudi žele da pomognu samo nisu bili svesni problema. Javili su se i neki pravnici u želji da pokrenu tužbe, i mnogo sam srećna zbog toga.

Da li ste i kod sebe nakon celog dana u invalidskim kolicima primetili promenu u odnosu prema ljudima u kolicima i celoj temi?

Sandra: Samo još veće poštovanje.

Gorica: Da, to, poštujem ih više, razumem koliko god je to moguće. Moj stav prema njima se nije promenio, samo se produbio. I postao je iskreniji, čini mi se.

Nikola: Naravno. Sada definitivno obraćam više pažnje na osobe sa invaliditetom nego pre.

Miljana: Ja imam nekoliko prijatelja koji su korisnici kolica, tako da sam u tom smislu bila dosta dobro edukovana, pa se kod mene nije dogodila tako drastična promena. Mislim da ni ranije nisam grešila u odnosu prema njima, ali nisam uvek uviđala bahatosti u infrastrukturi kad bih pored njih prošla, na primer. To se nakon filma kod mene zauvek promenilo.

Da li planirate još neke zajedničke poduhvate?

Gorica: Nadam se da DA. Ekipa je fenomenalna, funkcionisali smo kao da se znamo pola života. Energični smo, preduzimljivi, što se mene tiče: dream team!

Miljana: I moja je želja da ovo ne bude jedan film i jedna aktivnost o kojoj će se govoriti i nakon čega će javni razgovor o ovoj temi ponovo utihnuti, i svesti se na pominjanje kad dođe svetski dan osoba sa invaliditetom. Želela bih da ovo bude početak jednog lepog i plemenitog talasa u društvu, i da se o ovoj temi priča dokle god je potrebno.

Marta: Ja bih sad da dignemo “igricu” na viši nivo. Novi Beograd je samo tutorial, kao neko zagrevanje na početnom nivou, šta će nas sve dočekati u drugim delovima grada i zemlje?

Sandra: Da. Nadamo se da ćemo snimati i u ostalim gradovima ili sa sličnim temama. To su sada samo želje. Videćemo šta su mogućnosti.

Nikola: Ja uvek oću da pomognem ako mogu tako da verujem da će biti još ovakvih akcija.

Nešto za kraj?

Sandra: Ako vidite da vaša zgrada nema rampu dogovorite se sa komšijama i napravite je! Ako u domu zdravlja ili busu vidite da su osobe sa invaliditetom diskriminisane – borite se za njih.

Gorica: Budite normalni ljudi, uvek pomozite ako možete, ne samo osima, već svima!

Marta: Mene je ovaj projekat probudio i osvestio. Želim da nastavim da se bavim tim.

Miljana: Meni je nepojmljivo da u 21. veku još uvek postoje čitave grupe ljudi koji su marginalizovani na ovaj ili onaj način od strane zajednice. Mislim da je pitanje položaja osoba sa invaliditetom, ali i ostalih ranjivih i marginalizovanih društvenih grupa pitanje koje je vrlo važno za sve. Civilizovano društvo je nešto čemu moramo da težimo svi i moramo to da uradimo zajedno. U suprotnom, bićemo osuđeni na život u „džungli“, u kojoj možeš da funkcionišeš samo dok si u punoj fizičkoj snazi, bez obzira na sve druge kvalitete.

Nikola: Vrednost društva se ogleda u tome kako brine o svojim bolesnima starima i nemoćnima. Mislite o tome.

Sandra: Kako smo vam delovali kada ste nas snimali? Šta ste videli na nama i u nama? I šta vam je prolazilo kroz glavu kao posmatračima?
Marta: U više navrata me je grizla savest što snimam umesto da pritrčim da pomognem. A ono što se osetno videlo na vama, kako je dan odmicao, tako ste bili sve umorniji i tužniji. Nije mi ništa prolazilo kroz glavu, bila sam naprosto besna.
Sandra: A kakav je osećaj bio posle kada si sela u kolica na kraju da i ti vidiš kakav je osećaj?
Marta: Ne znam za osećaj, kratko je trajalo to, ali me je samo spucalo da ja u moju zgradu ne bih mogla ni da uđem… A Gorice, gde si našla snagu i upornost da se onoliko trudiš? Ja sam bila zadivljena gledajući te, nisam sigurna kako bih se ja ponašala da nisam snimala nego da sam bila ceo dan u kolicima.
Gorica: Pa nisam ni znala da se trudim, jednostavno ne možeš reći da si nešto zaista doživeo  ako se nisi potrudio i izveo to kako treba… Valjda iz tog razmišljanja potiče i upornost. A koji je tebi Nikola najpozitivniji utisak i anegdota sa snimanja?
Nikola: Najpozitivniji utisak su ostavili ljudi koji su hteli da nam pomognu, a bilo ih je dosta, mnogo više nego što sam očekivao, a najbolja anegdota je bila sa staricom koja me je bodrila na stanici da nikad ne odustanem. A Srnu bih pitao kakve su bile reakcije radnika objekata koji nemaju pristup za osobe sa invaliditetom na to da ne možeš da uđeš i kako si se ti osećala kad si videla njihove reakcije?
Srna: Reakcije zaposlenih, na mestima koja smo posetili u kolicima, bile su raznolike… Moram reći da nisam imala utisak da su ti ljudi situaciju već doživeli, što me je dodatno porazilo. Ako ljudi u kolicima nisu do sada ni pokušali da udju u neki lokal ili pitali unutra za toalet. To samo govori da su sa razlogom unapred odustali! Oni znaju, dakle, da tu nema uslova za njih. E, to je ono o čemu pokušavamo da govorimo. Jedna rampa ili jedan lift, čine osobe sa invaliditetom realno živima i učesnicima ili ne. Najveći šok sam doživela u ogromnom lancu hrane, bogatoj firmi, kada je radnica, istina uz veliku nelagodu, saopštila da je toalet na spratu a da lifta nema. Videlo se da je nju sramota, ali ona ne može tu ništa. Neki su se, u drugim lokalima smejali. Verovali ili ne, napad smeha!? Svi smo jos pod utiskom tog besmislenog napada smeha… Nas petoro u kolicima, ne možemo da se mrdnemo, sve je u stepenicama, devojka se hvata za stomak cirličući… U jednom kafiću je radnica krenula da otvara vrata, ljubazno, da bismo skupa shvatile da ljubaznost ne rešava malu, jedva vidljivu betonsku plocu, preko koje moja kolica ne mogu da predju. Ima puno pristojnog sveta ipak ali u suštini, mnogima nije jasno gde je tačno problem. Misle da neko mora da te vozi… A da ploča nije takva nego pod uglom izlivena, za iste novce, sve bi se moglo. A pitala bih Miljanu, kako se tačno zove osećaj koji te preplavio dok te obezbedjenje banke u koju bi želela ali ne možeš da udješ, šalje u drugu koja ima rampu… Kao da je u pitanju kiosk i kupovina lilihipa, a ne tvoj novac u odredjenoj firmi?
Miljana: Slabost. Ne kažem da je to adekvatan osećaj, trebalo je da osetim bes i odlučnost. No, ja sam se osetila slabom i nevažnom. Nisam mogla ništa ni da kažem jer iskreno nisam verovala da je to što bih rekla bitno, osećala sam se kao nevidljiva osoba.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: