Predmeti Stevana Aleksića

Stevan Aleksić, scenograf koji se, osim predavanjima, u poslednje vreme sa najviše strasti posvetio plakatima koje digitalno crta, sa nebično mnogo strpljenja i sistematičnosti skuplja i čuva više hiljada filmskih naslova, više stotina originalnih jugoslovenskih postera za filmove koji dolaze sa svih strana sveta, a osim toga poseduje porodičnu istoriju koja zadire u neke od konstitutivnh elemenata jugoslovenske mitologije: Beteks, oslobođenje Beograda, novogodinji paketići u Domu sindikata, super osmica. Sa nama je podelio priču koja stoji iza pojedinačnih opsesija i disciplina u koje se upustio, i to kroz niz predmeta – od bojica do fotografija – koji čine nezaobilazni deo njegovog života i stvaranja. Ono što ih sve povezuje je, vrlo verovatno, potreba za pažljivom i vernom rekonstrukcijom prošlosti. 

Baviš se scenografijom, predaješ na fakultetu. Šta je to što te je baš vuklo ovoj delatnosti u okviru filmskog stvaralaštva? 

Od najranijih dana detinjstva postojao je jak nagoveštaj crtačkog talenta, moć zapažanja okoline kao i detalja, te prenošenja istih na papir. Paralelno sa crtanjem i slikanjem moje interesovanje se širilo ka filmu, pokretnoj slici.  Zavoleo sam sedmu umetnost u potpunosti, čitav mehanizam nastajanja filmskog dela me je obuzeo, počeo sam da se interesujem za režiju, glumu, montažu slike, fotografiju i konačno scenografiju. Scenografija jeste kreiranje kompletnog vizuelnog identiteta jednog filmskog, pozorišnog ili televizijskog dela. Nakon srednje škole za dizajn upisao sam Fakultet primenjenih umetnosti, odsek za scenografiju, kao prvi na listi. Moja odluka je bila sigurna, želeo sam da kreiram razne svetove u kojima će glumac izneti svoj lik. Istraživanje prostora u službi filmskog dela, slično je detektivskom poslu. Što više informacija pružiš o jednom periodu u kome se odigrava priča, o okolini u kojoj jedan karakter diše, time potpomažeš ubedljivosti i verodostojnosti dela, likovno objašnjavaš emotivno stanje karaktera u datoj vremenskoj liniji, u prostoru koji ga okružuje saznajemo kakav je on čovek. Od epohe do naučne fantastike, vizuelizacija je ključna. Kada rekonstruišeš prošlost, vodiš računa o svakom detalju uz reference i nema mesta za greške u scenografskom poslu. Pravljenje skica, crtanje i kolorisanje je najlepši proces, to je početak dugotrajnog posla, zatim tehnički crteži spremni za majstore koji će tvoju maštu pretvoriti u realnost time što će osmišljeni dekor sagraditi u filmskom studiju. Naučna fantastika pak diktira polje otvoreno za kombinovanje stilova u arhitekturi, kreiranje potpuno novih, nikada viđenih formi i oblika, rađanje novih dimenzija, sve je dozvoljeno i sve je moguće na filmu u dogovoru sa rediteljem.

Moj omiljeni segment jeste crtanje važnih scena, kadrova, takozvani prostorni koncept art, odnosno udaranje temelja u scenografskom poslu. Prošlo je više od 12 godina od kako predajem na Fakultetu. Prenosim znanje studentima, svoja predavanja temeljim na iskustvu kao i na vremenu provedenom u saradnji sa velikim filmskim radnicima, sjajnim scenografima od kojih sam učio i kupio informacije  zlata vredne. Nekoliko godina proveo sam pored legende filmske scenografije Miljena Kreke Kljakovića, zatim jedinstvenog Aleksandra Denića, Mladena Lisavca “Denija”, Jasne Dragović i Geroslava Zarića, mojih profesora sa FPU-a. Imao sam i tu čast da upoznam velikane scenografije jugoslovenskog filma Veljka Despotovića, Vlastimira Gavrika i nezaboravnu Dagmar Stojanović Videnović. Uživao sam u njihovim pričama o rađanju jugoslovenske kinematografije i podizanju Avala filma u Košutnjaku.

Šta sve skupljaš, iz prošlosti i sadašnjosti?

Volim da kažem za sebe da sam nešto slično zadužbinarima. Kolekcionar sam originalnih filmskih plakata koji su se nalazili po bioskopima širom Jugoslavije. Posedujem preko hiljadu primeraka, neki su izuzetno retki i dosta vrede. Sačuvao sam oko dvesta original VHS kaseta sa kultnim filmovima, neke su i dalje neraspakovane a kupljene su ’80-tih godina u New Yorku, takođe tu su i izdanja nekadašnjih domaćih distributera Tuck Vision, M Export-Import, First Production i ostalih. U mojoj škrinji kriju se i ketridži za Sega Mega Drive, kao i sama konzola. Što se sadašnjosti tiče, mogu se pohvaliti kolekcijom od preko hiljadu i tri stotine original Blu Ray filmova koji skoro svake nedelje pristižu na moju adresu iz Amerike, Britanije i Nemačke, takođe imam i veliki broj knjiga, takozvanih “The Art of…” izdanja u kojima su originalne scenografske skice i crteži pojedinih važnih filmova i kompletni prikazi o snimanju istih. Pomenuću i značke iz vremena Juge, razglednice i stare fotografije, pojedine modele fotoaparata i Super 8 kamera.

Zašto ti je važan ta taktilna, arhivistička priroda predmeta i sitnica koje skladištiš? 

Osećaj koji se rađa u trenu kada se oseti tekstura starog papira pod rukom, printanog plakata pre nekoliko dekada je neverovatan. Miris određenih memorabilija jeste instant povratak u prošlost, u bezbrižna vremena, trenutke srećnog detinjstva. Za predmete se vezujem jer oni su čuvari tajni, mnogih lepih priča, okidači su sećanja na naše bližnje od kojih smo nasledili neprocenjive uspomene na jedno vreme koje se više nikada neće vratiti. Osećam odgovornost i obavezu da sačuvam prave vrednosti, ispričam, zapišem i prenesem dalje. Moja velika želja je da jednoga dana otvorim atelje-muzej u kome će se nalaziti svi interesantni predmeti koje sam sačuvao, moći će da se menjaju postavke i raspredaju teorije o filmovima nastalim u zlatnoj dekadi, crtanim filmovima uz koje smo odrastali, stripovima i tehnici koja se razvijala u davnim danima dok nas nije obuzela u potpunosti.

Dizajniraš i plakate, što je opet neka vrsta materijalizacije filma, 70×100 (u klasičnom obliku). Ovakva opsesija se pomalo čini i staromodnom! Kada je i kako to počelo? 

Pokušavam da povratim slavu plakatu kada su u pitanju kultni domaći filmovi, zato što zaslužuju adekvatnu prezentaciju, jer smatram da nisu imali prigodan tretman u vremenu u kome su nastali. To su većinom bili grubi kolaži sastavljani ovlaš iz fotografija nastalih na snimanju. Nije se pridavao veliki značaj izgledu i kompoziciji, te se u meni probudila želja da polako ilustrujem plakate svih meni dragih naslova domaće kinematografije. Želim da poput mojih uzora, velikih ilustratora poput Drewa Struzana, Johna Alvina, Boba Peaka, Richarda Amesela i mlade nade, danas veoma aktuelnoog Paula Shipera, prikažem nezaboravne glumačke legende i scene u kojima ćemo ih večno pamtiti. Ovaj projekat je omaž jugoslovenskoj kinematografiji, zlatnom periodu filma, moj duboki naklon velikanima.

Koji su ti plakati bili najveći izazov i u kom smislu? Da li bi ti bilo uzbudljivo da radiš plakat za neki savremeni film? 

Svi plakati koje sam do sada kreirao bili su izazov, svaki na svoj način. Odlika dobrog plakata jeste odlika samog autora, odnosno njegova sposobnost da prebaci na papir karakteristične scene koje su ključne za likovni opis, zatim mimike lica i poze glavnih aktera, njihove iskričave oči, najvažnije trenutke u filmu, atmosferu i kolorit, agoniju i ekstazu. Želim da pomenem seriju plakata za “Senke nad Balkanom”, eto to je savremeni produkt glumca i reditelja Dragana Bjelogrlića, a ja sam postao veliki fan ovog ostvarenja i ilustrovao sam plakate koji su naišli na sjajnu reakciju svih glavnih glumaca serije na čelu sa gospodinom Bjelogrlićem, koji sada poseduje primerke mojih kreacija. Naravno da želim raditi plakate za dolazeće filmove mladih autora, kao i velikih reditelja koji spremaju nešto novo. Radujem se unapred dolazećim poduhvatima.

Na čemu se tvoja jugonostalgija temelji, osim na očigledno slojevitoj porodičnoj priči? 

Jugonostalgičar sam u granicama normale. Sasvim je sigurno da je bivša zemlja imala dosta šupljina koje su je koštale, ali moja pažnja usmerena je isključivo na segmente koji su bili zdravi. Period srećnog detinjstva do raspada zemlje ostavio je snažan pečat. Bili smo ušuškani i bezbrižni i uživali u kvalitetnim stvarima koje su nam duboko urezane u svest jer su bile valjane. Počevši od kućnog vaspitanja, izuzetnog igranog programa na TV ekranu, osnovnog školskog obrazovanja, duha i prijateljstva. Naivnost, neiskvarenost, prave vrednosti i uloga porodice. Dobra muzika, filmovi, kultura i umetnost toga doba. Percepcija sveta i čovečnost. Bila je to velika zemlja u svakom smislu. Te zemlje odavno nema. Moj rad jeste omaž tom vremenu koje je neminovno bilo bolje. Rođen sam u SFR Jugoslaviji i ponosan sam zbog toga. Pripadam pretposlednjoj generaciji Pionira, dao sam časnu reč da ću marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije, biti veran i iskren drug, ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir. Juga je bila predivna ideja koja se meni od vajkada dopadala.

Kada bi mogao da biraš da saradjuješ sa nekim domaćim ili stranim rediteljem, ko bi to bio? 

Zahvaljujem se veoma na ovom pitanju. Od stare garde izuzetno cenim Gospodina Gorana Markovića, veliki broj njegovih filmova nosi status kulta, zatim Slobodana Šijana, Darka Bajića, Dragana Bjelogrlića, Srđana Dragojevića. Bila bi mi velika čast kada bih imao prilike da sarađujem sa pomenutim velikanima. Kada je u pitanju mlađa generacija reditelja izdvojio bih Minu Đukić, Dejana Zečevića, Stevana Filipovića, Danila Bećkovića, Ognjena Glavonića, Lazara Bodrožu i td. Ukoliko bi mi se pružila šansa da sem u svojoj mašti sarađujem i u realnosti sa stranim rediteljima to bi definitivno bili Ridley Scott, James Cameron, Steven Spielberg, Nicolas Winding Refn, J.J. Abrams, Wes Anderson, Walter Hill, mogao bih još dugo da nabrajam.

U koju dekadu bi se sutra preselio, da možeš?

Apsolutno, bezuslovno bih želeo da sednem u čuveni automobil DeLorian, iz filma “Povratak u Budućnost” i odmetnem se u zlatnu dekadu, te neverovatne ’80-e godine. U tom periodu sam inače zaglavljen, crpim inspiraciju i uživam svakodnevno u muzici i filmovima nastalim u ovoj plodonosnoj etapi planete Zemlje. Kao neko ko je stasavao i sazrevao kroz ’80-te, gradio ukus i spoznavao estetku toga razdoblja, neminovno je bilo opiti se mitskom erom kada se duh oslobodio a kreativnost i stvaralaštvo bili na visokom nivou.

Preporuči nam neki manje poznat naslov koji je uticao na tebe.

Biću slobodan da skrenem pažnju na filmove koji su me opčinili u detinjstvu a danas zauzimaju posebno mesto u kolekciji Blu ray izdanja, digitalno sređeni te izgledaju kao da su juče snimljeni a ne pre nekoliko decenija. Iskusni filmofili prepoznaće ove dragulje a oni koji nikada nisu čuli ili pogledali, neka se odvaže sada – “Night of the Comet” (1984) u režiji Thoma Eberhardta, “Dreamscape” (1984) u režiji Josepha Rubena, “The Emerald Forest” (1985) u režiji Johna Boormana, “The Last Starfighter” (1984) u režiji Nicka Castlea, “Black Moon Rising” (1986) u režiji Harley Cokellisa.

1. VHS kasete

S obzirom na to da sam kolekcionar filmova – sada su original Blue Ray naslovi u pitanju, nekada su bili DVD filmovi a pre svega, kasete. U Dalmatinskoj, kada sam živeo sa roditeljima, soba mi je do vrha bila napunjena kasetama! Video klub “Max” se mora pomenuti, a tih 90-ih je bio neka vrsta utočišta i tada sam se svesno opredelio za film kao poziv. Fascinirali su me omoti VHS kaseta, što je sigurno jedan od razloga moje odluke da se danas bavim ilustracijama filmskih plakata. U tom kultnom video klubu sam često sretao Dimitrija Vojnova, bili smo komšije. Neke kasete sam sačuvao, evo tu je “Kosa” Miloša Formana, to se voli, nema tu mnogo filozofije, “Vatrene ulice” Valtera Hila repriziram bar jednom godišnje, soundtrack i atmosfera su fantastični.To su dve jako drage VHS kasete iz kolekcije.

2. Penkalo

Čuveno penkalo, ne znam kako sam uspeo da ga sačuvam jer sam ga kao klinac razvlačio po kući. Baka je bila sekretarica Mike Špiljaka u Savezu sindikata Jugoslavije,  ponela ga je sa sobom u penziju.

3. Saturn bojice

Tvornica olovaka Zagreb! Sećam se da majka nije mogla da se nakupuje tih bojica u knjižari u Rizveltovoj, proždirao sam ih, a čak sam i bukvalno hteo da ih probam (smeh). Ne znam ni kako sam uspeo da sačuvam ovu jednu kutiju, ali drago mi je što jesam.

4. Tetris

Simbol zabave devedestih. 16 u jednom, pa ti vidi.

5. i 6. Super 8 kamera + filmovi

Tatina kamera, on je u svojoj mladosti  pokušavao da snima, tih 70-ih, mislim da mu nije išlo loše. Danas ja takođe pravim kratke filmove, a kamera je uspomena. Ovi filmovi su stigli sa razvijanja poštom, iz Frankfurta.

7. Knjiga

Ta knjiga me je strašno nervirala; dobio sam je kao učenik drugog razreda OŠ “Ivan Goran Kovačić” 1990. godine, za primerno vladanje i odličan uspeh,  od učiteljice koja je govorila mojim roditeljima da sam  suviše fini, mali gospodin, koji šeta pored obale na rekreativnoj nastavi i često izgleda preplašeno i zamišljeno, dok se drugi mahnito igraju loptom, i to joj nije bilo po volji. Ova knjiga je trebalo da bude valjda neki komentar, da ne treba ničega da se plašim… Pogotovo sam je nervirao kada sam napisao jedan školski rad u kome sam naveo da mi je otac po zanimanju komunista – zvučalo je slično kao ekonomista pa sam pomešao – a kasnije mi je tata objasnio veliku razliku između njegovog pravog zanimanja i komunizma.

8. Razglednica sa Trga Marksa i Engelsa

To je opet vezano za baku, tu razglednciu su joj poslale koleginice iz kancelarije, na more, dok je ona bila na odmoru (smeh). Na slici je obeležen čak i sprat na kom su radile.

9. Značke

Mislim da su ih svi u nekom periodu skupljaji, imao sam punu kutiju, AVNOJ značkice, petokrake… Neko ih je uvek donosio iz Doma Sindikata. Tamo smo dobijali i novogodišnje paketiće, to su bili džakovi krcati poklonima iz čitave Jugoslavije.

10. Fotografija i članska karta

Dedu nisam nažalost upoznao, pošto je preminuo šest godina pre mog rođenja, kada je 1975. godine otišao na svoju poslednju partiju stonog tenisa. Od njega mi je ostala članska karta kluba, kao uspomena, i ova fotografija (deka je skroz levo).

11. Pismo

Sa svojih 10 leta, tata je napisao čestitku drugu Titu i poželeo mu srećan rođendan, nije prošlo mnogo i stigao je odgovor koji je potpisao Tito lično, gde se tati zahvalio i savetovao mu da nastavi sa uspehom i bude dobar i marljiv učenik. Moj tata se inače zove Zoran, a u čuvenom filmu “Tito i ja” se glavni junak takođe zove Zoki, pa mi je to bilo simpatično; nedavno sam pismo tim povodom baš pokazao Dimitriju Vojnovu.

12. Sega

Pa, opet se vraćamo u devedeste, nisu svi mogli da priušte računar, a mi smo se zadovoljavali konzolom koja je služila za razonodu. Menjao sam kertridže, kreirao omote, igrao gomilu igrica, a katkad i danas uključim da se prisetim kako je to nekad izgledalo.

13. Vizit karta

Deda, čije ima nosim, bio je jedan od ključnih ljudi “Mladost” – trgovinskog  preduzeća, a zatim ijedan od osnivača čuvenog “Beteksa” na čijem je čelu bio direktor sve do svoje smrti.

Fotografija na kojoj smo sestra i ja deca je sa Tašmajdana, tamo nas je baka vodila i imali smo divno društvo, sjajne drugare, vršnjake, imali smo i svoju klupu nadomak rešetaka iza kojih je bazen. Cilj je bio doći do sladoledžije koji je bio ispod Šanse, nismo nikako smeli da naručujemo Rumenka da se ne razbolimo, nego recimo Čoko-moko. Druga fotografija, kec boje čokolade, retka boja za jednog Stojadina. Pamtim volan od mahagonija koji je tata na jedvite jade uspeo da pazari jer je već neko kaparisao taj jedinstveni sportski primerak. To je sa Avale, gde su bile prelepe vikendice Beograđana, pa i naša.

Druge dve fotografije su dedine, jedna je sa poslovnog putovanja, sa prijateljima, imao je sastanke po čitavoj Jugslaviji. Druga je tačno za vreme oslobođenja  Beograda, koju je poslao za uspomenu baki.

Ćale me zgrabio za ruku i odveo u Robnu kuću “Beograd” nadomak Trga Marksa i Engelsa, te mi je kupio ovaj automobilčić toga dana kada mi se rodila sestra Dubravka. “Matchbox” automobilčić  je važna uspomena  na nezaboravan 16. oktobar 1985. godine.

Imam oko hiljadu originalnih plakata iz vremena Jugoslavije, više stranih nego domaćih, ovde su tri trenutno uramljena, a i zaista su u pitanju kultni primerci: čuveni Bond, zatim “Blejd Raner”, film koji je moja biblija u vizuelnom smislu,  i tu je izuzetno redak poster  filma “Meri Popins”. Naravno, volim  i postere za “Indijana Džons” trilogiju kao i “Povratak u budućnost” trilogiju.

Drew Struzan, njegova sabrana dela, svi plakati koje je on ilustrovao s kraja 70-ih, pa tokom 80-ih i 90-ih, toliko ih je kreirao da nisam uspeo sve da vidim, ali čuvene su prva trilogija “Ratova Zvezda”, “Indijana Džons” trilogija, “Gunisi”, “Velika gužva u Maloj Kini”, naravno “Blejd Raner”… Na njega se ugledam, Drew mi je inspiracija, njegova tehnika je impresivna: on je na velikim formatima olovkom skicirao, a zatim kolorisao na razne načine. Nakon toga, filmski studio fotografiše original  i onda se doda naslov  filma, uloge i tako dalje… Njegov naslednik je Paul Shipper, a imam tu čast da posedujem plakat za “Povratak u Budućnost” sa njegovim potpisom, jedinstven primerak kreiran u znak proslave povodom 30 godina od nastanka filma.