Da li imate preko 18 godina?

Predmeti: Marka Žvaka

Sa čuvenim dvojcem koji čine dva Dušana pričali smo o humoru i suludim idejama za emisije, a podelili su sa nama i nekoliko predmeta koje čuvaju godinama ili decenijama.

Dušan Čavić i Dušan Čavić postojali su kao Ciklotron od 2000. godine, a kao Marka Žvaka od 2005. Ne možete da ih pomešate ni sa kim na našoj medijskoj sceni, a gde god da ste pratili njihove emisije sigurno ste zapamtili Bibu Struju, čuvene pipače hleba, neobične muzeje i bespravnu gradnju. Bavili su se na otvoren i iskren način brojnim lokalnim fenomenima i kultnim ličnostima javnog i nejavnog domaćeg miljea, a čini se da je njihov rad postao deo popularne kulture ove zemlje na prirodan i nenametljiv način. 

Nedavno je Galeb Nikačević u okviru svog Agelast podkasta uradio intervju sa njima koji preporučujemo ako vas zanima više o načinu na koji razmišljaju, a nas su ovaj put ugostili u svom zemunskom potkrovlju i podelili koji to predmeti čine njihove privatne i zajedničke lične istorije.

Poznajete se još od 90-ih, iz Krsmanca (ako dobro pamtim). Opišite svaki onog drugog Dušana jednom rečenicom.

Dušan Čavić: Dobra i duhovita duša od čoveka.

Dušan Šaponja: Pravdoljubiv i solidaran, pravi humanista.

Poznati ste po duhovitoj demitologizaciji lokalnih priča i ljudi, od pipača hleba do sakupljača sekundarnih sirovina. Kako dolazite do teme (da li vam neko javi ili hodate i gledate) i kako se odlučujete za jednu temu pre nego za neku drugu?

Dušan Čavić: Stavljamo se u poziciju onoga što bi sami voleli da gledamo. Sve više nam ljudi i sami šalju ideje, bude super predloga. Teško je odlučiti se, gledamo da kombinujemo i šaramo od epizode do epizode.

A šta radite kada u toku snimanja shvatite da ste omanuli? Mora da se dešavalo.

Dušan Šaponja: Smorimo se kad omanemo, često se dešava, pogotovo kad odemo na dva sata od Beograda (bilo nedavno). Nekada je do nas, nekada su sagovornici loši. Jurimo jednog tipa već neko vreme, malo je izvan Beograda, pojavi se na ulici i svira. Stalno nam umakne. A pitanje je da li je uopšte i raspoložen za snimanje. To ćemo tek saznati.

Od prvih video i TV koraka do sada, da li postoji neki kompromis koji niste napravili? A neki na koji pristajete često?

Dušan Čavić: Napravili smo kompromis sa Markom Žvakom. Pre nje smo imali 10 meseci za 12 Ciklotrona. Kad smo krenuli sa Markom Žvakom na nekadašnjoj TVB92 išle su po tri nedeljno. To smo se izborili, hteli su na dnevnom nivou. To ne izađe na dobro. Ne budu sva govna zlatna. Kompromisi u poslu su kao i u životu neminovni.

Dušan Šaponja: Svakodnevno se susrećemo sa ovakvim i onakvim ljudskim prirodama i neminovno je imati elementarnog razumevanja za raznorazne potrebe, hirove, navike drugih. Zato ja odem posle pa trčim.

Koliko je humor važan i u kojim sve segmentima života? I objasnite nam zašto (može i anegdotom). 

Dušan Šaponja: Humor nam omogućava da obradimo neke teške i ozbiljne teme, da skrenemo ljudima pažnju na njih, na zanimljiviji način nego što bi to bilo u nekoj strejt formi. Ljudi mnogo više reaguju ako se kroz satiru bavimo nekim problemima, to ih radi: od pipanja hleba, ceđenja deponije u Vinči, do otvaranja nikad završenog akva parka, za sve te stvari, humor je zakon. Bilo bi smor da smo tome pristupili drugačije.

Jeste li imali neku ambiciju da radite još neki dugometražni dokumentarac? 

Dušan Čavić: The Battery Man o Bibi Struji je naš prvi dokumentarni film još iz 2012. godine. Od pre toga snimamo film o umiranju i drugi o poslanicima. I dalje snimamo.

Mora da vas je ovo već neko pitao, ali: koja je najluđa stvar koja vam se desila tokom istraživanja ili snimanja?

Dušan Čavić: Ženske nam šalju bezobrazne fotke na instagram.

Dušan Šaponja: Videli smo prostoriju punu pravilno raspoređenog ljudskog izmeta.

Kako biste opisali u nekoliko prideva šta je okosnica vašeg rada, svih ovih decenija?

Dušan Čavić: Vrcavo, opaljeno, posebno, drugačije, skromno, vredno, nepretenciozno.

Koji je najzanimljiviji sadržaj koji ste napravili po tuđem pozivu? Na koji način je uopšte moguće naručeni rad učiniti zabavnijim?

Dušan Čavić: To ćemo nadam se tek da snimimo; penzionere saobraćajce, one što na pešačkim prelazima regulišu saobraćaj propuštajući rukom vozila.

Dušan Šaponja: Pokušavamo da ga napravimo kao da je naš sadržaj, a ne tuđi. Valjda su zato i naručili.

Šta mislite o izrazu društveno-angažovan? Da li se osećate kao da bi to moglo da opiše vaš rad ili je taj izraz previše dosadan/netačan?

Dušan Čavić: Može društveno angažovano. Volim zajednicu.

S tim u vezi, bili ste veoma aktivni u prethodnom vanrednom periodu. Mislite li da je to na neki način vaša odgovornost? 

Dušan Čavić: Pa ne znamo da li je odgovornost, sve je počelo jednom težnjom. Penzosima su tokom vanrednog stanja zbog korone otvorili fenomenalni slot za šoping od 04-07h. Skontali smo da će garant da dođu mnogo pre 04h da bi stali u red. I tada smo težili tome da od NUNS-a dobijemo ausvajse. Pošto smo aušvajse dobili otvorile su se mnoge druge mogućnosti.

Švajcarac – Omiljeni alat. Bilo kakva popravka je nezamisliva bez njega. Izdvajam kvar na autoputu u Grčkoj, otpali brisač usled nevremena, a alata nigde. Švajcarac rešio!

JBL zvučnik – Još jedno minijaturno čudo tehnike koje gruva za sve pare. Od roštilja do plaže.

Varalice – Za pendulanje, ribolov iz čamca na laganom gasu. Vučeš je na najlonu (bez štapa) i cimaš malo rukom dok čekaš da zagrize. To je to. Nema dalje.

Jedna nakfa – novčanica uspomena iz Eritreje na prelepu zemlju i narod u problemu.

Origami i poruke na japanskom sa Peaceboat-a – Vezuje me za put brodom sa 600 japanaca oko pola sveta. Na kraju su nam poklonili pri ispraćaju svoje uramljene poruke koje između ostalog predstavljaju i njihovo viđenje nas ponaosob tj. svakog stranca koji je bio sa njima na brodu. Ne znam šta u njima sve piše o meni, ali realno možda je tako i bolje (kad su počeli da mi prevode shvatio sam da su fascinirani recimo mojom dlakavošću…).

Autogram – Bilo je krajem devedesetih u Busu na Tašu i dobio sam autogram Đorđa Davida. Drug Kajla je onda dodao cenu za konjske kobasice iz njegove tadašnje STR. Visi mi u špajzu u klip frejmu kao instalacija.

Policijski poziv – Bila je žurka, krcat stan, full ozvučenje, došla policija, rekla da svi idu kući. Zatražio sam da oni prvi izađu iz stana. Rekli su da za gostima siđem dole. Milicu Ružičić i mene su držali celu noć u stanici. Kad su me pustili tata je ispred stanice čitao novine i vodio me na ručak.

Patrona suzavca – Uspomena sa nekog od protesta devedesetih.

Magnet ikona – Treš artefakt koji crkva valja bez PDV-a.

Pamuk iz pupka – Čuvam ga u maloj teglici koja mi stoji na poslu skupljam pamuk iz pupka i videću šta ću sa njim.

Bidermajer – kao umetnički pravac mi je nekako fino ušećeren. 3D razglednicu Carl Spitzwega držim u kući na vidnom mestu i u nju stalno gledam.

Mali beli anđeo – Kupio sam ih na nekom buvljaku i onda ga prošarao nekim sprejom.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: