Da li imate preko 18 godina?

O videu, nezavisnoj poziciji i (umetničkom) otporu

Intervju sa članovima umetničke asocijacije ARTTERROR, koju čine Milica Lapčević i Vladimir Šojat, povodom predstojeće izložbe u galeriji Podroom, Kulturnog centra Beograda.

0
0

Umetnička asocijacija ARTTERROR, koji čine istoričarka umetnosti i lingvistkinja Milica Lapčević i filmski i video producent Vladimir Šojat, osnovana je 1989. godine i zasnovana je na principu nezavisne, otvorene platforme sklone multidisciplinarnosti, umrežavanju i eksperimentu. Većina njihovih radova mogu se posmatrati kao poetsko – performativne zabeleške u funkciji ponašanja umetnika, njihovog promišljanja bitisanja ili konstituisanja životnog kreda i najzad uzajamnog odnosa.

Video art kao medij nastao je kao posledica tehnoloških inovacija (pout čuvenog Sonijevog Portapaka ili nešto kasnije video sintizajzera) krajem šeste decenije prošlog veka i revolucionarno je stremio ka kritici komercijalne televizije, konzumerizma, uvođenju novih obrazovnih i socijalnih modela, itd. Budući da je svoje uporište video temeljio na avangardnim matricama rada sa pokretnim slikama, međutim, za razliku od slikarstva ili skulpture, video tehnologija se promenila, uznapredovala i postala je dostupna manje više svima čime je zadržala incijalnu ideju o demokratičnosti i kolektivnom dobru, što se ne može reći za potonje medije.

No, kako bi lokalni kontekst bio jasniji, važno je dati par napomena. U Jugoslaviji prvo interesovanje za ovaj mediji prirodno se pojavilo u krugu umetnika sklonih novim izražajnim sredstvima odnosno eksperimentima neoavangardnih umetnika krajem 60-ih i početkom 70-ih godina prošlog veka u okvirima onoga što je prepoznato kao nova umetnička praksa. Važnu ulogu u incijalnoj fazi afirmacije I promocije nekonvencionalnih tj. eksperimentalnih filmskih dostignuća imali su kulturni centri (posebno SKC i nešto kasnije Akademski filmski centar u okviru DKSG) I kino klubovi, dok će se nešto kasnije stvoriti uslovi za proizvodnju videa u okvirima televizije posebno zahvaljujućiu naporima istoričarke umetnosti Dunje Blažević (kultna emisija TV Galerija). Upravo u tih 80 – ih u zlatno doba avangardnih događaja u svim sferama umetnosti, od ikoničnog novog talasa, preko likovnih i drugih hepeninga, klupskih underground dešavanja i vanrednih pozorišnih projekata, ali i usložnjavanja nacionalizma u svakoj od država bivše Jugoslavije, nastaje neverovatno slojevit i uzbudljiv opus nezavisne umetničke asocijacije ARTTERROR.

Sa njihovom produkcijom detaljnije sam se upoznao sam tokom pripreme diplomskog rada koji se ticao beogradske video produkcije u period od 1970 – 1990. Pored specifične estetike i senzibiliteta, tom prilikom sam posebno bio fasciniran temama zastupljenim u većini radova koje su konicidirale sa mojim zanimanjem za politike predstavljanja telesnosti i ideološku artikulacije. Budući da je u pitanju opus koji nastaje u prilično dugom vremenskom period javila se potreba za nekolicinom razgovora sa autorima, što je rezultiralo prezentacijom ARTTERROR – profil filmske i video produkcije u SKC – u i novosadskom MSUV. Takođe bih izdvojio specifičnost nezavisne pozicije i marginalosti, koja je bliska mom radu i poziciji koju konstantno kritički promišljam u odnosu na samo poimanje toga šta je lokalna scena ili šta bi ona trebalo da bude.  Namera da se predstavi rad ovog umetničkog dua počiva najpre na činjenici da isti nije temeljno obrađen od strane lokalne istorije umetnosti. Međutim, kako ova izložba teži ukidanju temporalnosti, samim tim razgradnji termina retrospektive odnosno hronološke obrade materijala nastalog u prethodnom periodu, može se posmatrati kao specifična instalacija ili in situ reakcija bazirana na kritičkoj autorefleksiji ovog umetničkog dua.

Kako bih dodatno podstakao publiku da poseti izložbu Fragmenti dualnosti i prateće programe u periodu od 05.04. – 03.05.2018 u galeriji Podroom, Kulturnog centra Beograda, odlučio sam da postavim Milici i Vladimiru par pitanja dva dana uoči otvaranja.

Kako bi definisao naziv ARTTERROR?

VŠ: Smatram da je stvaralaštvu neophodan otpor. On može biti usmeren prema društvenim konvencijama, može biti motivisan neslaganjem sa vladajućim normama, ali i protiv konvencija u okviru kreativne ili umetničke discipline kojom se bavimo. Otpor je uvek usmeren protiv vladajućeg mišljenja, akademizma, sigurnih i uvreženih stavova, klišea i predrasuda, pa čak i očekivanja kako bi neko umetničko delo trebalo da izgleda da bi se takvim smatralo. Verujem da bez otpora nema kreativnosti, pa makar to bio način da se prevaziđu stilske odlike u okviru nekog žanra u filmu, slikarstvu i sl. Na taj način, sva značajna umetnička dela prevazilaze i bore se protiv do trenutka njihovog nastanka ukalupljenih mišljenja, opšteprihvaćenih, koja su u nekom trenutku takođe verovatno bila progresivna, ali kada su preovladala, postala su teret novim tendencijama i stremljenjima. Ne postoji forma koju vredi oponašati, osim ako je samim oponašanjem ne prevazilazimo. Odatle i potiče ono „terror” u nazivu. Sa druge strane, kada govorim o otporu u umetnosti, on je uvek individualan, ili je plod rada manje grupe istomišljenika.

Vaš rad je prilično zasićen različitim referencama i motivima, pa me sa tim u vezi zanima kako bismo mogli opisati rad na scenariju za video art?

ML: U mom slučaju, od osnovne škole sam se bavila pisanjem poezije i eseja, puno vremena i pažnje posvećivala čitanju i pisanju, a u gimnaziji fotografijom i sve više crtežom, te je kasnije pravljenje scenarija za video bio veliki izazov, upravo zato što je ova beleška trebalo da sadrži sve elemente ideje u dinamičnom kretanju, a ne samo jedan prizor ili reč. Tako su, sa vremenom, prošireni mediji u umetničkom izrazu postali za mene podrazumevajući dok su se granice onoga što je moguće prikazati stalno pomerale.

Utiska sam da video radovi za razliku od filmova najpre operišu sa drugom vrstom temporalnosti neovisno o stilskim odlikama. Budući da je medijska hibridnost vrlo izražena kako na filmskim festivalima, tako i u galerijama i na bijenalima, veoma je teško objasniti šta je toliko različito što video nudi u odnosu na film. Kako se tvoje razumevanje klasičnog filmskog narativa promenilo od studija na beogradskom FDU do danas, pa i posredstvom rada sa video artom? Radiš sa različitim strukturama, kako sa te perspektive posmatraš klasične filmske narative?

VŠ: Za vreme studija na beogradskom FDU, privlačili su me svi postupci koji ometaju klasične narative, bilo da se radilo o trajanju (predugom ili skraćenom), redundantnim sadržajima i sl. Ali, tim postupcima, klasični narativi nisu bili podriveni, već potvrđeni -možda ismejani ili kritikovani, ali su i dalje bili dominantni. U novije vreme me interesuje nešto drugo – da objektivizujem pogled, i u filmu i u videu, kao i da fokus sa antropocentričnog bude pomeren ka mašinama, ili drugom živom svetu, te da nivo montaže bude takav da kroz njega materijal odaje utisak kao da je nemontiran, eliminišući, uz sve to, arbitrarnost filmskog pripovedanja na nove tehnološke i metodološke načine.

Američka teoretičarka Rozalind Kraus se dosta bavila video, te je iznela opažanje da je video narcististički medij. Pojavljuješ se često u svojim video radovima. Kakav lik si nastojala da izgradiš, ili još tačnije, koja značenja donosi tvoja pojava?

ML: To je zanimljivo pitanje. Na samim počecima rada sa videom, korišćenjem video kamere, umetnik je sticao iskustvo u drugim elementima perceptivnog procesa nego što je to slučaj sa slikarstvom ili skulpturom, u smislu dužine trajanja i organizacije kadrova, njihovog povezivanja u vremenske, prostorne ili značenjske celine, uvodeći paralele radnje, različite vrste kadriranja, specijalne efekte i druge postupke poznate iz istorije filma, a istovremeno gradeći sopstvenu poetiku i pristup radu sa pokretnim slikama. Takođe je i on sam u skladu sa nasleđem konceptualnih praksi 60-tih, mogao biti i akter, ne samo dopunjavajući narcističko posmatranje sebe ili “ponovno proizvođenje svog lika“, već prikazujući procese ili ideje, gde fizičke odlike nisu bile u primarnom fokusu. Kako se takva uverenja mogu posmatrati sa pozicije savremenih selfija? Lično sam verovala da umetnik treba da sazri i doraste do toga da bude akter i izvodjač i da je to poželjno samo pod odredjenim uslovima, kada je u službi ideje. Dakle, neka vrsta dokumentarnog beleženja bila je manje verovatna, dok je kompletno kostimiran, igrani, scenografski i na sve druge načine pripremljen set bio više nego poželjan, jer je sa videom lako izgraditi veoma specifičnu atmosferu. Ovakvi radovi danas izgledaju kao live akt i autentična vredna arhivska građa.

Jedno od osnovnih odlika rada ARTTERROR – a jeste upravo montažerski postupak koji se u velikoj meri temelji na avangardnoj matrici rada sa pokretnim slikama. Sa tim u vezi me zanima kako odlutaš do trikova i specijalnih efekata koji su bitno izražajno sredstvo u vašem radu? Da li oni proističu iz samog materijala ili iz neke prethodne ideje?

VŠ: U početku uvek postoji ideja koju treba ilustrovati. Ali, u procesu rada, tj. realizacije, nailazimo na tehnološku barijeru, tj. nemogućnost da se nešto realizuje na idealan način. Tu barijeru ne treba zaobići, već se uhvatiti u koštac sa njom. Sa druge strane, dobro je izbeći utilitarnu ilustraciji ideja. Trikovi ili efekti u obradi videa mogu biti opsesija, i kada se na osnovu svog ukusa i tehnološkog znanja zaroni u tu problematiku, više ništa nije teško. U najboljem slučaju, reči će postati zvuci, možda ne sasvim jasni, jer se tehnologija vraća nazad jeziku i menja ga, čini ga manje razumljivim, ali rezultate dobijene na ovakav način, niko drugi, bio on umetnik ili ne, ne može da napravi na isti način. To nije neka vrsta autentičnosti, već senzibiliteta.

 Da li bismo mogli da i povodom ove izložbe odredimo pojam “nezavisna umetnička grupa” na našoj sceni?

ML: Određivanje i definisanje umetničkog rada, te njegovo dovođenje u aktuelne društvene ili stilske kontekste, svakako deluje povratno, dovodeći umetnika do toga da se prema takvim kontekstima odredi, što može uslovljavati njegov dalji rad. U stalnom traganju za slobodom, lišavajući se svega što bi moglo biti ograničavajuće, kao što je, na primer, nepotpuna i konzervativna kritička recepcija, predrasude institucionalnog prezentovanja, konvencionalni okviri, plasirajući umesto toga radove na međunarodnim festivalima i u odabranim okolnostima koje omogućavaju fokus na sadržaj, umetnik osvaja nove prostore u kojima može sačuvati dosluh sa istinski aktuelnim pitanjima epohe i razvoja sopstvenih  ideja. Ta dragocena svest koja se gradi iz mnogo šireg polja raznovrsnih istraživanja je ono što omogućava da se sagleda kontinuitet sopstvenog umetničkog razmišljanja i delovanja.

Šta bismo mogli reći o budućnosti video arta, i odnosu publike prema ovoj umetničkoj formi?

ML: Već od sredine osamdesetih godina XX veka, video umetnici koji su ulazili u profesionalne studije i realizovali veće, složenije producirane radove, baš kao i oni koji su se prepuštali kućnim uslovima i improvizaciji, imali su isti problem – pokretna slika je sa svojim beskonačnim mogućnostima i varijacijama služila da se izrazi nešto mnogo užeg opsega nego što je bio njen puni vizuelni i saznajni, pa i zabavni potencijal, koji je publika već dobro upoznala. Kako prvih godina, tako i kasnije, radoznalost i interesovanje koje je umetnik mogao imati za neki fenomen ili tok procesa, pa čak i tehnološki eksperiment putem koga je nastajao video rad, gledalac nije mogao da podeli – sami motivi za nastanak medijske mikrostrukture, naspram sve veće globalne produkcije bili su nejasni i slabo razumljivi. Danas možemo reći da je video art bio prethodnica nadolazećem tehnološkom svetu manipulacija slikom, dok je na drugoj strani, izvršio nesumnjiv uticaj na filmsku umetnost u poslednjih nekoliko decenija. Verujem da će i u budućnosti video format  biti neophodan i nezamenjiv pojedinačni model učenja i saznanja, iz koga mogu proisteći i neke druge nove umetničke i ne samo umetničke, već i medijske forme. Sve što je isključeno i neprihvatljivo u  komercijalnim produkcijama i u neselektivnoj konzumaciji istih, jeste polje za istraživanja putem video umetnosti, ali i ostalih eksperimentalnih i nezavisnih formata.

Osim uvida u slojevitu produkciju ARTTERROR-a, ova izložba treba da predstavlja i aktivan prostor za dijalog video autora različitih generacija, ali i podsticaj za problematizovanje institucionalnog nemara u svetlu nepostojeće sistematizacije i muzealizacije video umetnosti. Tokom trajanja izložbe biće organizovani prateći programi u vidu razgovora, kao i nedeljna kustoska vođenja.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: