Da li imate preko 18 godina?

NENAD JOHNNY RACKOVIĆ

Uvećanje života – erotska pisma osamdesetim, devedesetim, dvehiljaditim i desetim…

Boy, someday your name will be in the lights
Sayin’ “JOHNNY – JOHNNY B. GOODE TONITE”

Razgovarajući o intervjuu sa Džonijem Rackovićem zamolila sam ga da napiše četiri erotska pisma posvećena dekadama u kojima je bio živ, prisutan i aktivan svedok, duboko osećajući da sile Erosa sa kojima pleše po gradu treba da se nađu u njegovom budućem naslovu. Unutar ove četiri decenije sopstvenog umetničkog postojanja i trajanja Nenad Johnny Racković je transformer, umetnik transformansa i performansa, multimedijalni umetnik, ličnost sa beogradskih ulica, urbana legenda, pisac, glumac, skejter srastao sa ulicama grada, klaber… Opomena usnulom društvu, provokator, otrežnjivač, učesnik ali i sama scena koja se ponavlja a iznova nas pomera, podsetnik zaboravljanih vrednosti, erudita, čitalac, sagovornik u slučajnim vanredno vrednim susretima, šetač, usamljenik, nadprisutan, telesno osvešćen, ranjen, omamljen, oštećen, preživeli…Simbol kulturne pobune sredine koja se menja i sa čijim promenama saučestvuje sopstvenim refleksijama koje bolno zadiru u samu suštinu stvari pred kojima njegova raznorodna publika treperi trudeći se da isprati ovaj nekad suludi ritam haosa i ne zatvori jedno po jedno po jedno oko…

Svoju prvu od osamnaest samostalnih izložbi priredio je u SKC-u 1985. godine, a usledilo je i puno važnih grupnih izlaganja. Godinu dana ranije objavio je prvu pesmu u časopisu Književna reč. Objavljuje i četiri romana, poslednji Peto godišnje doba prošle godine. Obreo se kao glumac u nekoliko kultnih filmova: “Kako je propao rokenrol”, “Crni bombarder”, “Marble Ass”… kao i u pozorišnoj predstavi “Sveti Nik, Nicholas Edward Cave – život i veze”, u Bitef teatru. Bio je urednik i voditelj kultne emisije Radija B92 “Ritam srca” od 1990-1998, što su samo neki podaci iz njegove bogate biografije.

Odluku o konstantnom nepristajanju kao možda njegovu najznačajniju vrednost naglašava Saša Janjić u svom tekstu o njemu “Umetnost kao način života” i kaže: “Kod Rackovića se vremenom, kao najistaknutija vrednost, iskristalisala stalna i svaki put iznova ponavljana odluka o nepristajanju (na kompromis, na integraciju u mainstream, na pristojno društvo, na materijalnu sigurnost). Hrabrost da se ostane drugačiji je ono što je Rackovića od marginalca u sferi “ozbiljne” umetnosti pretvorilo u neuhvatljivog heroja čiji efemerni spektakli izgledaju kao kritičke refleksije svih onih nasilnih sistemskih pokušaja disciplinovanja, pokoravanja i dehumanizovanja pojedinca, tipičnih za sve naše režime (socijalizma, “demokratije” i najnovijeg predatorskog kapitalizma).”

Protočnost Džonijeve pronicljivosti, kao i osećajnost sa kojom (duboko) promišlja, posledice su življenja u punom formatu, življenja svih delova sebe… Upravo su mu razni padovi, životna poniranja ali i iznova podizanja i izdizanja, omogućili da postane taj neuhvatljivi heroj ali pre svega čovek i umetnik velikih razmera. Složenost te izgradnje kao i značaj prihvatanja samog pada i snage da se ustane ne sme se zanemariti jer status koji objektivno poseduje nije bilo nimalo lagano dosegnuti. U knjizi “Sa one strane principa zadovoljstva” Frojd zaključuje da je cilj života smrt, te samim tim borba Erosa i nagona smrti možda i najbitniji pokretač a ujedno i sadržaj života odnosno kulture. “Fenomen Racković” sagledan je i analiziran u sveže objavljenoj monografiji “ispred i iza” koje stoji Remont i više godina aktivnog rada nekoliko zaslužnih ljudi. Naslov uvodnog teksta Miće Karića “Živeti život živoga života” izjava je sa kojom najpre mogu da povežem i jedan Džonijev povik nakon nekog izlaska u gradu- “Najtežeeeeeeeee od svega je raditi na sebi!!!” Nenadova umetnost i njegovo svakodnevno življenje umetnosti ostavlja utisak jednog kontinuiranog uveća(va)nja života, čistog sukoba erosa sa onom drugom stranom svega unutar krhkosti našeg postojanja.

Pred vama je Rolerkoster njegovih snova….

MEMOARI MOG SANJANOG ŽIVOTA

Kada mislim o svome životu, ja iznova vidim nekoliko bežanja od kuće, pijane šetnje uz obalu mora sa flašom vina i vrećom za spavanje, erotske scene na stenama (činovi defloracije u podnožju dubrovačke tvrđave – Purgerke nimfe u oblacima Italo-disco muzike iz velikih kasetofana na plaži), jednu dasku za jedrenje čija brzina poništava pejzaž, Veneciju u zoru, susret sa Biljanom Tomić i Dobrilom, golog momka do pasa u raskopčanoj crnoj košulji koji samog sebe s kamenog mola gleda u ogledalu vode kako opasno izgleda onako lud i preplanuo; Amsterdam pod kišom sa Anom marihuanom, s kojom sam stopirao do tamo  a ona je nosila stvari; Trogir pod zalazećim suncem gde sam u kampu kusao kamenu juhu, gde je more čisto i nije duboko, od kamenja potamnelih od ležanja na dnu, pravi se supa šupljikava od kamenja, jer se u šupljinama uvuku račići i koja se dugo kuva u loncu dok ne izađe sve što im se na površini i u nutrini nakupilo. Može se dodati na kraju list lovora, timijana, malo sirćeta i maslinovog ulja. Ako je izabrano pravo kamenje, koje je dugo bilo u moru i proželo se njime, nije potrebno dosoljavati…Vidim i jorgovane pred kućom u Čortanovcima, žuti zid u koji sam duvao loptu i trenirao branjenje jer sam bio golman fudbalskog kluba Rakovica, crvenu ložu jednog bioskopa sa repertoarom danskih i skandinavskih seksi komedija; Seks na radnom mestu, Autoput u krevetu, Doživljaji perača prozora, Kako je bila zelena njena dolina; kasnije pretvorenog u mjuzikl pozorišta na Terazijama, spržene brežuljke Bera kraj Podgorice u Crnoj Gori  i ubijenog brata policajaca koji leži u kamenom sarkofagu izgubljenog za sva vremena. Ranko se zvao, ponavlja se i epizoda rastanka s njim i jedna ruka koja steže kesu u vodi u kojoj su zavezani džoint i vokmen zaranjajući u podvodnu pećinu Amfiteatra na Mljetu da bi se navario slušajući Richard Hell-a s jedne i Autobahn Kraftwerk-a s druge strane kasete…

Nekoliko desetina tih svetlosnih slika su ono što nazivam svojim uspomenama. Ti fleševi strastvenih događaja imaju magičnu snagu vizija sa kojima razgovaram u svojim snovima, a izvesna priviđenja iz mojih snova imaju svu ozbiljnost i težinu umetničkih postupaka, pripremnih radnji i tehnika iz realnog života. Umetnost spaja ove dve vrste fenomena, a snaga talenta je u tome da se one što više približe ne bih li ih stavio u istu ravan koja jeste jedna ista realnost poput autostrade Sunca ili javnih parkova Rima večnog grada bluda oko stanice Termini kod Koloseuma…

Bez obzira što je pravi smisao da čovek može u snovima da leti, ima epizoda u kojima nas progone, gde se vrata otvaraju i zatvaraju iznad Erosa Nemogućeg na svom krevetu i čudnih egzibicionističkih performansa kroz koje umetnik Đavo perverznosti šeta nag i začuđen kako nije izazvao skandal širih razmera, jer je okružen ljudima koji bi se manje poetskim jezikom mogli opisati kao osobe koje su izvršile seksualne zločine i čija je veština i magija podređena isključivo njihovim seksualnim nagonima – seksu u njegovoj jednoobraznoj i nesavladivoj moći umetnosti paklenog užitka. Snaga nagona ne poznaje vreme i prostor, njoj su potčinjene sve zemlje i sve epohe.

Tu je neki Žaki koji se podavao za drogu da bi potom skočio sa Brankovog mosta, kao i luda od ljubavi Mileva koleginica sa radija B92 koja je doplivala do Muzeja savremene umetnosti; Lora i Tanja Ruskinja koja je volela da spaljuje lica svojih ljubavnica uvijačima za kosu;  Jelena koja je skočila sa terase pred Jasnom i kevom jer nisu htele da naruče taksi do centra za bolesti zavisnosti…Kristijana F i Detlef s kolodvora ZOO u Berlinu, pušenje i drkanje po kolima, dečke i dečaci sa šibicama i tom forom da privlače mušterije…Bouvi iz najbolje Heroes faze…grlim ga.
Nešto me steže u srcu: Znam da je život prošao, a ne sećam se kad, ni zašto ni kako…

Da sam znao kuda sam krenuo ne bih išao tuda…Otišao bih u Afriku, otišao bih u pizdu materinu tamo gde je pesak dovoljno dubok da se družim sa peščanim ljudima… Surinamci lakše prihvataju došljake nego drugi, možda i zato što, netom pređu kanal, sami postaju drugima. Sećaju se da su i oni odnekud došli. Sanjaju samo dok su mladi. Zarana uvide da je prekasno za snove. Na budućnost gledaju kao na ponovljenu prošlost – bolji deo prošlosti. Nisu to jedine razlike među njima i ostalom crnom braćom u Amsterdamu. 84-te, 85-te, 86-te, svake godine sam išao stopom od Trsta, preko Kelna i Ahena pa sve do Haga. Gledao i slušao Motorhead, Kretaor, Vader, Antrax i Testament. Anihilator…

DESTRUCTION

Ovo je beli košmar. Samo užas i suze. Ja sanjam da je moja leva ruka prekrivena leprom, leprom teškom i svetlucavom poput kristala soli. Moja ruka je udarila štanglom čoveka koji je pao sa kalemegdanske tvrđave. Nisam imao da mu platim taksi. Topče samo što nije opalilo u bolesnu životinju pored koje treba da legnem i nastavim snošaj. Pornografska scena se kruni kao oštećen mramor sa zidina. Sve ovo liči na road movie u kojem se naš zombi tinejdžer šeta iz jednog krvavog pejzaža u drugi krvavi pejzaž na pragu 21. veka; Istovremeno K.L.F u organizaciji B92 prikazuju na „Trgu Slobode“ video rad, prethodno zapalivši milion funti na nekom škotskom ostrvu u pratnji snimatelja. Shvativši, po sopstevnom priznanju da u robovlasničkoj muzičkoj industriji jedino destruktivni autorski projekti mogu biti realizovani. Ne treba sumnjati da su oni doista uradili, štaviše, ne treba im ni suditi. Tako se i meni objasnilo ili sam tog vrelog dana hteo da budem Leprozni mesija, pa sam sa odsečenom svinjskom glavom na grudima na trijumfalnom povratku sa pijace, gde sam osvanuo, ušao u svoju sobu. Nana je bila u Čortanovcima. Prvo sam ugradio babin mikser svinji u lobanju, pre nego što će komšije ispod nas pozvati policiju skuvao sam delove svinjskog mozga. Razlog za ovaj akt ne treba objašnjavati. Dobro je jednostavno utvrditi neke izvesne stvari, koje je nemoguće izmeniti, ne valja žaliti činjenice. Poistovetio sam se sa duhovima Trinaest Srpskih Nadrealista dok nisam izlizao traku. Onda sam se umorio i milicija je stigla. Bum-Tras! Vrata sobe se zamandališe. Glava me boli, boli, boli…i onda…Kurčina! I to sam napisao. Ovde i nigde. Niko i ništa. Ja, Genije. Odjednom sam rekao:

–        Dosta je toga, moram da napravim nešto novo, nešto drugo i – to radim. Život je moj rad. To je za mene novo i, u tome sam nenadmašan. Rekao sam sebi – u to verujem i ići ću do kraja! Tako sam postao jedini umetnik koji je preživeo smrt umetnosti. Imao sam svoju viziju, znao šta hoću i to sam proizveo na kraju…I to mi je izazov. Bez obzira na to „kako je to nekad bilo“ drugačije, bolje, lošije…kako za koga… Moby održao koncert u Velikoj Sali SKC-a 24. juna. Ne pitaj mene, pitaj njega! Nikad neću zaboraviti taj dan. Žilnik me je pozvao na kuću, i sutradan sam se našao u Rimu, na Trgu Svetog Petra. Dobar let. Dišem…Uzdišem…Srce brzo kuca…Jurim, njega nema, jurcam uzbrdo, nizbrdo, uvis, brže od svetlosti i ne mogu da ga tražim, spavam, tumaram i lutajući pronalazim kupalište Ostija, lokalnu gradsku plažu koja je u zimskom periodu zimovnik za podmornice, pošto je deo vojne baze sa tunelima ispod vode oslobođen leti, onda se tu rejvuje i premladi DJ Rikardo Roki svira na setu…

Noćno kupanje je nužda, umeće, strast i još nešto više. Plivanje sa rejverima, noću, ima svoje zahtevne načine, stilove. Slični su samo oni pokreti koje ne treba učiti, zamasi rukama i odupiranje nogama ispod ili iznad površine. Različiti su pokreti koje valja uvežbati, ponekad s mukom, po mraku i uzburkanim talasima ili u struji kad te uhvati grč ili te neko zeza od onih što rone…Položaj tela menja se od prilike do prilike – jednom nam lice jedva dotiče more, drugi put zaranja u prevrtljivo more ljubavi, sublimira u umetnost Transformansa ili se pak izdiže iznad njega. Što se više izdigne, to telo dublje potone…Po načinu na koji plivamo može se ustanoviti odakle smo – bolje nego po načinu na koji igramo…s gornjeg ili donjeg toka reke sna, iz manjih ili većih gradova. Nisu svi najbolji plivači rođeni uz more. Oni koji su dugo bili udaljeni od njega više su ga želeli. Stoga mu ponekad prilaze s većom voljom i odlučnošću. Turisti obično plivaju drukčije. Rimljanke su naviknute na brzace. Razlikuju se, na samoj obali, oni koji bi da se okupaju i osveže na afteru od onih koji to čine samo zato što žele plivati – sve razloge zbog kojih to žele nije moguće saznati kao ni odgovor na pitanje: WAS IST KUNST? Ali sve što sam imao da kažem o tome šta ja mislim, mislim da sam rekao: o telu i o moru, o tome šta je čisti seks i kako naša iluzija poistovećujući jedno s drugim postaje u nama samima stanje večnosti – jer seks je jedino večan. Ovo gubljenje sluha i vida u ekstazi. Mogućnosti igrača su ograničene, dubine mora su nedostižne. Ne udaviti sa pričom. To je sve.

Znači, devedesete su počele sa Crnim bombarderom u trenutku uoči raspada Avala filma. Zombija je obeležila i smrt Đorđa Božovića – Giške na hrvatskom ratištu kao i venčanje Bobe Živojinovića i Lepe Brene i izdavanje kasete sa venčanja za koproducentsku kuću Rake Đokića – ZAM, zabava miliona u Domu sindikata. Ja sam tešio Sinti, Giškinu verenicu i statiskinju iz već pomenutog filma. Društvo su nam pravili Kiza Radović na basu i Kiri na bubnjevima.

Moram da kažem da smo ja, Igor Toholj i Vlaja, odnosno Nikt poslednja generacija beogradske filmske škole, amaterskog filmskog saveza i Kino Kluba Beograd (kasnije nastalog Akademskog filmskog centra Studentski grad) i, da su nam radionice držali Bata Petrović i Joca Jovanović. O tome svedoči osmomilimetarski film „Organizam“ iz 1985, nastao u saradnji sa Dejanom Vladisavljevićem i možete ga videti na Youtube-u. Fotografije iz tog perioda koje se nalaze u monografiji, zaista su redak primer neke vrste nekroekspresionizma u našoj umetnosti. Prvi Zombi u Istočnom bloku, počeo je izložbom sa Mihailom Milunovićem u foajeu Dvanaeste – 1984… Nakon što nas je Biljana Maksić primetila u okviru školskog obrazovnog programa na RTS-u u TV emisji Veliki odmor i prikazala naše eksperimentalne filmove (emisiju su vodili Ivana Bojić i Nikola Pandilović), profesori u Dvanaestoj su nam dozvolili da napravimo mini retroperspektivu u toku čijeg trajanja sam izveo jednu od svojih akcija.

Intervenisao sam tako što sam upao u projekciju i jedan neidentifikovani zakačeni objekat, koji je bio nekakav korodirani bojler, krenuo da demoliram gvozdenom šipkom i fosiliziranim, pazi fosiliziranim, ostatkom kaktusa iz porodične vile Dušana Varde, našeg poznatog režisera sa crnogorskog primorja…Dok se nisam ispraznio nestao je objekat…izgledao sam zbog prašine i znoja kao obliven krvlju i onda sam se sa demonskim izrazom lica obraćao šiparicama… Kombinovanim udaranjem ja sam taj bojler prvo pretvorio u jednu veknu od rđe, a zatim u frenetičnom ritmu doveo do toga da pred svima izvedem “Čin dezintegracije” tog objekta. Naime, ja sam ga tako spljeskao, napravio od njega dvopek od lima u želji da im pokažem miris metala, industrije, korozije i, kada sam ga poslednji put zviznuo on je počeo da se oslobađa same materije praveći velike kovitlace dima od sastrugane rđe.

U toku tog udaranja nije vredelo ni paljenje ni gašenje svetla, profesori su davali znake grimasama lica. Pričao sam sa Aleksandrom Ćuk za Danas, da kad su svi, kao, na kraju izašli na scenu, jer je to trajalo 25 minuta, meni su se oduzele i ruke od lupnjave – bili su svi ne šokirani nego konsternirani činjenicom da predmet po kome sam udarao više nije bio tu, budući da je ostala samo crna senka. Svodilo se na parapsihološke fenomene, masovnu psihozu…Dok sam ja lupao, išao je taj dim i svi su, po izlasku iz sale, iako su prozori bili pootvarani, izgledali kao da su bili u solarijumu. Dobili su kao neki ten preko lica – da bi posle svega uključujući i roditeljske pritužbe, usledila istraga. Profesori i kontrolni organi su od svega hteli da naprave svojevrsnu aferu. Mislili su da sam ja u svemu imao neke pomagače. Bile su prijave da su odela od dima i prašine morala da se sređuju na hemijskom čišćenju. Uglavnom, dalja istraga po odeljenjima je imala za rezultat silnu ciku i vrisku od smeha. Ubrzo je obustavljena histerija i čitava stvar je potonula u zaborav. Ali, u principu, sa 16 godina sam shvatio da sam tom svojom ogromnom energijom i sugestijom izazvao čin dostojan maltene Dejvida Koperfilda i da sam u suštini, kroz tu svoju umetničku akciju nove osećajnosti, ukapirao da mi niko ništa ne može čak i da hoće. Ne zato što sam toliko kombinacija ludila, bezobrazluka pa, uostalom, i genijalnosti, nego što sa tim nabojem nisam imao nikakve dileme da li ću proći u SKC-u ukoliko postoji žena, koja se zove Biljana Tomić, koju zanima šta se dešava kod nas na umetničkoj sceni.

AUTOINTERVJU

U jednoj anketi o poznatim ličnostima većina upitanih je odgovorila: “Džoni Racković? Spid, skejt, Obilić, divljaštvo!!!”

Koje pisce na sceni iz nekog fazona ceniš?

–        Dvojica ili trojica su okej, ali generalno, svi su prilično smeće. Sebe uopšte ne vidim kao deo iste scene. No, osećanja su obostrana. Za njih sam ja samo otpadnik, a ne pravi pisac sa top liste, što je super jer ja to i nisam.

Kako bi opisao svoju literaturu u tri reči?

–        Pravo do srži!

Nisi previše žurio da izdaš knjigu u Laguni?

–        Jedan od razloga bio je strah. Nisam znao da li ću moći da pišem, mislim… Toliko mi je mozak bio rasturen. Osim toga, nisam znao da li uopšte imam šta da kažem. Ubrzo sam otkrio da sam strejt još više inspirisan. Jedna intersantna stvar desila se u iščekivanju da se knjiga pojavi u izlozima. Daleko od života koji sam do tada vodio, osetio sam da sam se promenio i da se oslobađam i napredujem. Uhvatio sam se u koštac s problemom. U prethodnom životu pretvorio sam se u nešto što nisam želeo. Tada sebe nisam doživljavao kao ovisnika. Sada mogu da zujim gradom i bez skejta. Iznenada su počele da mi naviru ideje. Sada imam potpuno nov mozak, pa svakih mesec ili dva mogu da napišem novi roman bez frke što će biti komercijalan i straha šta će drugi o tome misliti, da li će im se dopasti, da li me se sećaju…Prava stvar je kad si ponovo u sedlu.

I šta je sledeće?

–        Ne mogu da verujem koliko sam vremena protraćio u životu! Već imam sabrana dela.

Znači, neće biti još deset godina čekanja?

–        Pa siguran sam, šmekeru, da nećeš toliko čekati. Bar ne iz istih razloga.

Želimir Žilnik priča da će raditi novi film s tobom u produkciji Gaja Ričija?

–        Trebalo bi da bude zabavno, nešto kao “Bad Taste” ili “Brain Dead”. Ali, to je film o mojoj ženi. Počeo sam da pišem scenario o njenom životu pre nekog vremena, ali tada su lansirane priče kako se tu radi o Eržebet Batori. Pomislio sam: “Nema krvoprolića samo radi krvoprolića. Sve što će se videti u filmu ima svoj razlog i svrhu.” I obilo mi se o glavu. Nije trebalo toliko da se priča o tome s toliko mračnih, okultnih i satanističkih detalja…Ne, ovaj grad je sa svojim rekla-kazala fazonima postao čist horor.

Omiljeni album?

–        Ima jedan sjajan album koji je mnogo uticao na mene, mada baš i nije neki rok, a to je “Berlin” od Lu Rida. Mislim da sam imao trinaest godina kada sam ga prvi put čuo, a dopalo mi se što tako otvoreno govori o drogi, samoubistvu i tim tako temama. A spominju se i vibratori, ulje za masažu, PVC odela. Ne traje dugo.

Da li veruješ u Boga i/ili Satanu?

–        Verujem i u Boga i u Satanu – pretpostavljam da postoje, ali prednost dajem veri u Boga i u sopstvenu intuiciju. Svaki čovek pre svega mora da veruje u samog sebe. A kao i sa mnogim drugim stvarima koje otkrivate u životu – jednom kad odrastete, pokušavate svemu tome da date neki smisao, pitate se zašto smo ovde. I slično. Težište da na filozofski način posmatrate stvari. Iz govana smo postali, u govna ćemo se vratiti!

Kako bi nazvao svoju autobiografiju?

–        Nemam pojma, ali siguran sam da će jedno poglavlje nositi naziv „Draga Janjo, idem samo da kupim paklu cigareta“. (To je rečenica koju je Džoni Racković uputio svojoj venčanoj ženi i zgrabio svoj kofer iz grmlja da bi mogao da pobegne na petogodišnji odmor od realnosti u skejt park na Ušću.)

Šta ćeš raditi neposredno nakon ovog intervjua?

–        Isto to. Idem na još jedan intervju.

Šta te nisam pitao a želeo si da kažeš?

–        Mislim da treba još mnogo toga da uradim. Ne znam šta je to konkretno, ali nadam se da će mi život i dalje biti interesantan. Uvek nam je bilo zanimljivo pa…tako da u nepunih 50 godina imam bar tri-četiri tuče godišnje. Eto, ne volim da dajem intervjue, Džoni moj, samo što sam donekle iskren u odgovorima.

Meni je preostalo samo da odem da ispraznim bešiku, jer u odnosu na Rackovića izgleda da zaista imam slabu petlju.

HAOS METAL

Ali tek je „Čas opsrevacije“ iz 1996. godine inicijalna tačka transformacije od javnog idiota Nenada Rackovića do decentnog Džonija Transformera. Skok je tom prilikom izveden sa krova Bitef teatra kod Bajloni pijace. Prvi put je jedan performer odlučio da njegovo telo bude umetničko delo – glamurozno i slobodno u skoku sa pedeset metara visine. Negde u isto vreme naredne godine ponovio sam varijaciju skoka u klizećem spustu niz Centar Sava, da bih obešen i zakočen visio pred ulaznim foajeom u čast tridesetogodišnjice BITEF-a. Kraj akcije odigrao se na Kalemegdanu, kod kapije Eugena Savojskog, na maketi konstrukcije spomenika Trećoj internacionali, na visini od trideset i pet metara. Zbog nesretnog udesa policijskog helikoptera sa snimateljskom ekipom, aerobalet po staklu palate Beograđanke nikad nije izveden, tako da je performator ostao i bez trijumfalnih 115 metara visine i bez društva free climbing ekipe koja ga je spremala više za školu života i preobražaja nego za rizične poduhvate. Odlučio sam, odmah zatim, da se lišim kako osiguravajuće užadi tako i art-konteksta uopšte, i da se još nesputanije sudarim sa vremenom, vrlo teškim i teskobnim za formiranje umetnikove ličnosti. Transformacija svakog čoveka nije rešenje samo po sebi. To je prvenstveno mentalna akcija, bez zadrške, ali sa potpunom svešću i savešću o granicama. Tako da tu nema zezanja. Svaki posao je rat. Zajebano iskustvo umetnika i avangardne umetnosti uopšte…

Deset godina posle „časa opservacije“, izvešću do kraja „čas transformacije“ letom u etar preko stepeništa Muzeja savremene umetnosti, povodom promocije kataloga Umetnost u Srbiji od 1989. do 2001. godine, uključujući tom prilikom multicolor laser happening, nakon čega će se ceremonija pretočiti u minimal techno party SCHIZOMANIJA II.

Ode pomahnitali voz…Ooo Daaa, da ne zaboravimo.

Probudio sam se u maju 1996. godine, nešto malo pre nego što ću se suočiti sa prazninom u skoku. Go golcat. Bez cipela. Murija me uvodi u ponoćni ekspres za Jerković i kaže majstoru da vozi do zadnje. Ovo vam govorim sa velikim samopouzdanjem preživelog – u svemu sam bio ekstreman, išao iz jedne u drugu krajnost. Sada sam opsednut činjenicom da mogu bez igde ičega. Poslednja dekada bila je po rečima Žozi sa kojom sam maločas završio razgovor, „dug i težak put iz pakla“. Obnevideli od pića, pridržavaju me Burić i Mića… posle Mikana, bata Taba, daje mu ga odozdole kao podršku prstenac, uz Janjin komentar:

–        Nema šanse da prevaziđeš Miću u intervjuisanju za BEFORE AFTER!!!

Vetar i dalje uporno zavija, nalik na zvuk koji se čuje u snu. Najednom se suočavamo sa umetničkom metamorfozom, ulećemo u Remont, u turbo folk spot, Ivana Gavrilovića Dvesta na sat – u ludilo uživanja u brzoj vožnji – snimljenoj najverovatnije u salonu automobila Reno. Ponoć je i žurka počinje skandiranjem: folk/folk/techno folk. Potom Boris peva karaoke dok iza njega igraju četiri igrača u raznobojnim mehaničarskim odeždama, članovi postave Fanky G. Sve zajedno proguta ih tama magacina, umetnički radovi, kese smeća i oborene flaše piva – brzo, munjevito i slikovito…Kad bi nas Dara videla, bilo bi baš svašta…

Kako me ne bi zaokupile melodije takve vrste, narastajuće uzbuđenje bi me pokrenulo da obustavim sve što u tom trenutku radim za (tebe) Ivanu Ivković, odem na otpad kraj pruge i ne smirim se dok ne nađem bilo kakav pornografski sadržaj – pa makar to bio neki godinama star časopis, sa vlažnim i već skoro trulim papirom, umazan jajima, kuhinjskim otpacima – a možda čak ni to, dovoljno je da bude samo potencijalno erotski, kao na primer iz voza odbačeni omot ženskih čarapa ili donjeg veša. Dovoljno je da moja umetnička mašta, pokrenuta samom činjenicom nađenosti, na nekih par sati od mog intelekta napravi čudo, u potrazi za nekim konačnim odgovorom – za koji moj je sve ovo? U unakrsnoj vatri seksa, ideologija, droge i autodestrukcije. Malo sam spavao, iskrivljen sam ceo dan, ali nema ništa što jedna linija ne bi mogla da ispravi. Ne kažem da je to strašna stvar, ali kada ti se svaki aspekt života menja, ne možeš samo da dođeš tek onako i ladno staviš potpis na monografiju. Ona se za tebe nalazi u središtu ciklona, a ne istorije umetnosti u Srbiji od 1981- 2018, od kada sam sa Motorhedom počeo dok se nisam ko kurton iscedio na uglu Sremske i Maršala Birjuzova, tamo kod mesta gde je ubijen Bris Taton…Burić je i to snimio…Mi smo nova scena.

Prizivam pred njim svoje ponoćne radio emisije: Borise, brate moj, majko moja, prijatelju Dejane, druže Žilniče – brat mi je Satan Panonski opasan bombama poginuo na frontu. Ubili su ga heklerom s leđa. Vidim sebe kako putujem kroz sopstveno sećanje između Novog sada i ničije zemlje preko Vinkovaca, Rijeke, Trsta ponoćnim ekspresom iz Atine. Istovremeno vidim Davora Dujmovića koji mi je bio ortak kako skončava kao poslednji klošar u Beogradu. U vozu koji mi je moj tata kupio za šesti rođendan sanjam: zemlja kroz koju putujem zove se Jugoslavija i sastoji se od kulisa mnogobrojnih horor filmova, čije junake srećem na putu kući. Jedan od filmova dešava se u Subotici na kraju puta žute cigle, ulicom braće Radića, Stjepana starijeg, koji je u skupštini još starije Jugoslavije za govornicom, isukao novčanik i pitao pošto su te srpske rane, žrtve grobovi neznanog junaka; a Puniša Račić kuglu u čelo i u brata i da ga skupštinsko obezbeđenje nije savladalo sve bi ih pobio.

Moj dobri prijatelj Deki Nebrigić više je voleo da se druži sa Septikom, Zoltanom Pletlom, Katalin Ladik i Ženama u crnom (poludelim od proteklih ratova) nego sa bratom po peru. Preživeo je tako ratove u bivšoj Jugoslaviji i NATO bombardovanje Srbije. Ljubavnik ga ubija za rođendan, dva dana pre dvehiljadite, u njegovoj sobi blizu Dunava, nadomak katoličkog groblja. Bubnjar pančevačkog benda Mentalni ranjenik (nazvanog po knjizi Ivice Čuljka Kečera, alias Satana Panonskog) došao je u Dejanov stan pijan i drogiran te ga, nakon kratke svađe zbog proganjanja i telefonskog uznemiravanja, davi gajtanom tek kupljenog kompjutera na krevetu. Potom je otišao u policiju.Prijavio ubistvo i doživeo nervni slom. “Golgota” se zove subotički hardkorpank bend, sviraju još uvek motkama koncert udaraca po radijatorima i žive u komuni. Piše dole na betonu: RKAJ. Ili se moj film premotao na početak. Trebao sam da idem na Goli otok, u okviru Festivala nove umetnosti u Rijeci, septemebra 2005. godine, u organizaciji Multimedijalnog centra “Jan Palah” zarad transformacije projekta “Novi hrvatski turizam”. Kad je to bilo? Možda za mene inema više mora niti riba morskih- koga se sad to tiče, možda je Bog Metala tako hteo. Ili sam ja u onom skoku sa dve gitare preko stepeništa na donji nivo Muzeja savremene umetnosti, mislio da on tako hoće. Koga ga jebe, pedeset godina na ovoj planeti, zauvek u vašim srcima. Antihrist Superstar.

6.6.6

Postoji još nešto što nisam rekao.

Haos, naime, pripada ideji katastrofe odvažnog suočenja sa smrću. U smrti postaješ ono što jesi. Sve drugo su iluzije. Postoji samo jedan pravac u kojem deluje Sila. Okultna sila klase, rase, kolektivno nesvesnog ove ili one mitologije. Čovek se ipak može promeniti ali jedino nasilnim uticanjem na skrivene uzroke ponašanja. To samo po sebi nešto govori. Performans smatram najvišim nivoom kreacije. Potpuna mentalna i fizička prisutnost vodi ka samouništenju.  Mora da je to za mene bilo otkriće Transformansa, jedini način da na egzistencijalnom planu manipulišem bezličnim silama istražujući sopstvene snage i granice ljudske gluposti. Ja sam čovek koji je sve uradio samo da bi izašao iz svog pakla. Izuzetno duboko osetio mucavost jezika u odnosu na misao. Video sam sve ono što je u noćnom životu najgore. Površna prijateljstva, život od danas do sutra, novac zarađen i potrošen kao da nikad nije postojao. Ja sam taj koji je dospeo do stanja koje se niko ne usuđuje da imenuje, stanja duša prokletih. Spoznao sam te neuspehe duha, svest o tim promašajima, saznanja trenutka kada duh pada u tamu, kada se gubi. To je bio hleb nasušni mojih dana, moje stalno opsesivno traganje za neporecivim, fiziološko prihvatanje iskustva. Vatra bez tame nije vatra. To je, ili je bio, život kao umetnost. Igrao sam svoju igru. Svetsku igru. Nisam se hvatao u kolo. Ne može čovek ništa više da uradi. Svet je bogat. Čovek je siromašan. Sam umetnik je umetnost, sve ostalo je arhiviranje. Haos nikad neće prestati za njim će ostati ljudi prokleti. Nečovek godine 2018.

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. opasan ludak says:

    <3

  2. Unkara says:

    legendica <3

  3. Dragan Velikić says:

    Nele care!
    Moje poštovanje!
    Gaga

  4. beda says:

    kakav iskusan folirant

  5. LuRida says:

    sto volim ove likove koji ne rade nista i prodaju maglu i mnogo su kul :)

Ostavite komentar:

Slični članci: