„Ne mogu da budem ono što ti treba“ – Maja Đorđević i Andrea Dramićanin

„Samo me zagrli i ćuti… Malo se plašim da mi se najbolje već desilo “ – okosnica je izložbe ove dve vizuelne umetnice, koje kroz zajedničku instalaciju iskazuju ono najintimnije – ono tako njihovo. Odlučile su da na mesec dana „uzurpiraju“ galerijski prostor Navigator i kroz uzbudljiva, snažna i koncizna dela iskažu jedinstvenu emociju u oku posmatrača. Služeći se formama preuzetim iz pop kulture kolažiraju različite uticaje svakodnevnog života.

Slikarka Maja Đorđević i vajarka Andrea Dramićanin po treći put u zajedničkom projektu, nastavljaju sa svojim eksperimentima. Dok Maja ima više slobode kada uđe u prostor skulpture, Andrei izlazak iz trodimenzijalnog u sliku pomože da prevaziđe granice tehničkog izraza i vizuelnog identiteta.

Umetnica Dramićanin ističe da, danas, umetnik mora da se bavi svim medijima jer nije samo vajar ili slikar. U radu u livnici, svakog radnog dana do 18h,  prisustvuje procesu stvaranja umetničkih dela i u prilici je da zaviri u svetsku scenu, a  čime se tri meseca unazad, nakon radnog vremena bavila sa slikarkom Majom, otkriva u izložbi „Ne mogu da budem ono što ti treba“, čije je otvaranje zakazano za subotu, 02. decembar, u 13h.

Andrea, šta tebi treba?

Treba mi neka vrsta rutine. Za mene rutina ne predstavlja nešto negativno, već znak da si preuzeo kontrolu nad svojim životom. Da vladaš svojim poslom i lakše osvajaš zadate ciljeve.

Kao slikarka i vajarka, upuštate se u zajednički projekat. Da li izazov tražite u ličnom ili zajedničkom izrazu?

Način na koji smo se Maja i ja školovale je poprilično tradicionalno orijentisan, što lično ne smatram lošim, ali može uticati da se umetnici  teže odluče na eksperimente. Samim tim što su nam pozivi, koliko srodni, toliko i tehnički različiti, obe unosimo više sebe kada izađemo iz zone konfora. Ova saradnja je neka vrsta iskoraka – dajemo sebi malo oduška. Maja ima više slobode kada uđe u prostor skulpture, a meni izlazak iz trodimenzijalnog u sliku pomože da prevaziđem granice tehničkog izraza. Ta svežina doprinosi da drugačije pristupimo kako izvođenju rada, tako i zajedničkom vizuelnom identitetu.

Tekstovi koji prate izložbe su neka vrsta pisama ili ličnih zapisa kustoskinje Mie David, a ne klasični tekstovi o radu pojedinca ili izložbi. Da li vam je to pomoglo ili ograničilo?

Kustoskinja Mia David nameni tekstove određenim umetnicima prema njihovom radu, senzibilitetu, nezavisno od njihove prvobitne ideje. Maji i meni se posebno dopao tekst koji nam je poslala, prilično smo emotivno odreagovale na njega, te odlučile da nam okosnica izložbe budu delovi – reči, rečenice, misli iz teksta. Datoj „temi“ prilagodile smo našu instalaciju, tako da nam je ovo definitivno bio izazov jer se nismo dosada susretale sa ovakvim pristupom. Tekst je već bio podeljen na dva dela. Maju je pogodio drugi deo, a ja sam prvi doživela kao svoj.

„Samo me zagrli i ćuti“ – zbog čega je to Andrea?

Pogodio me je deo „sada mi ne treba ništa od toga“ i reč „ćutim“ jer generalno imam problem da podelim svoje emocije i da se izrazim kroz reči, možda i zbog prirode svog posla. Ovo je ustvari moja vrsta pokušaja da probijem granice svog izražavanja van skulpture i slike. Složićemo se da i zagrljaj često ume da bude najjači lek.

 „Malo se plašim da mi se najbolje već desilo, pusti me da pričam“ – zbog čega je to Maja?

Za razliku od mene, Maja non-stop priča. (smeh)  Kroz svoj rad osvrnula se na detinjstvo i sve lepe stvari koje su joj se desile. Podučena takvim iskustvom, smatram da je u prirodi ljudi da im ta misao prođe kroz glavu.

Kojim materijalima ste se služile?

Koristile smo vestačku travu kao podlogu za sliku, koja predstavlja deo košarkaškog terena i aludira na sport i dečije igralište, vinil koji se uglavnom koristi kao pod u raznim ustanovama. Koristile smo i neonske znake, koji su najčešći način da skrenete pažnju, ali i da određenom bojom kojom isijava postignete specifičnu atmosferu.

U dosadašnjem radu više si se koncentrisala na to kakav će vizuelni utisak ostaviti rad, a ne da li će svako moci da pročita neki kontekst. Da li je to slučaj i ovog puta?

Mi se uvek trudimo da to bude slučaj. Na studijama sam se dosta bavila figuracijom i nisam osećala potrebu da nešto dodatno objašnjavam, valjda to publika  lakše svari. Čim se odaljim od figuracije osećam da se od mene očekuje objašnjenje za svaki izabran motiv.

Smatram da ako je nešto dovoljno jako vizuelno nije neophodno da svi razumeju kontekst, a i zato postoje vođenja kroz izložbe.

Koliko vas je galerijski prostor inspirisao u realizaciji vaše ideje?

Galerija „Navigator“ u suštini nije klasičan galerijski prostor, već hol jedne poslovne zgrade.  Te izložbe su prvenstveno namenjene ljudima koji je svakodnevno koriste, tj. dolaze na posao. Pri pravljenu izložbe morate uzeti u obzir i specifičnosti koji određen prostor nosi sa sobom. Početna ideja se dosta razlikovala od instalacije koja je izložena. Na kraju smo iskoristile postojeće zidove, ali smo malo i uzurpirale prostor koji je namenjen za prolaz tj. nametnule smo im umetnost. Gde ćeš bolje nego koristeći jarke boje kao podloge,vestačku travu plave boje,  a vinil roze. Ludilo!

Misliš da je umetnost dostupna, ali nedovoljno vidljiva?

Mislim da jeste. Dostupna je ne nužno kroz muzeje, sve možete ispratiti preko Instagrama, ali naravno da je uživo potpuno drugačije. Kako biste privukli publiku, mislim da morate da se poslužite marketingom, kao kad prodajete pastu za zube, detrdžent ili kola. Iskreno se nadam da će ponovno otvaranje muzeja i sve više privatnih galerija u gradu stvoriti potrebu kod ljudi da i na taj način koriste svoje slobodno vreme.

Imaju li danas umetnici višak slobodnog vremena zbog svoje „efikasnosti i brzine stvaranja“ ili i oni čekaju „zeleno svetlo tržišta“?

Sigurno da je većina motivisana tržištem tj. mogućnošću da zaradi od svoje profesije. Mislim da je jako teško konstantno ulagati i davati sve od sebe bez da dobijete neku vrstu potvrde za svoj rad, nebitno da li će to biti u vidu neke nagrade priznanja ili zarade. Umetnost, ipak, zahteva prostor, vreme i materijale.

Na tom istom tržištu pozicionirana si na dva fronta. Od jutra do 18h baviš se produkcijom tuđih radova, a nakon toga svojim. Gubi li se autentičnost i ideja u tom procesu?

Ne, definitivno doprinosi. Svakodnevno rešavamo tehnička pitanja i kako najbolje realizovati umetnikovu ideju, a da pritom ne nadilazi sam kontekst. Kad jednom rešite neki problem, podučeni tim iskustvom, kasnije ga lakše prevazilazite u  sopstvenom radu. Firma za koju radim nije klasična livnica gde vam nude samo određene tehnike. To je tim ljudi koji su poprilično široko obrazovani, ne samo kroz klasičan sistem škola koje se nude zanatlijama, već obogaćeni iskustvima sa prethodnih radnih mesta. Zauzvrat ja dobijam priliku da prisustvujem procesu stvaranja velikih umetničkih dela – zavirim u svetsku scenu.

Da li si probila granice svog dosadašnjem likovnog izraza?

Svoje formalno likovno obrazovanje završila sam semestrom na École nationale supérieure des beaux-arts de Paris kao stipendista Vlade Francuske. Tamo studenti i profesori imaju praksu da konstantno izlažu svoje gotove radove i izlažu se kritici kolega. To je bitno promenilo način na koji promišljam ili tražim pomoć od svojih bliskih prijatelja/kolega, kao i da shvatim da umetnik mora da se služi svim medijima jer nije samo vajar ili slikar.

Opiši u tri reči svoju umetnost?

Biti, veliko, puding.

I za kraj, kao što si rekla „Pusti me da pričam!“ – kaži?

„We only said goodbye with words.“ – Amy Winehouse.