Nauka kao integralni deo umetnosti, i obrnuto  

Dobrivoje Lale Erić, po zvanju istoričar umetnosti, već više od šest godina nalazi se u  Centru za promociju nauke kao Rukovodilac sektora za međunarodnu saradnju, pre čega je radio u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu. Povod za razgovor sa njim bio je uspešan završetak izložbe koja se pod nazivom Art+Science održala prethodnog meseca na nekoliko mesta u gradu. Osim toga, sa njim smo razgovarali o preseku nauke i umetnosti, toj više ne tako neobičnoj tački sretanja u kojoj proteklih decenija nastaju neverovatno zanimljive stvari.

U formalnom smislu, ti nisi ni naučnik ni umetnik. Kako si se zainteresovao za spoj ovih naizgled ne tako kompatibilnih disciplina?

Shvatio sam da – osim tog klasičnog muzeološkog posla, i savremenog posla približavanja tehnonolgije i znanja mladima – postoji jedna tačka u kojoj se presecaju umetnost, nove tehnologije i nauka. To su raznorodni pokušaju koji nisu savremeni, stari su i po više decenija, u kojima se ukrštaju ove raznolike potrebe i discipline. Međutim, kao da nam na početku 21. veka pomalo ponesaje rečnika, koncepata  i okvira koji bi nam pomogli da razumemo vreme u kom se nalazimo, vlada neki post-kapitalizam, ili kako bismo ga već nazvali, post-truth period.

Okvir umetnosti je potreban da bismo mogli otvoreno da posmatramo svet u kom se nalazimo, a sa druge strane nauka i tehnologija su neverovatno dominantne i oblikuju društvo, te u tom smislu one moraju biti u stalnoj komunikaciji. Ta komunikacija kao da je dogmatizovana, kao da jedni od drugih beže, a nije istina da su ova polja toliko različita. Naš projekat je jedan od pokušaja da prikažemo istinu i da damo ljudima priliku da otkriju elemente umetnosti u nauci, odnosno nauku koji je važan element umetnosti.

Kako je došlo do ovog projekta i od čega se on sastojao?

Programi u kojima CPN učestvuje povezuju integralno pomenuto discipline, a sarađujemo sa brojnim svetskim organizacijama. Najvažnija globalna tačka koja se bavi tim presekom nauke i umetnosti nam je zapravo veoma blizu, nalazi se na gornjem toku Dunava, u Lincu, i zove se Ars Elektronika. Od samog osnivanja Centra 2011. godine smo aktivno učestvovali u raznim inicijativama, pa smo tako pozvani da se priključimo projektu nazvanom Evropska mreža digitalne umetnosti i nauke, gde pored nas učestvuje još šest organizacija iz drugih zemalja. Najzanimljvije je da su samoinicijativno u projekat ušle tri trenutno najveće naučne instirucije na polju Evrope: CERN, Južnoevropska opservatorija i Evropska svemirska agencija. Sve je otpočelo 2014. godine.

Svaki partner je samostalno birao i razvijao svoj program, ali krunu su dvuda pretstavljali otvoreni pozivi za umetnike koji se prijavljuju za rezidencije u pomenutim institucijama. Nakon globalnog nivoa, spustili smo nivo na nacionalni, i imali smo oko 30 aplikacija od kojih smo odabrali nekoliko umetnika sa kojima smo radili. Ima mnogo umetnika koje smo pozvali da izlažu, što domaćih što svetskih. Na festivalu Ars Elektronika koji se održava u septembru, biramo one najznaimljivije umetnike i radove koje imamo kapaciteta da izložimo.

Šta planirate za budućnost?

Planiramo pisanje nove aplikacije i nastavak projekta, veoma sličnog. Različit je u tome što ćemo možda biti malo specifičniji u budućnosti. Ovo je novina i velika mogućnost za naše ljude koji se time bave, pa smo hteli da ostavimo temu tako široku i otvorenu za mnoge prakse; kažem, u budućnosti bismo možda mogli preciznije da gađamo neke teme. Svi radovi u samoj srži povezuju discipline, ne spajaju ih, već ih prirodno povezuju.

Većina umetnika dolazi iz klasičnih umetničkih škola, a sada čak postoje fakulteti koji se specijalizuju za digitalnu umetnost, nove medije i tako dalje. Neki umetnici čiji su radovi razvijani kroz projekat upravo su pravili dela koja sublimiraju našu ideju, a to su oni kojima smo omogućili saradnju sa naučnicima. Naglasak je na prožimanju: da se razmene ideje, identifikuju zajedničke tačke, i da onda zajedno umetnici i naučinici idu ka nekom cilju. Ima radova koji su konceptualne ili muzičke instalacije, ali specifičnost naše sredine nas je uslovila da izlažemo radove koji će biti jasni i prihvatljivi. Ideja je da ljude inspirišemo, podstičemo radoznalost, da se zapitaju i oslobode kritički odnose prema društvu.

Je li u tom smislu ključno imati tribine i radionice, za analitičko poimanje namenjeno ljudima koji nisu deo ove mreže umetnika ili naučnika?

Da, naravno. Trudili smo se da dođe što više gostiju sa kojima bi moglo da se razgovara i blisko komunicira oko raznih tema. Pre svega smo se trudili da ih povežemo sa studentima, posećivali su fakutlete koji se fokusiraju na pomenute discipline, kao i na one koji imaju čitave smerove posvećene digitalnom stvaralaštvu.

Koliko Centar za promociju nauke ima nameru da to čini, ili se možda već sada povezuje sa digitalnim katedrama i ćoškovima fakulteta/univerziteta?

Pa, i da i ne. Pre svega su nam glavni ciljevi promocija nauke – ne samo matematičkih i tehnoloških, već i humanističkih, razvijanje naučne pismenosti i naučne kulture uopšte. U tom širokom krugu saradnika imamo veliki broj umetnika, oni su nam odlični partneri u pokušaju da ljudima prikažemo one elemente nauke koji im mogu biti zanimljivi, a to je ta tačka spajanja, tačka kreativnosti gde je nauka u svakodnevici vidljiva u našim životima.

Zanimljivo je kako se u proteklih nekoliko decenija pomerila granica toga šta je umetnost, uz skrinšotove, aplikacije, razne video kanale itd. Na koji način se teorijski i naučno obračunati sa time šta je umetnost, kada se rade ovakvi projekti?

Granica je isključivo u samom stvaraocu, odnosno umetniku. U tom našem pokušaju mirenja ovih disciplina shvatili smo da ozbiljni naučnici i umetnici imaju mnogo dodirnih tačaka; iz mojih teorijskih znanja, granice umetnosti su pomerene drastično recimo još fotografijom, zatim od ranih konceptualnih aktivnosti, rane avangarde – koji su preokrenuli naš tretman umetnosti – i konačno do ovog okvira nove, ili digitale umetnosti, kako hoćete da je nazovete. Kreativni potencijali tenologija su krenuli da bivaju sve snažniji i rasprostranjeniji. Umetnik mora imati jasnu metodologiju i onaj ko radi mora biti posvećen; da ima dar, talenat i znanje, ali i da razvija u dovoljnoj meri da svoj rad može definisati kao neku teoriju, ili postulat, kao što naučnici rade.

Danas se ljudi, čini se, izdvajaju po veštini posmatranja i ukazivanja, osim po veštini da stvore nešto materijalno. Kako se kao kustos odnositi prema tim radovima, kako ih kategorizovati?

Stvar je ista, kriterijume ne postoje, ali na profesionalcima koji tumače i tretiraju je kako će umetnost biti predstavljena. Mi smo se susretali raznim umetnicima koji su svaštarili, ali razlika je u tome što su neki radovi zaista završeni, zaokruženi. Mi smo nekima kroz spoljnu podršku i naučnog mentora pomogli da se fokusiraju, pomagali da definišu radove ka naučnom sadržaju, ka tome da se bude tačan. Dati su nam alati, računari, softveri, programiranje, a apsolutni znalac tehnologija nije nužno i umetnik, razume se. Umetnika, od nas koji to doživljavamo kreativno i igramo se – što može biti zabavno – razlikuje taj kraj, koncept, struktura. U nauci je to složeno i egzaktno, premda smo nažalost i kod nas u poslednje vreme bili svedoci pokušaja da se opovrgnu neke velike ideje pa se dovode neke druge, kao što je ta ideja kreacionizma koja se širi. Umetnici dakle ne moraju nužno poštovati nešto prethodno da bi stvorili nešto novo, imaju slobodu da stvore ličnu metodologiju, koja je ispravna ako je dosledna.

Pa opet, šta je sadržaj umetničkog dela? Ovde su radovi ljudi koji su inspirisani svemirom, Fejsbukom, savremenim dešavanjima širokog raspona. Normalno je, uostalom, da se naša umetnost pravi u novim medijima da bi komunicirala sa duhom vremena. Moramo da se krećemo i stalno da idemo dalje.

Pa da, zašto bi slikao pejzaže, ako ne gledaš kroz prozor, već u telefon.

Nemam ništa protiv pejzaža (smeh), ali nije to ono što je aktuelno.

Možda je umetnost ono što u tebi prozivodi najoprečnije emocije, ono što te kopka.

Da, a ponekad i nedovršenost. Dosta radova je ovde fokusirano na perspektivu, proces, analizu mogućnosti tehnologija, dešavanja i tako dalje. Tako se razvija komunikacija koja je neophodna, suštinskija od ove telefonske i internetske; umetnost ima ulogu da pokreće teme.

A koje su to teme koje su prednjačile u ovoj izložbi sa vrlo širokim tematskim rasponom?

Ne mogu da napravim otklon od ovog projekta, da budem iskren, jer sam mu posvećen duboko u protekle dve godine; mogu da kontekstualizujem u odnosu na druge partnere koji su paralelno sa nama razvijali izložbe. Postoji mnogo festivala koji se iz slične ili drugačije perspective u Evropi bave ovim temema.

Najatraktivnija tema, ali najmanje suštinska, jeste opčinjenost tehnologijama. To jeste važno, ali umetnost ne sme da bude podređena njoj, ne sme se baviti samo formom. Druga bitna tema su društvene mreže, to je očigledno, i kod nas i svuda gde smo bili. Duboko humanistička tradicija čovekove opsednutosti svemirom je uočljiva i u ovim izložbama, ta kultološka opčinjenost beskrajem, a onda imamo delikatne i simptomatične pokušaje umetnika da – koristeći programerska i matematička znanja – daju novi pečat svojim radovima.

Naučna zajednica, pogotovo akademska, ipak je veoma stroga prema tom neformalnom odnosu prema tehnologiji, pa i umetnosti. Koji su alternativni načini povezivanja?

Istina je da postoji konzervativan deo zajednice, ali dosta veliki broj ljudi se sve više otvara ka saradnji, što je veoma važno. Tu je i mnogo festivala koji su inspirisali ljude kojima je to relevantno, ali i pored toga ne postoji relativno ozbiljan prostor koji bi bio posvećen samo spoju tehnologije i umetnosti, pa smo prepoznali smo svoju ulogu u tome da pozovemo ljude i pružimo im mogućnost razmene. Tu je divan festival SUTRA, koji je kao i razni drugi imao problem u kontinuitetu, zatim su tu Share, Resonate, pa i Mikser, Belgrade Design Week.

Bez obzira na našu inicijativu i izložbu, nadamo se da će se pokrenuti neke nove inicjative, nešto drugačije; nema potrebe da različite ideje i tradicije pojedinačno funkcionišu kada možemo da pravimo širu zajednicu koja će želeti da stvara i razvija se. Ništa na žalost tu nije institucionalizovano, nema izdavača, galerija i drugih koji bi se fokusirali samo na ovakav spoj delatnosti. Mnogo naših umetnika smo upoznali u inostranstvu, što je šteta, a oni žive i rade izvan zemlje.

Mi smo ove godine napravili ogroman događaj, dali smo sve od sebe da obiđemo fakultete, išli na alternativne lokacije, ali to i dalje nema dovoljno dobar prijem. Klasični mediji su svesni veličine i sadržaja, al ii dalje su zainteresovaniji da naprave prilog sa izložbe nekog etabliranog umetnika, što je očekivano. Odnos sire kulturne politike i medija. Potrebno je širiti znanja, umrežavati se, odbacvati pozicije; fali nam otvorenost, u insitucionalnom i formalnom smislu takođe.