Moj bicikl: vraćanje jednostavnosti i elegancije dvotočkašima

Moj bicikl je mala porodična radionica za pravljenje bicikala, smeštena u blizini Zvezdarske šume, u kojoj smo razgovarali sa Ljubom i Duškom, partnerima i idejnim tvorcima ove manufakture. Premda zima ne deluje kao sasvim logično vreme za pravljenje novog bicikla, otkrili su nam da je upravo sada najbolji trenutak da razmislite o tome kakvog biste dvotočkaša voleli da vozite.

Kako ste krenuli sa pravljenjem bicikala?

Duška: Moj otac se bavio biciklima, skoro ceo svoj život, baš je imao svoju proizvodnju i dosta je sarađivao sa strancima. Vremenom smo nekako mi sve više krenuli da razmišljamo u tom pravcu, šta bismo mogli da radimo zajedno, nešto svoje. Ja sam se pre ovoga bavila spoljnom trgovinom, a danas i ovde radim uglavnom sličan posao. Ljuba je završio PMF, a bavio se i stolarijom, tako da je i on na neki način ovde spojio svoja prethodna znanja.

Ljuba: Ja sam manuelac, nekako mi stoji taj šrafciger u rukama (smeh).

Duška: A volimo oboje i da istražujemo, pa nas je ta cela priča zainteresovala, čak i privatno. Nešto nam je, dakle, bilo već poznato, imali smo od koga da naučimo. Delovalo nam je kreativno, i kao prosotr u kom oboje možemo da stvaramo nešto, kao tim. Nakon jedno pet godina razmišljanja, rekli smo – idemo, šta bude biće! Jesmo mlada firma, ovo nam je tek treća sezona, ali ideja postoji mnogo duže od toga.

Koliko se posao menjao tokom vašeg razvoja?

Duška: Nije se sam način rada toliko menjao, niti izbor bicikala, samo smo malo proširili ponudu, a na svu sreću smo dobijali sve više i više posla i tako je sve zaživelo.

Ljuba: Danas je nekako bicikl izgubio svoju osnovnu funkciju – da bude bicikl. Bicikl je u stvari jedna jednostavna mašina, mehanička, na koju sedneš i voziš. Danas bicikli imaju previse detalja, a mi smo se koncentrisali na to da mu vratimo jednostavnost i eleganciju kakvu treba da ima. Igrali smo se malo sa koloritom, kombinovanjem različitih elemenata – što po tehničkim karakteristikama, što po izgledu – i dobili smo Moj bicikl.

Pre desetak godina su radionice za sklapanje i popravljanje bicikala postale popularne i kod nas. Gde vidite sebe na tom tržištu?

Duška: Uglavnom su u pitanju restauracije, a mi imamo naše ramove, tako da onaj ko dođe kod nas može ovde da izabere šta ga zanima. Ono što je važno je da mi imamo standardizovanu ponudu, ne nabavljamo ramove kako nam koji stigne i ne uzimao polovne ramove, već imamo stalni priliv istih. Ima dosta ljudi koji prosto nemaju stari bicikl, ili ne žele da traže stare ramove po oglasima ili podrumima.

Ljuba: Osim toga, u mogućnosti smo da napravimo i seriju identičnih bicikala.

Duška: Da, to se pokazalo kao prednost, recimo u reklami za Ikeu, kada smo ih napravili dvanaest.

A u vezi sa standardizovanom proizvodnjom – koliko vam je važno da bicikl bude prepoznatljiv?  

Duška: Mi stavljamo nalepnice Moj Bicikl na svoje bicikle, ali na restaurirane recimo ne, jer to nije naš proizvod, nije u potpunosti naš bicikl. Važno nam je da izgradimo brend, da nas ljudi prepoznaju, i da ljudi – ako vide bicikl na ulici i on im se dopadne – znaju da mogu da dođu kod nas, i da će dobiti isti takav. Ne sličan, ne približan, već baš takav.

Ljuba: Zaista smo osposobljeni i za serijsku, industrijsku proizvodnju, i uz neki veći priliv novca bismo mogli da je pokrenemo. Ali, čak i kada je u pitanju serija bicikala, to su uvek unikatni, jedinstveni komadi, samo proizvdeni u većem broju. Obično se, kada govorimo o unikatnim biciklima, misli na jedan komad, pa je možda to nešto što je drugačije kod nas.

Ko radi u radionici?

Duška: Radimo samo nas dvoje u firmi, ali imamo spoljne saradnike. Sa jednom firmom sarađujemo recimo kada je u pitanju farbanje, i ne radimo sve sami jer ne bismo stigli. U pitanju je neki za sada ustaljeni tim.

Koliko je ljudi potrebno da se napravi bicikl?

Duška: Mi sarađujemo sa četrnaest različitih dobavljača, što iz zemlje, što iz inostranstva: iz Mađarske, Nemačke, Italije, Hrvatske. Spremni smo da za samo dva, tri dela uzmemo posebnog dobavljača, a to je isto prednost.

Ljuba: U principu, sam proces sklapanja bicikla je 20% posla. Ovih 80% je priprema ili nabavka.

Duška: Često nas ljudi pitaju koliko nam je potrebno da završimo jedan bicikl, ali kad sve pripremiš potreban ti je maltene samo jedan dan.

Ljuba: U principu, delovi su kompatibilni i postoje pravila koja bi trebalo ispoštovati.

Koliko bicikl u proseku ima delova?

Ljuba: Između 25 i 50 delova, zavisi od tipa bicikla.

Duška: Ima mnogo delova koji se ne vide golim okom (smeh).

Imam utisak da Beograd nije najpovoljniji grad za vožnju biciklom, ili makar tako kažu.

Ljuba: Veliki broj naših kupaca i nije iz Beograda. Problem je što nema infrastrukture. Mnogi ljudi se i plaše da voze bicikl u gradu.

Duška: Da, skoro smo prodali fixed gear bicikl, bez brzina, i vlasnik nam se ponosan javio da ga najnormalnije vozi po Beogradu. Trudimo se da odnos zupčanika bude idealan, da bude što manje otpora, da bicikl bude optimalan za vožnju.

Ljuba: Važno je naglasiti i da su ovo gradski bicikli, kao takve ih i reklamiramo. To je bicikl za svakodnevnu upotrebu i vožnju, ali neće vam poslužiti ako želite da ga vozite na planini.

Odakle dobijate najviše narudžbina?  

Ljuba: Po celoj Srbiji smo prodavali, a dosta naših ljudi koji žive u inostranstvu dođu ovde preko leta, naruče bicikl i ponesu ga sa sobom. Pretpostavljam da je to, između ostalog, zato što su ovakvi bicikli u Nemačkoj ili Austriji značajno skuplji.

Duška: Imamo i besplatnu dostavu u celoj Srbiji, tako da to može da olakša stvari.

Kako se kreću cene bicikala, ako nije tajna?

Duška: Cene se uglavnom kreću od 30.000 do 36.000 dinara. Kupci mogu da plate i čekovima na rate i svako ima 2 godine garancije i jedan besplatan redovan godišnji servis. Zainteresovani mogu o detaljima da se obaveste preko našeg sajta. Čini nam se da je cena prilično razumna. Ljudi koji nam dolaze provedu ovde i po dva sata, razgovaraju sa nama, biraju… Nije isto kao kada uđeš u prodavnicu i pokažeš prstom na gotov bicikl. Mi ulažemo dosta truda i vremena u kreiranje bicikala.

Ljuba: Neko to ceni, neko ne ume da ceni, to je sve u redu. Nekome je preskupo, nekome je i više nego fer, sve je do osobe.

Bicikl deluje i kao odličan poklon!

Ljuba: Vrlo često ljudi dolaze da kupe bicikl za poklon. Ubacili smo u ponudu vaučere, jer ako želite nekome da poklonite bicikl – bolje da ga ta osoba sama izabere.

Koji su najneobičniji ili najzabavniji zahtevi koje ste do sad imali?

Ljuba: Uzimali su nam često bicikle za snimanje reklama. Radili smo za Cedevitu namenski narandžasti bicikl, za Telenor  dva plava.

Duška: Radili smo jedan bicikl koji je bio izložen u Mikseru, u bojama srpske zastave. Na sajtu postoji arhiva svih bicikala koje smo napravili, nismo slikali dva slična ili ista, ali tu je sve.  Radili smo četiri bicikla za Dansku ambasadu i za Saint Ten hotel, koji iznajmljuje bicikle svojim gostima.

Ljuba: Da, radili smo smo ovaj na zidu, ja ga sad vozim, naš prijatelj ga je oslikao – pravio je izložbu i imao je u okviru nje tri oslikana bicikla.

Duška: Sarađivali smo i dve godine sa organizacijom Beograd Velograd.

Jeste li aktivni u beogradskim borbama za bicikliste?

Duška: Učestovali smo nedavno u inicijativi Samo ne autom, napravili smo dva bicikla za pobednike u Beogradu i Novom Sadu.

A dečije bicikle, da li pravite njih?

Ljuba: Ne, uglavnom zato što se ljudima ne isplati – trud i cena su isti, a ti bicikli se brzo prerastu i onda nema smisla ulagati.

Duška: Nedavno smo radili restauraciju jednog dečijeg bicikla, za tatu koji je strastveni navijač Juventusa. Kad je tako specifičan zahtev, onda radimo (smeh).

Kada ste najzauzetiji u radionici? 

Duška: April, maj, jun, proleće… To su najudarniji termini.

Ljuba: Ali, najlogičnije bi ipak bilo doneti ga ili naručiti zimi – da te sačeka spreman na proleće (smeh).

Facebook     //     Instagram    //    Website

Adresa: Pjera Križanića 7   //   Telefon: 0645009312   //  Mejl: info@mojbicikl.rs