Da li imate preko 18 godina?

Luka Tripković: obaveza umetnosti je da traga za novim idejama

Razgovarali smo sa vizuelnim umetnikom i piscem koji se kroz svoje eseje, knjige i radove bavi nesvakidašnjim temama, važnim za savremeno društvo.

1
1

Nepresušni izvor inspiracije Luki Tripkoviću predstavlja problem identifikacije pojedinca sa društvom. Kako ističe, iz tog sukoba nastaje ono najbolje i najgore u našoj civilizaciji. Širi izbor za NIN-ovu nagradu 2016. godine dao je ovom mladom autoru izvestan kredibilitet, dok je ulazak u 11 najboljih, pogotovo sa prvim romanom, svojevrsno priznanje kvaliteta. Od tog trenutka, ovaj Valjevac se navikava da ga ne predstavljaju samo kao vizuelnog umetnika, već i kao pisca, koji je ove godine potpisao ugovor sa izdavačkom kućom Laguna – ona stoji iza njegovog romana „Osmeh pod gorom maslinovom“ koji možete naći na 62. Beogradskom sajmu knjiga.  Na kraju dana, za Luku Tripkovića je najvažnije da preživi proces autocenzure, budući da se trudi da bude surov prema samom sebi.

Kako je došlo do spoja slikarstva i književnosti?

Cinici bi rekli – opismenjavanjem stanovništva. Slikarstvo, književnost – umetnost uopšte, treba posmatrati kroz prizmu ideoloških obrazaca i politike, čiji su ove discipline direktni proizvod. Ne možete odvojiti Makijavelija od Bordžija, Mikelanđela od Vatikana, Leonarda od Sforci, Štefana Cvajga od Habzburga, Andrića od Mlade Bosne, Džefa Kunsa od korporativne Amerike, Čarlsa Sačija od Margaret Tačer, a Hirsta od Sačija – u romanu koji trenutno pišem pokušavam da objasnim i ove veze.

Ko si onda ti – slikar, pisac, istraživač prošlosti?

Izbegao bih tu akumulaciju funkcija i rekao da sam umetnik. A svaki umetnik je demijurg, neko ko, posmatrajući svet oko sebe, stvara sopstvene i raznorodne svetove.

Kako usklađuješ oba ova poziva?

Slikam danju, pišem noću! Šalim se. Nije to tako teško – svaki od poziva zahteva specifičnu, ali veoma različitu koncentraciju, oni se vrlo lako uklope u jedan netipičan i dinamičan radni dan od 8 sati. I još ne morate da radite prekovremeno.

Tvoju profesiju određuje sfera vizuelnog. Kada si krenuo da se izražavaš književnim jezikom?

Umetnost, a pre svega slika, nastala je kao rezultat potrebe za komunikacijom. Dakle, u tom smislu, možemo govoriti o kategoriji jezika: likovni, filmski, dramski, književni i svaki drugi jezik jeste skup komponenti kao što su kompozicija, planovi, perspektiva, diskurs… Ja stvaralački proces posmatram kao skup koraka koji vas od ideje i zamisli vode, preko izvođenja, do kreacije i ovaploćena dela. Kada me određeni fenomen zainteresuje, trudim se da tom izvođenju namenim najprigodniji medij. Tako mi se za artikulisanje priče o tragediji Španskog građanskog rata, identifikaciji pojedinca u ideološkom grotlu, učinilo da je najpodesnije koristiti književni jezik i – voila, nastao je roman.

Radnja tvog romana smeštena je u vreme Španskog građanskog rata, a tu se baviš temom koja je retka u našoj savremenoj književnosti. Zbog čega?

Španski građanski rat je, kako je to napisao Gojko Nikoliš, bio rat protiv rata, i u tom smislu je jedinstvena pojava u istoriji ljudskog roda. E sad, kompleksnost sukoba, odgovornost koja, zbog nečinjenja, pada na pleća velikih sila, i koja je omogućila stvaranje uslova za izbijanje Drugog svetskog rata jeste nešto što je najbolje prećutati. Otuda i moja potreba da se pozabavim ovim nesrećnim krvoliptanjem jedne, uistinu, velike zemlje i kulture.

Specifičnost teme je zahtevao pristup najsveobuhvatnijoj literaturi. Sva sreća pa postoji Gugl – tamo sam pronašao nagrađivane knjige Enotnija Bivora i Hjua Tomasa o ovom događaju, pa sam od tih nekoliko hiljada stranica odvojio par stotina koje su mi bile potrebne za mizanscen romana. Kada je ta, uslovno rečeno, scenografija, postavljena, trebalo je razumeti psihologiju ljudi – mnogo sam čitao i gledao o našim španskim borcima, njihove biografije i autobiografije su mi bile od velike pomoći.

Postoji li sličnost sa sadašnjim vremenom i zbivanjima?

To je, pored gorenavedenih razloga, bio ključni motiv za pisanje romana. Sukob velikih sila na „neutralnom“ terenu, odlazak ljudi iz čitavog sveta da ginu na prostoru koji nikad pre toga nisu posetili, sve to zvuči kao da opisujem rat u Siriji. A opet – to se prvo dogodilo u Španiji. Crnjanski kaže da život, kada prođe u komedijama, na kraju postaje tragedija, i čini mi se da smo i mi, kao civilizacija, nepoznavanjem istorije, došli u situaciju da je ponovimo, i ona se vratila, gora nego ikad. Ljudi su 1936. godine odlazili u Španiju da se bore za egalitarizam, prava radnika i žena, a 2016. su napuštali skupo plaćene poslove programera u razvijenim evropskim zemljama kako bi ginuli za povratak Kalifata. 1917. je u Sovjetskom savezu brak definisan kao konsenzus dve odrasle osobe o zajedničkom životu, a 2017. su u Rusiji gej brakovi suspendovani na period od 99 godina. U antici je istorija posmatrana kao ciklična pojava, a tek sa širenjem hrišćanstva počinjemo da je gledamo kao linearni proces, i po mom mišljenju pogrešno.

Internacionalne brigade dolaze u Španiju da se bore za svoju ideje – jednakost među ljudima, ženska prava, prava radničke klase. A za šta se danas borimo?

Danas se govori o usahnuću ideologija, ali je i ta ideja, zapravo – ideologija. U novom romanu, ali i doktoratu koji polako počinjem da pišem, zagovaram tezu o tranziciji homo sapiens-a u homo protheticus-a – protetičkog čoveka.

Proizvodnjia želje za konzumerističkim artefaktima postaje višak. Danas deca u Indiji nemaju pijaću vodu, ali imaju iPhone. I mi ćemo imati Tesla grad, ali se vodom nećemo snabdevati sa Makiša, već iz supermarketa. Pritom nemam ništa protiv Apple-ovih uređaja, oni su najpouzdaniji koje možete posedovati. Problem nastaje kada njihovu utilitarnu dimenziju zamenimo sa statusnom.

Glavni junak dela Lazar Kupec, istoričar umetnosti, piše doktorat o Goji. Početkom 30-ih godina 20. veka siže u Madrid i postaje učesnik u operaciji iseljenjenja kolekcije slavnog muzeja Prado. Odakle inspiracija za protagonistu romana? Ko je on?

Iseljenje kolekcije je centralna tačka romana koja povezuje protagoniste, doduše, na suprotstavljene načine. To je istorijska epizoda, a ja sam, nakon što sam za nju saznao, rekao sebi: o ovome neko nešto mora da napiše. Lazar Kupec je mladi, obrazovani čovek kojeg ambicija za akademskim usavršavanjem dovodi u Španiju pred sam početak rata. On na toj ambiciji istrajava, ali ga događaji i ljudi koje sreće na kraju primoravaju da se politički opredeli.

Da li je njegova ličnosti zasnovana na  biografiji nekog heroja?

Da. Značajan deo njegove ličnosti je zasnovan na biografiji Koče Popovića, filozofa, diplomca Sorbone, čoveka koji je prvi na srpski prevodio Frojda i bio blizak Andreu Bretonu i nadrealistima. Moto romana glasi: Osrednji karakter mora tek da bude isteran iz samog sebe, da bude sve što bi mogao biti, možda i više nego što je sam ranije slutio i znao; za to sudbina nema drugog bića od nesreće. U tom smislu, Lazar Kupec može biti svako od nas, ako nas okolnosti na to nateraju. I to je moje skromno upozorenje.

U tvom prvencu veliki značaj se pridaje umetničkim delima. Šta ona ustvari predstavljaju? Posedujemo li ih i danas?

Umetnost je danas industrija, i služi kao eksponent vladajućih ideologija. U romanu se, kroz snove Lazara Kupeca, prati život kardinala Ludovika Ludovizija, člana jedne od najbogatijih porodica barokne Italije. Kroz sudbinu, kako njega, tako i njegove umetničke kolekcije, čiji se deo našao upravo u Pradu, kandidujem moje stanovište o statusu umetničkih dela i njihovoj ulozi u civilizaciji.

Razlika između najmlađeg i najstarijeg književnika u užem krugu za Ninovu nagradu prelazi četiri decenije. Kolika je to čast, a kolika odgovornost?

Velika je čast jer vas pozicionira na književnu scenu, koja, uprkos svemu, odoleva trendovima sunovrata pismenosti. Pročitati svoje ime pored ljudi čiju svaku narednu knjigu željno iščekujem jeste nešto što imponuje, ali takođe i obavezuje: pre svega, da se sa književnošću nastavi – budući da sam pri stvaranju ovog romana imao privilegiju da mi pisanje bude samo hobi i ništa više. Sada već počinjem da se navikavam na to da me ne predstavljaju samo kao vizuelnog umetnika, već i kao pisca.

Do kakvih saznjanja dolaziš baveći se ljudima, a do kakvih baveći se prošlošću? 

Ljudi su ti kroz čija dela saznajemo o prošlosti. Pjer Nora govori o akceleraciji istorije, koja za rezultat ima profanizovanje prošlosti i sakralizaciju sećanja. I tu treba biti obazriv, jer istorija vrlo lako može da postane povest, a samim tim i ljudi koji je pišu mogu stvoriti okruženje iz koga se nećemo izvući nikako drugačije nego ratom. Velike ideje su uvek nastajale u teorijskim spisima, a onda su prelazile u domen umetnosti, da bi tek na kraju došle među političare i stanovništvo. Zbog toga mislim da je obaveza umetnosti da traga za novim idejama i da ih na taj način promoviše, kako se svet ne bi sunovratio u zajednicu, što reče jedan naš promućurni filozof.

Ko su ti uzori u likovnoj umetnostu, a ko u književnosti?

Volim duhovitu umetnost, jer je ona – ukoliko je dobra – na prvu loptu banalna, ali sadrži jako mnogo slojeva. Ako bih morao nekoga da izdvojim, onda bi to bili Mauricio Katelan i Vim Delvoj, čije radove uvek volim da pogledam. Što se književnosti tiče,  čitanje Miloša Crnjanskog u meni izaziva nekakvu metafizičku melanholiju, koju nikada nisam osetio pri čitanju bilo kog drugog pisca. Takođe, svima bih preporučio – skoro sam čitao, pa sam još pod utiskom – Džonatana Frenzena: to je onaj osećaj kad imate osećaj da je knjiga – iako ima preko 500 strana – isuviše kratka.

Kroz tvoju vizuelnu umetnost ispoljavaš i neurozu mode, o kojoj govori Rolan Bart.

Rolan Bart je jedino veliko ime kritičke misli u čijem delu se nalazi i analiza fenomena mode. Iako je ta studija stara preko četrdeset godina, neka od njegovih zapažanja su i dalje veoma tačna, a jedno od njih je i neuroza mode. La névrose de la mode, kaže Bart, ima sposobnost da “ukroti novo čak i pre nego što ga proizvede, što za rezultat ima paradoks da je novo istovremeno i nepredvidljivo i obelodanjeno”. Tu možemo prepoznati postupak kojim se inovacija, ma kakva ona bila, usmerava u željenim pravcima, da bude strogo kontrolisana, a čini mi se da je taj trend odavno zastupljen i na polju vizuelnih umetnosti.

Da li smatraš da umetnost koju stvaraš traži aktivnog i obrazovanog posmatrača ili nekoga ko ne želi ništa više od perfekcije izvođenja?

Ne volim taj elitistički prizvuk sintagme obrazovani posmatrač, iako znam da čovek koji ju je stvorio to nije imao na umu. Mi smo skloni da potcenjujemo sopstvene građane, i onda ih teramo da se ponašaju kao narod. Iste argumente sam slušao povodom Fabrovog Olimpa koji je izvođen na poslednjem BITEF-u, a tu metafore nisu mogle biti jasnije, i to upravo onima u čiju moć saznanja sumnjamo.

Student si doktorskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti  u Beogradu. Koje teme tamo istražuješ?

Interesuje me razvoj estetike. U pozno monarhističko doba Francuske lepi su smatrani truli zubi, a danas ljudi plaćaju sumanute sume novca ne bi li bili što belji. Neko zlonameran bi rekao da je definisanje estetskih kategorija uvek bilo u saglasju sa propagandom. Istražujem, dakle, mogućnost da se lepo definiše kao univerzalna kategorija, ali mislim da to neće biti moguće.

Šta pripremaš novo na oba umetnicka fronta?

Trenutno pišem novi roman, čija se radnja odvija na ovim prostorima u bliskoj budućnosti, i spremam izložbu, koja će se tek desiti, u martu sledeće godine, u Galeriji savremene umetnosti u Smederevu. Tamo ću predstaviti dela koja su okosnica buduće doktorske izložbe, a plan je da se, kako likovna umetnost, tako i književnost, predstavi i u inostranstvu. Već se pojavilo nekoliko mogućnosti, ali o tom potom. Novost je i da na ovogodišnjem beogradskom sajmu knjiga, potpisujem roman 27. oktobra u 15h, na štandu izdavačke kuće Laguna. Dobrodošli ste!

Zbog čega je ciklus slika, koje ćete predstaviti na predstojećoj izložbi nazvan Objet revé – sanjani objekat?

Radovi su koncipirani u vidu svojevrsnog odgovora na Dišanov koncept objet trouvé-a kroz retro-avangardni pristup umetničkom delu. Moje stanovište je da se kroz svet visoke mode teži estetizaciji političkog, jer totalitarni sistem, citiram: vidi spas u tome da mase pusti da dođu do svog izraza (ni za živu glavu prava).

Naveo si da argument za tu tezu vidiš i u objašnjenju o iPhone-ima?

Demokratizacija ponude fetišiziranih objekata koje, na vrlo zavodljiv način, propagiraju protagonistkinje i protagonisti fashion week-ova omogućava nam uverenje da, za relativno male pare, možemo doći do sopstvenog izraza. Stoga sam stvarao, pozivajući se na vizuelne reference Fille née sans mere Frensisa Pikabije, objekte koji su danas simbol statusne ostvarenosti. Početkom prošlog veka to su bile mašine, kao zamah industrijalizacije, a danas su to modni gedžeti, kao glavno prostetičko sredstvo individualne ostvarenosti koja se u konačnici meri brojem sakupljenih lajkova na društvenim mrežama. Ciklus slika je, dakle, iz tih razloga nazvan Objet revé – sanjani objekat.

Odvedi nas na dobru izložbu i preporuči kvalitetno štivo?

Stalna postavka Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Od knjiga: Džonatan Frenzen – „Korekcije“.

Luku možete sresti na trenutno aktuelnom Sajmu knjiga u Beogradu, na kom će u petak, 27. oktobra, potpisivati svoju knjigu na štandu Lagune sa početkom u 15h. 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Snezana says:

    Divan mlad COVEK i UMETNIK

Ostavite komentar:

Slični članci: