Jug Đorđević: Umoran sam od agresivnog angažovanog pozorišta

Nedavno je zvanično osvanuo takmičarski program nacionalne drame za 63. Sterijino pozorje koje će se održati od 26. maja do 3. juna u Novom Sadu. Među devet odabranih predstava spada “Kepler 452-B”, debitatnsko delo autorke Tijane Grumić i reditelja Juga Đorđevića, koje smo imali priliku da pogledamo u Beogradskom dramskom pozorištu krajem marta. Ovim povodom je Jug pristao da krene sa nama u potragu za novom planetom i uzgred odgovori na par pitanja pred odletanje ka zvezdama.

Čini mi se da je “Kepler 452-B” multidimenzionalna drama u kojoj se prepliću filozofska pitanja o egzistenciji i raznim tematikama kao što su ljubav, porodica, smrt. Ali bih najpre protumačila glavnu poruku kao poigravanje sa pojmom odlaska. Naravoučenje koje se može izvući jeste i vraćanje na činjenicu da bi neko nekada voleo da ostane ali mora da ode, a da bi neko drugi voleo da negde ode ali mora da ostane. Da li ova interpretacija ima smisla?

Potpuno se slažem sa tvojom teorijom, jer smatram da je ovo upravo komad o postojanju i nestajanju. Svi mi u jednom trenutku postojimo negde, a onda nas više nema. Svako ima motiv za odlazak. Neko odlazi u inostranstvo i tamo počinje da postoji. Neko više nije živ ali i dalje postoji u sećanju onih koji su mu bili bliski. Neko odlazi iz veze okončavanjem odnosa sa voljenom osobom. Neko je na granici da ode ali je i dalje tu. Dakle, sve vreme smo se igrali sa tim statusima prisustva i granice između nestati i ostati.

Mogla bi se napraviti paralela sa tvojim diplomskim radom “Kaskader”, autora Strahinje Madžarevića, koju si režirao na desetom Festivalu Internacionalnog Studentskog Teatra u Beogradu. Tu se takođe radilo o odlasku i ostajanju, ali je politički kontekst bio naglašeniji. Tačnije rečeno, radnja “Keplera 452-B” je univerzalne prirode i zato je pristupačna svuda. Splet je jednostavan i nenametljiv, a opet nas pogodi tamo gde treba, pogotovo na samom kraju.

Da, dok je Tijana pisala tekst, sve vreme sam je molio da ne bude geografski određeno jer se ta priča dešava bilo gde: u Gani, u Kanadi, u Kini… Ono što publika prepozna i sa čim se konektuje je ta univerzalnost. Svako je u svom direktnom ili indirektnom okruženju imao iskustva sa gubitkom. Nećemo otkriti kraj predstave, ali je većina onih koji su je već videli odreagovala baš na tu poslednju scenu, u kojoj sam se poigrao sa svačijim podsvesnim primarnim instinktom dozivanja majke.

Pritom, ta poslednja scena se tačno poklapa sa prvom scenom. Zatvaranjem kruga, gledaoci već unapred mogu da predvide neizbežan kraj. A trajanje u tenziji koja raste je dobitna kombinacija koja izaziva vađenje maramica iz džepa. Kako ti se čini da je publika primila predstavu nakon beogradske premijere u BDP-u pre dve nedelje?

Na osnovu komentara onih koji su sa mnom podelili svoje utiske, mogu da zaključim da je finalna scena verovatno najemotivniji deo u celoj predstavi. Radi boljeg pristupa kolektivnom nesvesnom, moj rediteljski postupak je bio da iskoristim dečju igricu žmurke ili Peekaboo “sad te ima sad te nema” kao glavnu završnicu. Doduše, često u svojim režijama tražim da prilagodim mizanscen kroz neku igru jer mislim da je to baza za publiku. Svi smo mi bili deca, svi smo se igrali, svi mi imamo mamu…

A imaš je i ti! Verovatno su te svi to pitali, ali kada smo već kod toga, zar nije malo čudan osećaj što je glumica koja tumači ulogu majke u predstavi, Radmila Đorđević, ni manje ni više nego tvoja majka? Zašto si baš nju angažovao, da li ste već zajedno radili i kako su prošle pripreme?

Upravo si spomenula taj “meta” nivo: ona stvarno glumi majku, ali je istovremeno i moja majka. Međutim, kada se pogleda ansambl Pozorišta “Bora Stanković” u Vranju za koji sam i radio ovaj projekat, generacijski gledano, a i po glumačkom kapacitetu, od svih žena je jedino njoj ta uloga najviše odgovarala. Zato uopšte nije bilo dileme oko toga. Ovo je bila naša prva zajednička predstava, međutim nema zanimljivog preokreta u ovoj situaciji jer smo zaista bili profesionalni i savesni do kraja. Sve je prošlo bez ijednog relevantnog sukoba ili, kako ja to zovem, “privatluka”.

Da li je onda slučajnost i činjenica da je kompozitorka tvoja sestra bliznakinja, Julija?

Demaskirala si me, ovaj projekat je zapravo porodični biznis! Šalu na stranu, ipak je mnogo lakše kada poznaješ nekoga do te mere da je ponekad samo jedna reč dovoljna da se razumete. Veoma lako dolazimo do asocijacija, imamo iste reference zbog zajedničkog odrastanja. Štaviše, Julija i ja već pripremamo sledeći projekat.

Kako je došlo do saradnje sa Tijanom Grumić, koja je napisala “Keplera 452-B”?

Naša saradnja je započela na Fakultetu Dramskih Umetnosti jer smo ista generacija. Ona je bila na dramaturgiji, dok sam ja bio na pozorišnoj režiji. Prepoznali smo se po istom senzibilitetu i u pozorištu i u životu. Ona je bila moj dramaturg na svim studentskim vežbama, ali je ovo prvi put da ja režiram njen tekst.

Tvoj debitantski rad se izvodi u tvom rodnom gradu, Vranju. Opet nešto preko veze?

Svašta će ljudi da pomisle… Ne, pre godinu dana je umetnički direktor Bojan Jovanović mene već zvao da pričamo o budućoj saradnji. Jedino nismo znali šta bi smo tačno radili, nismo imali konkretne predloge. Ubrzo nakon toga su se Tijana i on upoznali na Festivalu “Joakim Vujić” u Pirotu i tako su se sve kockice sklopile. Bojan je oberučke prihvatio moj predlog: ipak je tekst praizveda srpskog mladog pisca.

Šta te je navelo da režiraš ovakav komad?

Jednog leta sam u Gardianu pročitao članak o ženi koja je bolovala od ALS-a u Kaliforniji, državi koja je baš te godine donela zakon o legalizaciji eutanazije. Zbog toga je žena donela odluku da priredi svojim prijateljima oproštajnu žurku, i tim činom proslave svoje smrti okonča sebi život. Na etičkom nivou me je najpre dirnuo detaljni opis dotičnog vikenda, koji je započeo dolaskom zvanica u petak na jednom ranču i završio se u nedelju nakon zalaska sunca kada je sa svojim timom lekara žena izvršila eutanaziju. Izuzetno emotivno sam odreagovao na ovu priču ali ne mogu racionalno da obrazložim šta me je tačno dotaklo. Odmah sam pozvao Tijanu i zamolio da pročita članak jer sam osetio potrebu da nešto kažem vezano za ovaj događaj. Naravno, nismo nameravali da koristimo priču te žene jer je to njena priča, ali smo hteli da odreagujemo na činjenicu da jednog dana imaš život a sutradan ga više nemaš. Inicijalna kapisla nam je bila da preispitamo odnos između života i smrti.

Zanimljiv je i minimalistički scenografski pristup. Glavni elementi su stalak sa mikrofonom, stolica za klavir, barska stolica, zavesa sa neonskim svetlom. Od rekvizita se koriste samo cigarete, prsten i čaše za šampanjac. Ko se bavio scenografijom?

Scenografija je rezultat simbioze kostimografa i reditelja, tačnije Velimirke Damjanović i mene. Zajedničkim snagama smo rešili vizuelni identitet. Namera je bila da publiku usmerimo ka intimi jedne porodične priče, bez odvlačenja pažnje nepotrebnim detaljima. Bežao sam od bilo kakve atrakcije i atraktivnosti. To je čak bila moja glavna rediteljska indikacija koju sam svakodnevno ponavljao. Trudili smo se da bude znakovno jasno. Imamo “stand-up set” sa barskom stolicom i mikrofonom, klavirsku stolicu koja ima multifunktionalnu svrhu u zavisnosti od radnje jer se može protumačiti kao klupa, krevet, sedište automobila, pa i klavirska stolica. Inače volim da tretiram gledaoce kao žive ljude, izbegavam da im dajem informacije “na gotovo” ili “na kašičic”, kako bi oni sami zamislili šta se trenutno dešava na sceni uz pomoć konotacija.

Kako komentarišeš ovogodišnji repertoar Sterijinog pozorja, koji je iznenadio javnost po značajnom broju mladih autora?

Mislim da selektor ima pravo da subjektivno bira predstave i da od njega zavisi atmosfera festivala. Ove godine, selektor Boško Milin je rešio da napravi jednu hrabru selekciju tako što je, pored proverenih imena, u nju uvrstio i mlade debitante a pre svega po pitanju tekstova, dakle pisce debitante.

Da li je to neka vrsta revanširanja posle prošlogodišnjih rezultata, koji su takođe iznenadili javnost?

Svi oni koji su upoznati sa pozorištem, prate i bave se ovim poslom znaju šta se desilo prošle godine: žiri je odlučio da ne dodeli ni jednu nagradu pod obrazloženjem da nam je produkcija jako loša. Jedna određena grupa ljudi se složila sa tom odlukom, dok je ostatak burno reagovao. Zato smatram da je Boško Milin napravio odličan trik kao najlogičniji odgovor, uvaživši prethodnu odluku i donevši osvežavanje sadržaja.

Kako si ti reagovao kada je tadašnji predsednik žirija Miki Manojlović saopštio rezultate 62. Sterijinog pozorja?

Pošto nije bilo pobednika, odnosno pošto su svi učesnici pobedili pa i sama publika – a ja tada bio u publici, ja sam zapravo već dobitnik te nagrade! (Smeh) Iskreno nemam konkretan stav jer sam zbog svih političkih insinuacija na kraju ostao prilično indiferentan. Ne verujem da je pozorište mesto za politička prepiranja ili poene, jer pozorišni čin sam po sebi jeste političan. Baviti se politikom u pozorištu je za mene pleonazam.

Koji je onda tvoj stav prema angažovanom umetnošću?

Moram da priznam da sam umoran od agresivnog angažovanog pozorišta sa političkom pozadinom, upravo zato što podrazumevam da je priča o tri generacije jedne porodice angažovanija od bilo kog drugog “angažovanog pozorišta”.

Problemi malog čoveka u sistemu koji mu se nameće meni je veoma važna tema i trenutno me najviše okupira, jer konstatujem da porodica kao institucija više ne opstaje.

Hajde onda da vidimo zašto: deca razvedenih roditelja zbog propalog braka, raspad familije zbog prerane smrti, šta su nam bake i deke nametnuli i šta su podrazumevali pod tom institicujom koja danas više ne funkctioniše. Očigledno je da se nešto promenilo a mi kao i dalje igramo po starim pravilima. Pozorište onda može da preispita koja su ta nova pravila.

Ta nova pravila i promene u društvu su prepoznatljive u “Keplereu 452-B”. Mnogi su ocenili ovu predstavu kao “žensku” zato što su figure majke i ćerke prikazane kao jače u odnosu na mušku stranu. Neki su osudili “kliše” situacije u kojima se podrazumeva da žena kuva ručak za muža ili oca. Čini se da se u svetu ali i polako kod nas patrijahalno društvo i vaspitanje pojavljuje kao zastareli sistem. Kako ti vidiš pometnju u tim naviknutim standardima? Kako si protumačio ovakve reakcije posle tvoje predstave?

Dokle god mi kao civilizacija određujemo da li je neka predstava “muška” ili “ženska”, dokle god mi polarizujemo pojave – mi imamo problem. Kada mi kažu da mi predstava miriše na feminizam i da je matrijarhat dominantniji, ja odmah detektujem problem. Zašto su ljudi imali potrebu da baš to istaknu kao jedan od komentara? Možda su neki protumačili ovakvu vizuru kao atak na njihove lične sisteme.

Koji je tvoj stav prema jednakosti polova?

Muškarci i žene su fizički i hormonski drugačije sastavljeni, i zato je nemoguće da funkcionišu na isti način. Ali upravo zbog toga je potrebna i poželjna simbioza. Suprotnosti se privlače, i dok se god mi trudili da od toga napravimo kompetitivnost, nećemo se pomeriti. Potpuno razumem neoliberalni uspon feminizma, koja je logična reakcija na opresiju koju je patrijarhalno društvo vršilo vekovima. Međutim moramo da prevaziđemo i taj militantni feminizam koji je takođe vrsta radikalnog tretiranja nekih tema. Jednostavno treba prihvatiti onu drugu stranu kakva jeste. A na kraju, šta znači uopšte “pol” u 21. veku? Stvari idu unapred, ali da li su ljudi spremni da odu tako daleko? Moramo naći modele za prilagođavanje odnosa.

Iako si do sada imao prilike da radiš na značajnim projektima kao što su “Fantom iz opere” u režiji Juga Radivojevića ili Šilerova “Marija Stjuart” u režiji Miloša Lolića, “Kepler 452-B” je tvoj debitantski rad, i u svojoj 24. godini si verovatno oborio rekord najmlađeg reditelja čija je predstava selektovana na ovom prestižnnom festivalu. Da li je to teret ili privilegija? Da li si očekivao ovakav prijem i da li je već uspeh biti zapažen?

Verovatno ću da zvučim skromno, ali stvarno niko od ekipe nije očekivao ovakav rezultat. Gledajući selekciju godinama unazad, pozvati debitantsku predstavu označava presedan i radikalan potez u dosadašnjoj tradiciji. Izuzetno mi je drago naravno, svakako je afirmacija potpuna neminovnost. Ne znam da li je ovo već uspeh – to ćemo tek videti u Novom Sadu – ali mislim da je odlična prilika da se na toj pozorišnoj platformi pojavi Narodno pozorište iz Vranja koje trenutno nema svoju zgradu jer je izgorela u požaru 2012. godine i koristi svečanu salu Doma vojske. Kroz naš nepretenciozni komad, ljudi će zahvaljujući toj platformi imati lakši uvid u ono što smo uradili i o čemu razmišljaju mladi danas. Činjenica je da nema puno mladih pisaca na velikim scenama nacionalnih pozorišta u Srbiji. Ali mislim da će se stvari menjati, a nadam se da je ova selekcija vesnik tih promena.

Izjavio si da bavljenje pozorištem u Srbiji podrazumeva razne kompromise. Šta si tačno hteo da kažeš?

Kao prvo, uslovi rada u maloj sredini nisu na nekom visokom profesionalnom nivou. Automatski se radi u nekom “polu-profesionalnom” radnom ambijentu. Ovo ne mora da znači da je loše: nekad je taj duh amaterizma koja pozorišta iz unutrašnjosti nose u sebi daje entuzijazam koji se može izgubiti kod ljudi u profesionalnom pozorištu. Drugi kompromis je kada se rediteljima nameće tekst. Meni se to nikada nije desilo jer sam uvek lično birao svoje teme. Tu je naravno i finansiranje, daleko od zavidnog nivoa. Ovde se referišem isključivo na rad u Vranju, jer je to jedino direktno iskustvo koje imam u svom radu.

A cenzura?

Mislim da je danas u Srbiji biti cenzurisan, najveći uspeh. Sveopšte mišljenje je da cenzura postoji ali je najveći problem što ne možemo da detektujemo gde se krije. Očigledno je da postoji, jer u suprotnom ne bi ljudi pričali o njoj: cenzura ne može da se “utripuje”. Ona je neprepoznatljiva zato što su sistemi neuhvatljivosti jaki.

Cenzura je poprimila drugačiji oblik, više ne znači da ja dođem i tebi zabranim da uradiš nešto što bi meni škodilo. Ta bitka se danas vodi na perfidnijim, podmuklijim nivoima, kojih mi nismo ni svesni u odnosu sa umetničkim delom prema publici.

Onaj ko uspe da je prepozna i osvetli, može da je savlada. Njena najveća moć je što nema oblika.

Zvuči kao da je veliki izazov baviti se tvojim poslom u našoj državi?

To je već u rangu sa ozbiljnim mazohizmom. Povrh svih onih spomenutih kompromisa, ljudi od tebe očekuju neku visoku umetnost koja bi svaki put bila genijalna. To bi moglo da prouzrokuje određeni pritisak u mom slučaju, zato što je moj debitantski projekat otišao na dva velika festivala. Očekivanja za sledeći projekat su dakle mnogo veća. S druge strane, jedva čekam!

Kako pozicioniraš našu pozorišnu scenu na evropskom radaru?

Eklektični smo, što može biti prednost. Ali kada bi smo se fokusirali na to da preciziramo našu pozorišnu tradiciju, da  se nekako u tom pravcu afirmišemo, verovatno bi nas to izdvojilo. Sada smo sve, fali nam identitet iako imamo plodne autore. Ne usuđujem da definišem šta bi to trebalo da bude «Srpsko pozorište», ali detektujem da bi to mogao biti tekst i priča.

Da li si stigao da odgledaš dela svojih konkurenata sa Sterijinog pozorja?

Ne u potpunosti. Ali sam bio asistent Jerneju Lorenciju na delu “Carstvo Nebesko” u Narodnom pozorištu u Beogradu. Zato su moje šanse udvostručene (smeh)! Pored te predstave sam odgledao “Švajcarsku” u Banja Luci u režiji Milana Neškovića i “Utopljenu dušu” u BDP-u u režiji Bobana Skerlića.

Šta sada dalje planiraš?

Uskoro krećem sa novim komadom u Narodnom pozorištu u Užicu, “Kako održavati Fikus” mladog pisca Ognjena Obradovića. Posle toga bi trebalo u Madlenianumu da radim komad Jelene Paligolić “Dolče Vita”, koji je pobedio na konkursu za romantičku komediju tog pozorišta. Što se tiče sledećeg ličnog projekta, skoro sam pročitao sledeći članak: Stephen Hawking, koji je nedavno preminuo, pre par godina je u tajnosti održao doček za vremenske putnike. Niko se nije pojavio, ali je on taj događaj obelodanio tek par godina kasnije kako bi pozvao ljude na tu žurku. Opet sam odreagovao na tu univerzalnu usamljenost, koju svako od nas nosi. Samo ću još dodati da sam ovaj članak već prosledio Tijani Grumić… Javiću kako je bilo!

Juga možete pratiti i na Instagramu.