Da li imate preko 18 godina?

Goran Milenković: Dijalog dve telesnosti na zapaljenoj ivici razuma

Mladi dramski pisac, čiji će tekst “Granična lepota” biti premijerno izveden u klubu Dragstor u petak, 18. maja, pričao je sa nama o muškom principu, klabingu, ekstazi, smrti. Više razgovor, a manje intervju.

0
0

Granična lepota” je predstava kojom počinje novi život kluba Dragstor, a u skladu sa do sada već dobro poznatim evropskim tendencijama koje spajaju prostore kulture i mesta za noćni provod, čineći ih jedinstvenim inkluzivnim celinama. U režiji Stevana Bodrože, a po tekstu Gorana Milenkovića, prvu javnu izvedbu ovog teksta će publika imati priliku da vidi 18. maja, sa početkom u 20h. Sa Goranom smo pričali o novim pozorišnim tendencijama i njihovom nedostatku, o angažovanom i intimnom pozorištu i svemu onome što bi teatru moralo (i moglo) da pripada. Pre nego što je Goran video predstavu, o njoj smo još i pričali kao o ideji, tekstu, motivima, snažnoj telesnoj i plesnoj – izvesno radikalnoj – analogiji između klabinga i svetilišta.

Goran Milenković

Svet će se raspasti najpre duhovnom smrću
Pa tek onda nuklearnom uspavankom

POZORIŠTA U KATEDRALAMA U KLANICAMA

Našli smo se da pričamo o predstavi koja će se tek dogoditi, ali ja bih da čujem nešto i o premijeri koja se već desila krajem marta, u Narodnom pozorištu u Beogradu na sceni «Raša Plaović». Izveden je prvi put tvoj tekst pod nazivom «Devedesete» u režiji Egona Savina.

Goran: Da, u pitanju je moja diplomska drama, za koju sam dobio nagradu «Slobodan Selenić» tako da je imala dobru polaznu osnovu. Ali, Egon Savin smo se ja takođe poznavai od ranije: pre šest godina smo to počeli da spremamo u Ateljeu, ali predstava je bila odložena i naknadno se nikad nije desila tamo. Prošle godine smo rekli da je stvarno sada vreme da se vratimo na taj tekst i to je dalje išlo glatko. Odluka da se radi u Narodnom pozorištu doneta je zbog glumačkog ansambla.

To je prvi tvoj tekst koji je izveden?

Da, tako je. Iste nedelje se dogodila još jedna premijera, «Pogledi», a u pitanje je adaptacija u režiji Maje Maletković. To je po mojoj drami pod nazivom «Preljubnici», a Maja je uradila dramatizaciju; tu smo imali gotovo kvazi-estradnu premisu, gde smo u podeli imali Ninu Seničar, Katarinu Radivojević i Mariju Vicković. To se igralo u neobičnom, za tu namenu iznajmljenom, ambijentalnom prostoru. Plan je da dalje ta predstava ima svoj gostujući život, dokle god za njom postoji interesovanje.

Ali «Granična lepota» je nešto svežiji tekst, nisi ga pisao tokom fakulteta?

Nisam, ne, to je tekst koji mi je poručen iz Dragstora kada su došli na ideju da pokrenu Dragstor teatar. Bilo mi je baš drago, jer su u tom trenutku mogli da poruče tekst samo na osnovu još neizvedenih drama, sigurno ne na osnovu Fejsbuk statusa (smeh). Time su mi ukazali čast i u tom trenutku sam shvatio da je prilika zaista dobra, pokreće se nešto novo i zvuči uzbudljivo – u mom interesu je da to krene na što bolji način. Porudžbina je bila slobodna, nisu me ograničavali osim toga da je zbog skromnih finansijskih početaka bolje da napravimo monodramu, te da se sva sredstva ulože u profesionalnog glumca, pisca, koreografa, kompozitora, scenografa i reditelja.

Dakle, pisao si tekst znajući gde će se on igrati, odnosno namenski je pisan za taj neobičan teatarski prostor kakav je Dragstor?

Da, ali desilo se super poklapanje – u glavi sam imao nameru da se bavim vrlo konkretnom pričom, samo sam znao da nije prioritet da je pišem kao sledeću dramu; imao sam tu jednu priču u klupskom ambijentu, i onda se ovo dogodilo.

A sama drama i njena struktura, reci nam nešto više o tome?

Čini mi se da je drama dosta hermertična; dosta rano u toku pisanja znao sam tačno gde ide taj tekst. Stilski sam video da će to biti gusto, klaustrofobično i mučno, a bilo mi je bilo jasno da ću ritam morati da žrtvujem. Ne postoji nijedno opravdanje iz psihološkog realizma koji bi učinio njegov govor preglednijim i koherentniji, a nisam želeo da posežem za nečim artificijelnim. Zadato je da čovek raspolućen i da se ljulja između suprotnosti, i u toj neprestanoj tenziji nije moguće praviti unutrašnje predahe. Shvatio sam da je to ogroman rizik jer bi dobar deo materijala mogao da prođe kroz uši gledalaca nezapažen.

Nije me ovde interesovala klasična naracija, zapleti; ovde svaka misao teži ka tome da bude poslednja. Glavni junak je u potrazi za jednom spasonosnom rečenicom koja bi mogla da mu reši sve i stalno se nalazi u tom naporu, te nema kad da stane, pa ni oni koji prate nemaju nimalo prostora. Prevođenje toga sa papira na scenu mi je uzbudljiv, plaši me, ali imam poverenja da je reditelj Stevan Bodroža to učinio pitkijim sa svoje zanatske strane. Pa ipak, najviše mislim da će to doći od samog glumca, Željka Maksimovića. Mislim da je on našao nešto živo u tom tekstu i nekako smatram kako je elementarni preduslov da on kao izvođač to oseća. Tamara Pjević, plesačica i koreografkinja, će takođe biti deo predstave, ne bi li to bilo rascepljeno i razigrano scenski. Težak zadatak, za ceo tim.

A i format teksta je zanimljiv, odnosno ta poetičnost unutar grafičke strukture na samoj stranici. Zanimljivo je i kako će se glumac, telesno i izražajno, nositi sa tim. 

Mislim da bi o tome mogli više da kažu reditelj i izvođač, ali postoji taj neki seting u kome je zamišljeno da monodramu prati tehno bit, a spisateljska tehnika kojom sam se služio u skladu sa tim je bila repeticija. To su mogle da budu udarne rečenice, ali to nisam radio; postoje neke rečenice koje tim ponavljanjem dobijaju potencijalni značaj. Možda će upravo ti delovi biti prostor da izvođač i publika uhvate vazduh.

Da bi se rascvetala kako bi mogla da se isuši kako bi mogla da se odmori kako bi mogla da se rascveta kako bi mogla da istruli kako bi mogla se rascveta još bujnije

RAZDOR IZMEĐU POSLUŠNIH TELA

Telo ti je veoma važno kao motiv, a čak se i sam pojam «telo» pojavljuje u tekstu, govori se i ponavlja. Osim toga, raspolućenost glavnog junaka je zadata; a glasovi su isprepletani. Dakle, i insitiraš na podvojenosti i negiraš je. Kako si u tom smislu pristupio tekstu?

U glavnim punktovima, uslovno rečeno dramskim punktovima, znao sam koja su polazišta jednog, a koja drugog Dušana. Postoji neophodnost, ipak, da se njih dvojica isprepliću i prođe dosta vremena dok oni shvate da uopšte mogu da vode dijalog. Do tada se ide iz jedne krajnosti u drugu, gde sam hteo da na poetski i stilski način dočaram efekat mentalnog, misaonog plesa. Granična lepota je zaista nekakav pojam gde mislim da sami sa sobom možemo da odemo najdalje i da se zatim i vratimo sebi. To je tačka u kojoj pokušavamo da sami sebe dodirnemo. Zato su njih dvojica sve vreme tu, koliko god da su različiti, a kroz to demonstriraju taj poriv da se čovek sam prigrli.

Osim toga, drago mi je što je i na samom plakatu telo i to u raspeću, a čak ne ni telo koje je u celini raspeto, već su u pitanju delovi tela koji lebde tu negde ispred i oko raspeća. Motivi raspeća i vaskrsenja su prisutni kroz ceo komad, kao i motiv plesa. Sam ples je uvod u suštinsko ogoljavanje. Ljudi prestaju da budu svesni da su posmatrani, a taj trenutak oslobađanja je dragocen za unutrašnji mir; u plesu se ono iznutra i telo spoje, a ta harmonija se vidi. Često u tim trenucima osećamo bliskost i opuštenost, sa strancima, sa kojima se povezuješ na kraju istog unutrašnjeg putovanja.

Ali postoje i mračniji motivi vezani za samoubistvo, kao i mentalne bolesti. Da li si imao neke uzore, i po pitanju forme i motiva?

Imao sam premalo dodira sa postdramskim tekstom na papiru, da bih mogao u tom referentnom sistemu da imam neke uzore. Stvar koja je za mene bila jako oslobađajuća je analogija, reći ću neskromno još jednu stvar, sa “Psihozom 4:48” Sare Kejn. Tekstovi su srodni upravo zbog tih motiva, plesa na ivici života i smrti, kao i razuma. U jednoj verziji teksta je postojalo i oproštajno pismo koje Dušan posvećuje Sari Kejn. Sve to nema veze sa postdramskim, sa formom, već sa pokušajem da jedna izmučena psiha bude dramski zaokružena da naposletku ostavlja utisak zaokruženosti i celine. Tekst je težak, ali prebacuje rampu i približava te psihičke razdore koje je mučno predoćiti ljudima koji srećom nemaju predstavu kako je živeti sa mentalnim poteškoćama i ne znaju koliko toga je zapravo univerzalno. U tom smislu mi je taj tekst bio inspiracija, i ohrabrio me je da pokušam da se bavim takvim sadržajima i temama.

I «granica» i «lepota» su izrazi koji pomalo izlizani u javnom prostoru. Meni je ovaj tekst više o lepoti granice, onog tankog prostora gde ništa nije, a u kom se sve sudara.

Apsolutno, nije samo lepota ta koja je granična, već je i granica ta koja je lepa. Na granici, za Dušana, jedna od opcija je da se nađe lepota, a ona može da te uplaši ili te natera da pređeš, a njeno odsustvo, možda, da se vratiš.

Majka je takođe značajan motiv, novo rađanje, pa i feminizam. Ti govoriš iz pozicije u kojoj je glani junak svestan da je svet oko njega muški svet, a Dušan je u paradoksu između empatije prema ženi/majci i okruženja. To je možda ključna dualnost.

Jeste, ali se i taj termin koristi upitno, jer je poziv na dijalog, a ne etiketiranje i pokazivanje određenog stava. Želeo sam da bude jasno da kao muškarac koji piše o ženama, i o ženi, savremenoj ženi sa velim Ž, o majci, i da samim tim ulazim u rizik da kažem gomilu stvari koje mogu da budu protumačene na pogrešne načine. Kao muškarac, ja nemam uvid u žensko metafizičko biće, zato su ti trenuci gde pozivam ili prozivam feministkinje zapravo poziv na dijalog, a ne ratoborni usklič. Ima dosta empatije, i to je iskrena i autentična emocija i namera koja me je terala kroz tekst. Sigurno nisam ispoštovao sva ženska osećanja, jer ni biološki ni emotivno nisam u stanju ali majka možda i jeste centralna figura cele drame.

Ništa nije sveto
Bez oca

RITAM NOĆNIH SPASENJA

Možemo da se vratimo na motiv prosvetljenja/spasenja, ali bih pomenula i mitologizaciju klabinga i paralelu koju praviš, dosta radikalno, sa crkvenim i religioznim ritualima. Pominje se čak i Dionis, i droga koja te dovodi do katarzičnog mesta na kome tvoje telo reaguje na jedan način, a mozak na drugi.

U samom činu plesa i klabinga postoji neka performativnost, dovođenje tela do granice iscrpljenosti. Droga ima, one potpomažu ili odmažu da mozak izdrži, ali mislim da je telo poslušno dok bit traje. Sjajno mi je što si upotrebila reč ritualno, jer on i jeste neki savremeni ritual, a oni imaju veliku – čak i duhovnu – funkciju. Klabing je možda nešto najbliže parohijskom okupljanju na nedeljnoj liturgiji; to je pokušaj da se nađe jedno od, ako ne i poslednje, spiritualno utočište mladih, mislim da je to Stevan tako i opisao u eksplikaciji.

Moj pokušaj je bio da na nivou teksta klabing treitram kao svetilište, čak i klub nazivam katedralom. U tom ritualnom subotnjem bdenju pred nedeljnu liturgiju svi nekako intimno sahranimo minulu radnu nedelju i mislim da delić te katarze koji imamo u taksiju kad se vraćamo opijeni pruža osećaj umora, u svakom smislu, a sutrašnji dan je tu da platimo cenu za izlazak. U tom izlasku, koji god da su racionalni motivi – dobar provod, želja za partnerom, potreba da se neko prevari, zaboravi – ispod svih njih na kraju ostanemo ogoljeni kao pred Novu godinu. Nakon izlaska se stvarno ponekad postavljaju ultimativna životna pitanja, a i većina meni bliskih ljudi mi je potvrdila da to ima u iskustvu: “Ko sam ja? Šta radim sa svojim životom? Šta sam radio/la sinoć?” Ta takozvana katedrala pruža prirodan seting kao uvod u ta razmišljanja.

Na kraju, koliko osećaš ovu dramu kao angažovanu? Koji je tvoj odnos uopšte prema tom terminu, i gde vidiš svoju poziciju unutar nekog takozvanog umetničkog angažmana? Potežeš dosta važnih tema, ali nisu centralne i obrazlažu se.

Nemam spreman odgovor, ali ako racionalno pođem od same premise – da je junak gej muškarac – a da to nije problematizovano niti pretvoreno u podtemu kojom bismo se bavili, kao problemom seksualnih manjina, ili osoba sa oslabljenim mentalnim zdravljem. Namera mi je bila da ni od čega ne pravim stav, osim možda od tog konceptualnog, da je prostor kluba tretiran kao prostor za noćnu liturgiju, ali sam želeo da iznesem sve te pomenute motive sa što više intimnog uvida, dakle subjektivno problemske sadržaje. Time i mogu da stignem do odgovora na tvoje pitanje: angažovanost je moja željena posledica, ali iz unutrašnjeg osećaja, a ne instrumelizacije. Angažovanost koja ide a priori u startu poziva na polemiku koja često ne doprinosti, ili makar otežava, najčistiji pogled ka najvažnijim temama nekog komada.

Igraš i ponavljaš jedno isto
U krug
I ponavljaćeš iste stvari.
Iste stvari.
Iste stvari.
Ponavljaćeš iste stvari
Istu stvar
Ista stvar
                          

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: