“Ederlezi rising” prvi srpski film u svemiru

Lazar Bodroža je dizajner i umetnički direktor u dizajn studiju Metaklinika, ilustrator i vizuelni umetnik. Njegov debitantski film Ederlezi Rising, za koji je scenario napisao Dimitrije Vojnov, će u nedelju 25. februara na FEST-u imati premijeru. Mi smo tim povodom razgovarali sa Bodrožom o tome kako je snimati SF film u Srbiji sa porno glumicom u glavnoj ulozi.  

Kako je došlo do ideje da praviš ovakav film?

Dimitrije i ja smo hteli da radimo nešto zajedno, i on došao sa pričom Zorana Neškovića “Predveče se nikako ne može…”, koja ima premise o intergalaktičkom putovanju i androidu kome se kalibriše karakter. Reagovao sam kao i većina ljudi kojoj sam posle govorio da ćemo raditi SF film – polu nepoverljivo. Razmišljao sam o toj priči, zapravo nisam mogao da prestanem da razmišljam o njoj i odlučili smo da uđemo u avanturu.

Koliko je prošlo vremena od prve ideje do Sava Centra?

Inicijalna ideja se stvorila krajem 2011, scenario je napisan krajem 2012, film je sniman krajem 2015. i nešto tokom leta 2017, i sad je premijera 2018, dakle nekih šest i po godina.

Ti i Vojnov ste zajedno pisali scenario?

Ne, Dimitrije je sam pisao scenario, ali zajedno smo dosta dugo razmišljali o svemu. Period inkubacije je bio zajdnički i dug. Scenario je njegovo autorsko delo u potpunosti.

Ovo je tvoj debitantski film, oprobao si se u kraćim filmskim formama. Kako si savladao 86 minuta?

Kada anticipiraš neki veliki napor, za koji znaš da će biti napor, neke stvari za koje si mislio da će ti teško pasti uglavnom ne osetiš, a nešto o čemu nisi ni razmišljao, padne ti teško. Ceo proces je vrlo intenzivan i zabavan. Najnaporniji je bio period postprodukcije, to je bio dugačak i mučan proces. Ali satisfakcija koju sada imam sa završenim filmom to isplaćuje. Postoji katarza. Ceo režiserski posao jeste razvijanje, realizovanje umetničke ideje, umetničke imaginacije, ali je istovremeno i vođenje tima i davanje smisla celom procesu, davanje smisla saradnicima, izvlačenje najboljeg iz njih. Mislim da se u finalnom proizvodu vidi da su saradnici imali jako veliku slobodu kao autori, i da su dali priličan maksimum.

Kako je bilo raditi sa Stojom i Sebastianom Kavacom?

Ona je vezana za projekat od samog početka, od pre pisanja scenarija. Bilo nam je zanimljivo da ulogu androida, koji je tu da ispuni tuđe vreme i želje, igra Stoja koja se inače bavi nečim što služi za zadovoljstvo drugih ljudi. To nam je bilo konceptualno impresivno. Kada smo došli do sredstava, javila nam se nedoumica oko toga koliko je ona vična u interpretiranju dramskog sadržaja. Međutim, ona je ekstremno inteligentna i intuitivna žena. Na kastingu smo shvatili da je ona nešto posebno, jer ima energiju, nepredvidivost i nežnost koju imaju naturščici, a s druge strane ima apslolutnu svest o kameri. Kada se ta dva ujedine, Stoja zrači istinom koju ne možeš dovesti u pitanje. Tako da se, na kraju, naša intuicija pokazala ispravnom, jer je ona jedan od najvećih hajlajta celog filma.

Što se lika koji Sebastian igra tiče hteli smo da napravimo socijalističku verziju Donalda Drejpera, čoveka sa nekom velikom emotivnom prazninom i problemom koji nosi, a istovremeno stamenog. Kavaca se nametnuo kao najbolje rešenje. On je tokom snimanja bio ogromna podrška i meni kao reditelju i Stoji, bio je fenomenalan partner što nije tako često.

Motiv putovanja i putnika postoji kao topos još od antike- gde je tvoj junak krenuo i šta mu se desilo?

Putovanje i u samom filmu funkcioniše kao arhetipsko putovanje SF-a kao žanra. Ono je zapravo najviše žanrovsko u celom filmu, a postavljeno je više kao alibi za njegovu veliku izolaciju. Kada on poleti mi vidimo da je to svemirski brod, da je to konvencija svemira, SF filma. Kako film odmiče, sve manje postaje bitno gde se oni nalaze i njihov odnos postaje primaran. Ideja mi je bila da jedan seting koji se oslanja na konvenciju preraste u metaprostor, u čistilište gde on i ona jedno drugo iskušavaju. To putovanje je duboko intimno.

I predstavlja metaforu o međuljudskim odnosima…

Film jeste metafora jedne vrste muško-ženskih odnosa, gde je jedan od partnera inhibiran, vremenom se osvešćuje i preuzima dominaciju u tom odnosu. Film sam posmatrao kao metaforu kako bih što intenzivnije radio sa glumcima. Na probama smo scene prolazili na jednom realističnom nivou da bi se kasnije “filmskom magijom” nadogradili na taj dramski fundament, ali kor rada sa glumcima je bio po Stanislavskom.

Utisak je da je i žanrovski okvir uslovan, u službi kretanja priče po metaplanu?

Ideja je i bila da film krene sa tvrde žanrovske osnove, ali da kako odmiče prerasta u neku vrstu art filma. Rekao bih da je ovo art film na žanrovskim osnovama, sa jednom jakom dramskom linijom koju je Dimitrije napisao. Film počinje u konvenciji, i cilj nam je bio da uvučemo gledaoca u konvenciju  kako ne bi imao nikakav preteran šum oko toga gde se sve dešava i film u velikoj meri računa na pređašnje gledalačko iskustvo.

Scenografija, kostimi, softver… imaju retro estetiku SF filmova iz osamdesetih, ne izgleda kao SF filmovi koj se sada prave. Koju funkciju to ima?

Mi smo se oslanjali na kolektivno gledalačko iskustvo. Naročito će naša generacija, koja je zaglavljena u imaginarijumu SF filmova iz osamdestih, osetiti buke raznih filmova, iako nemamo ni jednu egzaktnu referencu.

Film se oslanja na zaostavštinu naučno- fantasticnih filmova, kako istočno-evropskih, tako i zapadnih filmova, oslanja se na te kodove. Međutim unikatan je, i ne mozeš da uperiš prstom u neki film i kažeš liči mi na ovaj. Poštapali smo se stvarima koje smo videli kako bismo gledaoca što pre uvukli u melodaramski odnos koji je vrlo vizuelan i ima elemente onostranog.

Film je jako estetizovan i veoma likovan.

Aleksandar Protić, kreativni producent i ja smo od početka imali jasnu ideju o tome da film mora biti vizuelno ekspresivan kako bi privukao ljude. Vremenom je ta ekspresivnost pomogla emotivnoj strukturi filma, koja je vrlo nenarativna, ali i vezana za dramski tok. Postoji linearan narativni tok koji na momente sklizne u emotivne i vizuelne pasaže pa se vrati u dramski tok… Hteli smo da postignemo dramaturgiju sna, a to je i bio jedini način da dobijemo osećaj protoka vremena. Na kraju smo dobili i emotivni sloj koji treba dodatno da uvuče.

Muzika je odlična!

Ovaj film može da funkcioniše i kao muzički film jer u internoj dramaturgiji on ima aspekte muzičkog filma – postoje dramske scene, a zatim pasaži u kojima dominira muzika. Muzika u filmu igra veliku ulogu! Nemanja Mosurović je napravio fenomenalnu muziku i uspeo je da emotivno nadogradi film.

Svemir, putovanje, bestežinsko stanje – sve to je prilično produkcijski zahtevno. Kako ste savladali problem malog budžeta i napravili atmosferu svemirskog broda?

Film je jako dobro rešen scenografski i sa strane direkcije fotografije. Gledali smo da scenografija bude rešena monumentalno, da nema previše funkcionalnosti, previše detalja, kako ne bismo ušli u klopku realizma. Aljoša Spajić, koji je radio scenografiju, zaista je napravio jednu vrstu metaprostora koji po teksturi i osnovnoj geometriji asocira na svemirski brod, a koji je s druge strane veoma apstraktan.

Istovremeno tu je Kosta Glušica koji je neka vrsta mitološkog bića među filmskim radnicima. On je uspeo da stvori takav sistem svetla koje funkcioniše kao još jedan lik u filmu. Svetlosne igre su u stalnom dijalogu sa likovima i kroz ceo film svetlo funkcioniše kao kontrolisana greška.

Krenuli smo sa idejom da mi to ne umemo i da ćemo mnogo stvari da rešimo iz kontre, jer naprosto nemamo sredstva. Mislim da unikatnost filma i leži u tome što smo mi konstantno gledali kako da prevarimo percepciju, kako da prevaziđemo jako sveden budžetski okvir. Zapravo smo bili dosta slobodni u jednom uskom okviru koji smo sebi zadali! U kreativnom smislu smo imali apsolutnu slobodu, bez ikakvih koprodukcionih ili političkih uslovljavanja koja su česta u evropskom nezavisnom filmu. Film je rađen kao autonomno autorsko delo bez upliva sa strane.

Koji filmovi o svemiru su ti bili na listi dok si istraživao za “Ederlezi”?

Postoje dva savremena filma koja su me u izvesnoj meri motivisala i koja su mi bila zanimljiva. Jedan je Another Earth iz 2011. koji je bio na Sandensu te godine. To je jedan jako jeftin, low key film, koji je meni rediteljski dosta dalek, ali mi je bio zanimljiv, kao motivacija –  eto kako su ljudi otišli u svoje rodno mesto i napravili zanimljivu SF priču. Drugi film koji mi je poslužio kao referenca dok sam pričao sa filmskim radnicima bio film Beyond The Black Rainbow Panosa Kosmatosa – jedan mali istripovani film o hipi institutu koji odlazi na mračnu stranu posle hipi revolucije i celog tog njuejdž momenta. Taj film mi je bio referenca u produkcionom smislu kada sam saradnicima hteo pokažem savremni film koji je urađen u sličnom produkcionom ključu.

Da li je ovo prvi srpski film u svemiru?

Jeste. Mi smo nebeski narod i ne znam zašto se ovoliko dugo čekalo!

O čemu ćeš snimati sledeći film?

Imamo nekoliko ideja… jedno je sigurno, potencijalni sledeći film bi se dešavao u sličnom “univerzumu”.

Šta čitaš ovih dana?

U poslednjih mesec dana sam uspeo da pročitam “Islam, ateizam i modernost” Slavoja Žižeka i roman koji funkcioniše u formi omnibusa ” Slejdova Vila” Dejvida Mičela.

Šta slušaš?

Usled napora kojima se izlažem povodom završavanja i finalnog pakovanja filma slušam samo muziku koja može da me motiviše na psihofizički napor Cardy B, Gucci Mane, Migos…