Da li imate preko 18 godina?

Dušan Strajnić: muzička istina jednog trenutka

Sa pevačem benda Stray Dogg, koji je tokom decembra izbacio svoj četvrti album “Look at the Moon”, pričali smo o inspiraciji i vremenu koje leči sve. 14. februara u KC Gradu moći ćete i da proverite.

Stray Dogg je bend koji na muzičkoj sceni postoji od 2011. godine, kada su pesmom Almost i spotom otvorili vrata Amerikani na domaćem prostoru. Od tada, bend je izdao četiri studijska albuma – Almost (2011), Fire’s Never Wrong (2012), Come Along Wind (2015) i najnoviji, Look at the Moon (2018); nastupali su po regionu i po Evropi, pravili manje svirke i velike koncerte, sarađivali sa mladim lokalnim autorima na spotovima i kaverima albuma. Osim toga, Dušan Strajnić, koji ne voli da se predstavlja ni kao frontmen ni kao muzičar, svirao je i sam u intimnijim prostorima, a jedan takav nastup očekuje nas i 14. februara u Galeriji KC Grada. Povodom toga, ali i zbog kesten pirea u poslastičarnici Zlata, pričali smo o muzici, vremenu i mogućnostima jezika. 

Ne mogu da verujem da nikada ranije nismo imali intervju, da budem iskrena, pa ne znam odakle da počnem. Hajde od albuma koji je pred nama i koji ste u prethodnih mesec dana promovisali u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Kako je nastajao i koliko dugo? 

U stvari, logično je da jedan album nastaje od prethodnog albuma, dakle u protekle tri godine, ali u ovom slučaju nije baš tako. Postoji jedna pesma koja je dosta stara, trebalo je da bude na skoro svim prethodnim albumima i tek sad smo je snimili. Sve ostale su nastale, čini mi se, u periodu od tri godine, ali neke od njih sviram uživo (Balcony TV), recimo Worried Mind – ne mogu sasvim da tvrdim šta se kada desilo. To je baš zanimljivo, drugačije i svi mi, a naročito ja, doživljavam te pesme. Naravno, omiljene su mi poslednje pesme koje sam napravio, najviše volim da ih slušam i sviram, i uvek mislim da su najbolje te koje su edavno nastale, a u stvari su najzanimljivije meni jer sam ih namanje svirao, recimo Sunset i Kraj. 

A sad kad pogledaš na Look at the Moon, šta je za tebe emocija ili asocijacija koja je kičma ovog albuma? Meni je mračniji od prethodnih, ali pristajem na to da je i samo moj utisak. 

Definitivno se razlikuje, a cilj mi je bio da se malo udaljimo od sopstvene publike, jer se ja ne osećam kao na prvom albumu, a njime smo sigurno privukli publiku, tim nekim senzibilitetom. Posledica tog razmišljanja je i to što želim da nam sve pesme budu singlovi; ne znam ko je ta nova publika, siguran sam da će se pronaći neki novi ljudi, ali ne mogu da odredim sa kojim pesmama da krenemo – zato smo i krenuli sa ta tri singla koji imaju spotove. Za ostale imamo neke planove.

U tom smislu, ne znam šta je ta neka muzička linija koja se provlači kroz ceo Look at the Moon, koja je bila neka vodilja, ali mi se definitvino čini da postoji nešto mističnije, što nije bilo tu na prethodnim albumima. Ranije je sve bilo jasno, a takve su bile i recenzije, a ovde je sve prilično eklektično, bili smo svesni toga dok smo svirali. Hteli smo da vidimo šta svaka pesma za sebe jeste, tako je Bomla (Boris Mladenović) i radio sa nama, nismo se ustezali da vraćamo u neki žanr. Možda to što nazivam misterioznim jeste upravo to što ne mogu da nađem neku tačnu nit.

Look at the Moon

Možda bi bilo zanimljivo da nam kažeš nešto o Kraju, pesmi koja je i kraj albuma, budući da je jedina numera na srpskom. 

Moja sestra Marija je snimala film Susret, o našoj baki i tom nekom njenom odnosu sa čovekom sa kojim se dopisuje već 65 godina; od razglednica do pisama, od putopisa do poezije. Mariju je dirnulo kad joj je baka pokazala sva ta pisma, a taj čovek – inače inženjer iz Hrvatske – je izdao nekoliko zbirki poezije koje su u stvari donekle njihova dopisivanja, tu postoji dosta pesama koji su slali jedno drugom. Jedna od tih pesama koje je baka napisala je i ova pesma, to je taj tekst, a dogovorili smo se da ja snimim tu glavnu temu koja je veoma svedena. Biće u samom filmu, a svidelo mi se kako zvuči pa je postala i deo albuma. Na prethodnom albumu je poslednja pesma bila posvećena mom dedi, što sam shvatio naknadno, pa je eto i u tome možda neka simbolika.

Svirao sam i ranije na srpskom, u filmu Nebeska tema, ali i za novi film Maše Nešković Asimetrija, za koji sam i pisao muziku, a pevali smo Ana iz benda i ja. To mi je otvorilo to pevanje na srpskom, počelo je da mi se dopada, pa sam želeo da se pokrenem u tom pravcu.

Koliko jezik menja stvari, kada se radi o muzici koju ti pišeš i pevaš? 

Svestan sam bio toga uvek, menja baš mnogo; pevanje na srpskom je za mene strana stvar – kako u načinu na koji pevam i u izgovoru, tako i u suočavanju sa samim sadržajem pesme. Kada sam prvi put snimio nešto na srpskom, to je bilo za film Nebeska tema u kojem pevam istoimenu pesmu, ohrabrilo me je što su reakcije muzičara i ljudi na setu bile stvarno dobre, dosta im se dopalo kako je to zvučalo. Naročito mi je to sve ličnije i pipavije jer u engleskom jeziku postoje te neke fraze, a isto je i u knjigama, koje su toliko opšte prihvaćene da njihova oštrica nije toliko jaka. Možeš da ih koristiš, ali odgovornost je manja. Sa druge strane, možda je u tome i prednost sprskog jezika. Dodatna stvar je ta zvučnost – u sprskom postoje neki glasovi koje mi je teže da izgovorim, specifičan je i grub. Svaki jezik nosi svoju poetiku.

Da li doživljavaš album kao neku vrstu celovitog projekta, pa i objekta, i kako znaš da neka pesma od ranije pripada ili ne pripada tom albumu? 

Definitivno su svi albumi vezani za neke periode, ali uvek se potkrade neka pesma; do sada mi se to uvek dešavalo, da se uvuče neka pesma od ranije, koju čuvam, pesma iz šteka (smeh), i one su uvek nekako drugačije. Imam nekoliko pesama koje nisam nikada ni izdao, a mislim da su dobre, ali nisu našle svoje mesto u nekom trenutku ili, koliko god glupo zvučalo, nismo stigli da ih snimimo… I tako prođe neko vreme, i onda više ne želim da ih objavim.

Pa da, ti nisi ista osoba koja je pravila te pesme. 

Da, i o tome sam isto mnogo razmišljao; ja ne stojim ni iza određenih pesama koje sam objavio i koje sviram, često zbog toga ispada mnogo pesama sa naših plejlista, ne sviramo neke za koje čak imamo i spotove. I shvatio sam jednu stvar, a to je da te pesme ne predstavljaju neke velike istine, o meni ili svetu, šta znam, to je mnogo više neki trenutak, i ja sam u njemu apsolutno verovao u ono što sviram i govorim.

Ali to je i jedini način na koji možeš da stvaraš bilo šta, zar ne, mislim – u nekom vremenskom okviru? Ako budeš težio ka tome da napraviš album iza kog ćeš zauvek da stojiš, nikad ga nećeš završiti. 

Da, a i suočio sam se sa time baš tokom sviranja i pravljenja pesama poslednjih godina; svi pričaju o nekoj iskrenosti kada govore o nastupima uživo, iako mislim da je to već i izlizan termin, ali ti treba sad toj nekoj publici da isporučiš emociju iz određene pesme i logična misao je da se ti vratiš i doživiš trenutak u kom si pisao. Međutim,  ti u stvari u to više ne veruješ, a samim tim ni u tu pesmu, i ja onda jednostavno dozvolim da mi ta muzika i reči otvore atmosferu u kojoj sam se tada nalazio, ali ne direktno osećaj koji sam imao, već da dopustim da mi sada napravi emociju koju je u stanju da izazove. Ponekad sam delovao sam sebi smešno na bini; znaš, ja ne verujem u to da vreme ne menja ništa (smeh). Danas baš mislim da vreme menja sve, ali pustim da me pesma uvuče u to svoje verovanje.

Mene je uvek plašila ta neka nedoslednost u izrazu, činilo mi se ranije da si neozbiljan ako si nedosledan sam sebi, kao da moraš da uspostaviš neki prepoznatljiv stil, ali to je besmisleno, jer se ti menjaš i mora da se menja i ono što radiš. 

Svakako, i zbog toga ponekad pravim reference sam na sebe – odgovaram sebi na neke misli iz prošlosti ili se nadovezujem na nešto i dalje što verujem, praktično se sam sa sobom dopisujem. To je isto proces odrastanja i suočavanja; naravno, trebalo mi je nekoliko godina da to shvatim. Sada o tim nekim pesmama razmišljam kao o muzičkom delu, o određenoj atmosferi i muzičkom prostoru u kojem mogu da se iskažem kao autor.

Sve je to jedan trenutak, a ono što sada doživljavam, sada je istina i ja ga beležim; ono što jedino ostaje stvarno je upravo taj trenutak. Nije ništa mnogo veće od toga.

A kada govorimo o vremenu: koliko dugo radiš na pojedinačnim pesmama? I kada znaš da si završio? 

Pa, to je dobro pitanje – najčešće napravim tu neku skicu, ali je i malo više od skice, često ima početak i kraj, uglavnom i tekst, i onda donesem kod Marka, gitariste, ili izvedem pred bendom pa radimo dalje. Ja imam neku viziju kako bi to trebalo da zvuči, često Marko i ja smislimo gde će se pesma kretati, dodamo neki deo, i onda izađemo pred bend gde se dalje radi aranžman. A opet, nekako ti je prilično jasno kada je nešto gotovo; možda i ja imam rigidan stav, često kažem – šta uradimo do tada, to izlazi na albumu. Želim da imamo tu konstantnost, taj kontinuitet, a mislim da mi za sada u tome uspevamo. Bez toga, ne postojiš u profesionalnom smislu. Dalje, kontinuitet stvara kvalitet, jer je rad potreban da bi stvorio nešto. Na kraju, činjenica je i da gomila tih pesama dobija konačni oblik kroz snimanje, ali ona stvarno nastavlja da živi kroz probe i koncerte, koliko god to zvučalo kao floskula – možda i zato što se mi menjamo. Kada prestane da bude lična emocija, a preraste u muziku, tada dobija drugu formu i gledamo šta možemo muzički da joj udahnemo. Ne znam da li je to dobro ili loše, ali zašto se ne bi menjala.

I pesma nije gotova zauvek, opet je u pitanju trenutak; gotova je u ovom trenutku. Zanimljivo je da li nešto uopšte treba i može da bude konačno. 

Da, a vidiš, još uvek do sada nisam promenio tekst nijednom, samo muziku.

Htela sam da te pitam i za saradnju sa lokalnim umetnicima, u spotovima koje ste radili, ali i da nam kažeš nešto više o samom kaveru albuma, koji je zapravo slika Marije Šević. 

Da, slika je nastala po fotografiji, nežna je i dosta misteriozna, a donekle i erotizovana, ta devojka obasjana nečim što bi mogao da bude i mesec; meni se jako dopala. Ako budete imali priliku da je vidite na izložbi, treba je videti uživo, ima neverovatnu energiju. Za prethodni album je kaver radio Davor Gromiliović, a pre toga je Marija, moja sestra, ustupila svoje fotografije. Uzbudljiva je stvar da se povezuješ sa ljudima koji su iz drugih sfera umetnosti, zbog komunikacije i međusobnog razumevanja, a na nivou promocije je divno da jedni druge guramo, jer je u ovako prilično rigidnom vremenu i ponudi teško doći do bilo kakve pažnje. Na taj način se pravi i neka umetnička scena grada, pa i šire; sve te ljude sam upoznao ranije i znao sam njihove radove.

Što se tiče spotova, do sada smo izbacili tri spota, za pesme Too Much Madness, Bad Man, Worried Mind, a na svima smo sarađivali sa rediteljkom Jelenom Gavrilović i direktorom fotografije Dušanom Grubinom. Ti spotovi su povezani sličnom atmosferom, a i estetika je malo drugačija, iz bajkovitosti smo kročili u nešto što je neposrednije. Stvarno je bio podvig snimiti tri spota odjednom, kroz pet-šest dana, i zahvalan sam na trudu koji svi uložili u to da prenesu atmosferu iz pesama u ove spotove. Posle nekoliko godina se ponovo i članovi benda pojavljuju; ja sam jako zadovoljan kako je to sve ispalo, a imamo planove i za naredne spotove.

Pričali smo o kontinuitetu – koliko često sviraš? I šta misliš o pojmu/ideji inspracije? 

Ja baš verujem u inspiraciju, doživljavam to toliko intenzivno; verujem, naravno, i u rad – kao sredstvo koje će ti omogućiti da se što bolje izraziš. Umetnost i jeste toliko velika zato što je luksuz da u naletu inspiracije znaš kako da izraziš to što osećaš; siguran sam da ima ljudi koji mnogo toga osećaju, a ne znaju kako i čime da iskažu. Mnogo sam srećan što sam pronašao svoj način izražavanja, to je za mene kao neka vrste magije, kroz to pisanje i sviranje. Apsolutno mi je jasno zašto kažu da je umetnost najbliža nečemu božanskom (smeh). Postoje i trenuci kada mislim da nisam sposoban da prenesem to što želim, nisam zadovoljan time što umem, kao zanatlija: znam šta to treba da bude, ali ne znam kako. Često članovi benda dovršavaju moje misli u muzičkom smislu, i to je stvarno veoma značajno. Kao gitarista, i kao muzičar, ja nisam na preterano zavidnom nivou, ali sam okružen muzičarima sa kojima se razumem i koji su formalno obrazovani; a svestan sam da je moj glas moj najznačajniji instrument. U tom smislu sam se posvetio glasu, od treninga i časova, vežbi disanja, razmišljanja o tome šta želim da postignem. To je, verovatno, najobičniji talenat koji imam sreću da imam i na kojem želim da radim jer imam mogućnost da ga razvijam. Što sam stariji, to više sviram, ali sviram neplanski i nedisciplinovano, samo shvatim da sam svakog dana svirao. Postoje naravno i periodi kada uopšte ne sviram, ali sada su postali zaista retki – probe i ne računam u to što radim kod kuće.

Toliko smo puta rekli reč umetnik, a meni ona zna da smeta jer mi se ponekad čini da kroz taj termin zanemarujemo zanatski aspekt, a uzdižemo taj “božanski”. 

Imao sam i ja neku veliku odbojnost prema tome, čak mi je zvučalo malo lakrdijaški, i kod nas u društvu pogotovo može da zvuči nipodaštavajuće. Sa druge strane, trebalo mi je vreme da prihvatim da radim tako neku stvar, da se bavim tako nečim, što u suštini smatram uzvišenim. Osećam se tako dok to radim, a to nije uopšte toliko uobičajeno i svakodnevno, ne pripada svima. Nisam dovoljno drzak da sebe nazivam umetnikom, ali isto tako mi je jako dugo trebalo da prihvatim sebe kao nekog ko se bavi muzikom i kao nekog ko piše. A kad prihvatiš, mnogo si smeliji i opušteniji. Sve je u redu, ja se stvarno time bavim, na tome i radim, a kada prihvatim – mogu da odem korak dalje, da budem otvoreniji, hrabriji i ozbiljniji. Ne treba bežati od toga, a opet, to je nešto što treba da rešiš sam sa sobom i sam za sebe, zbog sebe.

A kada piše Dušan Strajnić negde, šta želiš da piše pored, kako ti je prijatno da te najavljuju? 

Stvarno mi to nije važno, zadovoljan sam i kad napišu pevač – jer pevam. Zašto da ne. Stvar je samospoznaje i onoga u šta ti veruješ da znaš da radiš, što nije problem kada se pomiriš sam sa sobom, a to je ogroman i buran proces; makar je meni bio. To je jedina iskrenost o kojoj može da se govori, da veruješ u to što radiš, da je to trenutak u kojem imaš potrebu to da radiš. Iskrenost tog trenutka i procesa.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: