Da li imate preko 18 godina?

Dunja Ercegović kao Lovely Quinces, Bad Daughter ili neko treći

Pričali smo sa Dunjom Ercegović o glavnim i paralelnim tokovima njenog muzičkog rada, polovnoj odeći i ideji sebe na društvenim mrežama.

0
0

Tokom prethodnog vikenda je u Spratu održan peti po redu Americana Night festival,  na kojem su nastupili bosanski kantautor Sir Croissant, američki bend Paul Cherry i hrvatska muzičarka Dunja Ercegović, publici poznata pod imenom Lovely Quinces, a od nedavno i po svom mlađem (i nešto nežnijem) projektu, Bad Daughter. Pre tonske probe, u rano nedeljno popodne, našle smo se sa Dunjom na Bajlonijevoj pijaci i kroz rustični senf, umorno cveće i crvene paprike pričali o pesmama, planovima i odstupanjem od njih, bežanjem od definicija i manje ozbiljnom pristupu sebi, pa i sopstvenom stilu. Ključne stvari za početak oktobra.

Šta radiš ovih dana, čime se najviše baviš? 

Pa iskreno, ovih dana se više bavim tim “drugim projektom” koji će sigurno biti u drugom žanru; to je nešto u čemu izlazim iz svoje zone komfora i okrećem se popu. Nije mi dojadilo to što sviram, ali mi je došlo do zasićenja od tog istog setup-a, mene sa gitarom na stejdžu. Imala sam i ranije poriv da snimam pop pesme, i mislim da i ove koje sada sviram imaju pop potencijal – kad bi se drugačije producirale. Projekt se zove Bad Daughter i već sam kačila neke pesme, koje imaju gitaru i taj melankolični ton, a jako mi paše to ime i odlučila sam ga zadržat. Iskreno, nikad nisam baš voljela ime Lovely Quinces i dobro je da ga stavim sa strane na neko vreme (smeh).

Pretpostavljam da je to normalno, drugačije je ipak kada sviraš sam. 

Svirati sam nije stvar nekog izbora, stilskog, već i barem nekog profitiranja od bavljenja muzikom, jer jako je zeznuto organizirati sve to sa bendom. Olakšavajuća okolnost je što imam gitaru i mogu samu sebe pratiti, a i puno je lakše i bukirati solo artista za turneje. Mislim, neće ni ovaj moj novi setup biti puno veći, ali definitivno neću svirat gitaru i više ću se angažirati oko tog nekog performerskog aspekta, odaljit se od te statične pozicije. Ne želim se zakopat u tu sliku “djevojka sa gitarom”, kao da je to neka endemska vrsta. Ili kad kažu “ona je kantautorica”…

Da, ta reč se prečesto čuje u proteklih nekoliko godina… A pevačica (smeh)? 

Ne, ne volim ni to. Nije da ja tu sad patim od nekih statusa, u smislu da ako neko kaže da sam pjevačica neće znati da i pišem pjesme koje pevam, nego gledam da budem glazbenik. Bavim se glazbom. Trebaš puno godina, puno rada i puno proizvoda napravit da bi podržala taj status, a i ostavit neki utisak na ljude. Kantautorica, to mi ide na živce, ili kad ideš ljudima prodat priču, recimo ljudima koji imaju lokale, oni to uvek povjezuju sa nekom nježnijom glazbom, tipa Norah Jones, i uvek im vidim šok na licu kada me čuju, jer se ja volim pravit da imam čitav bend iza sebe. Ja se uvek zezam da sam kentautor (smeh).

A tematski, da li misliš da si otišla dalje ili u nekom drugom pravcu? 

Ne mogu reć da je to sad nešto najoriginalnije, sigurno nije, jer i ta muzika vuče odnekud, ali me je zaintrigirao općenito taj način produkcije i koje se sve stvari mogu ubacit u pjesmu; nikad nisam bila fan elektronike, mislila sam da stvari trebaju bit organske, ali u zadnjih par godina stvarno sama sebi skačem u usta jer sam skužila da ima odličnih načina tako obogatiti pjesmu sa raznim bitovima i nekim forama koje su mi postale jako zanimljive. To mi omogućava igrat se sa glazbom na nekom drugom nivou, što nisam pre mogla, samo sa gitarom. Prije sam radila neke pop pjesmice, dok sam imala 12, 13 godina, i ovo je možda lagano vraćanje tome (smeh). Ne znam, htela sam objavit to pod drugim imenom jer mi je bilo previše šizofreno radit sve to pod jednim istim projektom. Ne zamaram se previše šta ljudi misle, ali mislim da bi i meni bilo lakše da napravim neku distinkciju. Lagano možda imam i naziv za album, a imaće veze sa paničarenjem; imam osjećaj da sam sad u nekoj fazi gde lagano paničarim (smeh).

Nisi studirala muziku, zar ne? 

Završila sam studije komunikacijskih znanosti i turizma, a upisala sam diplomski na Političkim znanostima, približavam se kraju, na petoj godini sam. Neću reć da je to čisto eto tako, ovaj diplomski koji sad radim me užasno zanima, a i ja sam osoba koja mora imat celu abecedu planova, tako da – ako mi ikad počeci karijere propadnu, da se imam čemu vratit (smeh). Dosta sam realna što se tiče toga.

A sada, da li živiš od muzike? 

Pa, da. Ali to je preživljavanje, nije život (smeh). Želim živjeti komotno od muzike.

Koliko često sviraš? Nema te mnogo na lajv nastupima u regionu. 

U zadnje vrijeme ne toliko često, nisam izbacila ništa novo, a mučno mi je to pitanje kad ću izbacit nešto. Znam da postoji određeni hajp na početku, koji je bio posljedica toga što sam radila vani, ali sad mi paše to što je splasnulo jer onda će ovaj projekt možda još više odjeknut. Ne sviram puno u regionu, više Italija, Češka, Austrija.. Mogla bih svirat u Zagrebu češće, ali ne želim da prečesto sviram tamo, ili uopće u okolnim gradovima; to radim kad želim promovirat nešto.

Već si svirala i na Americana Night-u u Beogradu, na samom početku? 

Jesam, da, pre nekoliko godina. Neću svirat ni sad nove stvari, namerno sam radila nove pjesme koje ne mogu svirat sama na gitari, to me tjera da ne mogu solo nastupat i to mi je super. Zaželjela sam se Beograda i beogradske publike, ovde su ljudi drugačiji i ovde su mi koncerti uvek bili među najboljim. Ja govorim puno gluposti među pjesmama i imam utisak da ovde ljudi puno bolje kuže moj smisao za humor (smeh). Više volim da imam 30 ljudi koji su tu i da svi uživamo u koncertu nego da imam, ono, 400, 500 ljudi koji glasno pričaju.

A sad kad si pomenula tu priču između pesama, šta to za tebe predstavlja? 

Volim napravit demistifikaciju izvođača, jer šta, ja sam sad tu i vi svi gledate u mene, ja sad moram glumatat neku misterioznu glazbenicu; nikad mi to nije pasalo. Imam iste probleme, zbog istih stvari plačem i volim to podjelit i kroz priču, ne samo kroz pjesme. Znam da to neki ljudi baš ne preferiraju kod mene (smeh), ali ja volim stavit pjesme u taj neki kontekst, napravit neki uvod: ovaj mi je slomio srce, ovaj je nosio gojzerice koje su me cijelo vrijeme nervirale, razumiješ… Muškarci kad pričaju o svojim curama to zna ispast fora, a kad žena priča onda baš i ne. Želim i demistifikovat ženu koja treba ispast dama, zadržavat sve informacije za sebe. Mene nerviraju koncerti gde izvođač dođe, odsvira i ode kući, osim kad džemaju i sviraju nešto drugačije. Jedan od najbojih koncerata koji sam gledala u životu je Glen Hansard u Lisinskom, on ima te lagane uvode u pjesmu i dosta je pričao, ali to je još više doprinelo atmosferi i još više nas je uvuklo u priču. To mi je i dodatno dalo vjetar u leđa da pomislm kako želim i ja to nastavit radit.

Neobično je, taj odnos između toga ko ti jesi (kao to što pričaš između pesama), i to kako tebe ljudi doživljavaju, kao muzičarku, i šta od tebe očekuju; pogotovo zbog onoga što mogu da saznaju na društvenim mrežama. 

Za mene je Instagram, recimo, bez obzira u koju stranu odeš, šta promoviraš – svoju profesiju i ono čime se baviš, ili sebe kao osobu i svoj život –  u jednom i u drugom slučaju čista fabrikacija nečega. To je sve igra praktički: kako ću danas sebe predstaviti ovim ljudima. I to mi je skroz okej, dok su svi svjesni toga. Ja cijenim ljude koji su dosta sirovi, ali ne mogu reć da je neko izuzetno otvoren i istinit na mrežama. Ja pokušavam imat neki harmoničan, uravnotežen odnos prema Instagramu (smeh). Počela sam ga više koristit za promoviranje stvari koje mi se sviđaju, i fora mi je kad snimim neki story, jer oni brzo nestanu, a u pozadini se čuje neka muzika koju u tom trenutku slušam – ljudi se zainteresiraju i to mi je super.

Kakav odnos imaš prema odeći, i prema modi generalno? 

Znam dosta ljudi koji su pravi poklonici mode, sve ih zanima u vezi toga i puno su više angažirani nego ja. Volim sebe smatrati da nisam opterećena time, ja nemam neki istančan stil, u smislu da je konzistentan, dosta to varira. U stvari se volim oblačit prema filmovima koje gledam, ono, sutra sam u filmu Erika Romera, ili sam danas pogledala Kill Bill pa se obučem ovako (smeh), ili pogledam Empire Records pa hoću bit Liv Tyler. Hoću reć, više kreće od toga neka inspiracija i super mi je taj second hand gde se nađu izuzetno jeftini, a unkatni komadi odeće. Ljepo je imati neki dobar komad, i ljepo je samo to traženje i kopanje po stvarima, pridodaje čaru.

U zadnje vreme sam se počela informirati oko tog fast fashion-a, i neću bit licjemerna da kažem da nisam nikad kupovala u Zari, ali dok čitam te informaicije ozbiljno mi dođe muka. Pokušavam napravit tranziciju da financijski ne prirodajem tim kompanijama, to je težak i dug proces, a ne želim ni osuđivat nekog ko želi tamo da kupuje, samo sekomadi trebaju birat pažljivo, da traju, a ne da se bace nakon godinu dana. Znala sam i prije da je modna industrija i cijela ta proizvodnja u problemu, ali kad vidiš u kojim uvijetima radi i koliko zagađuje okoliš onda ti se stvarno promeni perspektiva. Odjeća je banalna stvar! Može biti umjetničko delo, ne kažem, ali to je odjeća, to staviš na sebe kako bi se pokrio (smeh). Ako ima neki karakter, tim bolje, ali sam u zadnje vreme postala komotna s tim da budem dosta jednostavna: traperica i obična bijela majica, jer stil je stvar karaktera više nego onoga što imaš na sebi.

Imala si i neki brend sa maramama, ako se dobro sećam?

Jedna moja frendica, dizajnerica Morana Krklec, i ja smo pokrenule taj brend, Duncan Foulards, nazvan po Isidori Dankan. Ja volim skupljat te marame, to mi je fora, i mislila sam da bi bilo kul da radim marame jer me zanima taj sitotisak. Nažalost, taj projekt je dosta u pauzi, ali potrudit ću se da se to nastaviti dalje.

Pomenula si filmove kao inspiraciju. Šta sve gledaš?

Ta strast ide od mog dijetinjstva, jer je moja kuma imala najveću videoteku i dvd-teku u Splitu, pa sam mogla posudit kad hoću i šta hoću. Znala sam i do skora po tri filma dnevno pogledat jedno vreme, onako nolajferski skroz, ali sad ne gledam baš toliko. Luda sam za Romerom, onda Kišlovski, ne znam, Ozon, Kim Ki-duk, raznovrsno u svakom smislu. Pokušavam da pogledam što više klasika, a ako mi se neki redatelj dopadne pokušavam pogledat sve od te osobe, i to me čak i natjera da pročitam njihove biografije. A ovo sad novo, da me pitaš šta je izašlo prošle godine, nemam pojma (smeh).

Je l’ imaš utisak da inače, kad voliš nečiji rad, želiš da saznaš sve i o njihovom privatnom životu? 

Da, da, definitivno. To mi se zna desiti sa nekim glazbenicima, mada mnogo ređe, uglavnom su to redatelji. Nedavno sam završila biografiju Kišlovskog, sad čitam ovu novu od Godara, i jednostavno mi je zanimljivo vidjeti šta je formiralo neku estetiku, šta je uticalo na nečiju tematiku. Pokušavaš dobit sve priče o toj osobi, ne isključivo ono što je proizveo. Kao sa pričanjem između pesama – ti filmovi onda dobiju još više na intenzitetu.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: