Da li imate preko 18 godina?

Das Drogen: art kolektiv koji ruši tabue

Intervju sa momcima koji mešaju stilove i nepretenciozno prelaze preko granica street art-a u borbi protiv ustajalosti.

Das Drogen čine Ivan Milošević – Finno:, Igor Đipalo – Turbo Tigar,  Stefan Dulović – Jangovski i Frej Ahlgren – Byorn i ovi momci predstavljaju jedinstven art kolektiv. Njihova jedinstvenost ogleda se što u različitosti njihovih poziva, tehnika, ali i po specifičnom humoru koji komuniciraju svojim radovima – kako na planu  ličnog, umetničkog izražavanja,  tako i na planu komercijalnog rada (sarađivali su sa Lovefest-om, Exit-om, Zla Shtekom, Bekflešom, Kafeterijom, StreetSmart-om). Svoju kreativnost usmeravaju kako na street art, grafite, dizajn, ilustracije, tako i na video i muzičku produkciju. Iako su vrlo mladi, oni su već na odmaklom putu individualnih karijera, a uz to su i veliki carevi. Sa njima sam pričala jednog sumornog jesenjeg popodneva ispijajući pivo u Cetinjskoj; oni su pili kafu, svi, osim Freja. 

Momci, kako je nastao Das Drogen?

Ivan: Frej je pokrenuo celu priču, obzirom da smo se upoznali na faksu. Igor je bio godinu dana ispred nas, ali smo se odmah skontali. Družili smo se svi zajedno i onda je Frej jednog dana rekao “hajde da crtamo”. Prva ilustracija koju smo uradili zvala se Das Drogen, jer su na njoj bile različite droge. Želeli smo da razbijemo tabu koji se vezuje za psihoaktivne supstance, da to javno iskažemo.
Igor: Das Drogen projekat smo relativno brzo odradili, za razliku od svih ostalih do sada (smeh).

Prethodno ste crtali svako za sebe.

Igor: Da, jesmo. Imali smo uticaj jedni na druge i dalje imamo. Pre Das Drogena smo skoro svi imali svoje crew-ove. Ja sam tako imao u Kruševcu ABC – Art Bandits Crew.

Stefan: Das Drogen nije klasična ekipa. Bili smo art kolektiv, sad smo bend (smeh).

Da li pokušavate da prenesete neku poruku ili vaši radovi predstavljaju čist vizuelni izražaj?

Stefan: Najviše želimo da rušimo tabue, ustajalost. Razbijamo običnost nebulozom; ne mogu baš tačno da opišem to stanje mozga (smeh).
Frej: Imamo i alijas za naš kolektiv, a to je Exxxtreme boys i Amateur club – mislim da je jasnije o čemu se radi (smeh). Obzirom da imamo dosta pravaca, možemo da crtamo neke jako realistične ilustracije, a onda možemo da crtamo ilustracije koje su smešne. Nakon što smo uradili rad u Novom Sadu, gledali smo ga i smejali smo se. Isto tako želimo da se i ljudi smeju- da imaju reakciju na rad, a ne samo da prođu pored njega i pogledaju ga.
Ivan: Ako nama nije smešno, neće biti ni njima.
Frej: Svi se nešto trude da oduševe, a mi da nasmejemo.

Da li imate uzore, inspiraciju dok stvarate, bilo da je to vizuelna, muzička…?

Frej: Svako ima svoju neku prošlost; ja sam tako slušao memphis rap i gledao Posh God-a koji predstavlja odraz mog stila. Stilovi memphis rap-a su direktno uticali na moj stil, koji i sada koristim. Takođe, hip-hop, repovanje, breakdance i grafiti su uticali, kao i jedan kolektiv iz Amerike koji se zove Metro zu.
Ivan: To se sve odrazilo i uticalo na nas i naše stilove.
Stefan: Isto tako smo ostvarili i uticaj jedni na druge. Pre Das Drogena smo bili pojedinci, imali smo svoj fazon, svoje stilove, svoj muzički ukus i onda smo samo sve spojili. Došlo je do komešanja različitih energija i ideja.

Razvili ste vaš jedinstveni stil. Kako biste ga opisali?

Igor: Ne bih rekao da je to jedinstven stil. Mi imamo sličan senzibilitet kada smo zajedno i ako ne znamo šta ćemo da radimo, jedan od nas napravi skicu i po toj skici se vode ostala trojica.
Stefan: U suštini dosta improvizujemo, modifikujemo usput. U većini slučajeva šta god da radimo improvizujemo, fuck renesansa (smeh).

Sarađivali ste i sa različitim brendovima, festivalima. Koliko zapravo imate slobodnog prostora za izražaj u komercijalnom radu?

Stefan: Ko god da nas angažuje zna šta radimo, te imamo slobodu što se tiče stila. Tematika, naravno, uvek ide od klijenta, ali stilski deo ostaje na nama. Ove godine smo radili vizuelni identet za Lovefest, tako da smo u potpunosti imali slobodu pa smo idejni pravac razvijali u našem fazonu. Isto tako je i prilikom saradnje sa Zla Shtekom.
Ivan: Svako od nas ima tu pozadinu da smo išli na fakultet na kom se izučava grafički dizajn – to nije čisto ilustracija, grafiti, već imamo tajškolski background. Uglavnom prilagođavamo dizajn našem ilustrativnom senzibilitetu.

Imali ste izložbu u Palmas Boutique-u. Kao jedan alternativni, underground kolektiv, šta mislite o institucionalnim izložbama i galerijskim prostorima? Da li imate otklon prema istim?

Igor: Iskreno – nemamo. Mi smo tražili prostor za izložbu i ispostavilo se da nam je Palmas odgovorao u svakom smislu, a on je ujedno stecište alternativaca u Beogradu i to nam je svakako pomoglo pri izložbi.
Frej: Nemamo ništa niti protiv galerija, niti protiv institucija, ali na mestima kao što je Palmas Boutique može da se napravi event: može da se prodaje odeća, da se postavi neka instalacija, da se realizuje žurka. Ujedno može da bude i prodajna izložba i žurka, a to je malo teže realizovati u klasičnom galerijskom prostoru.
Stefan: Galerije uglavnom predstavljaju institucije na jednom višem nivou. Mi smo više otvoreni za neke slobodnije prostore, freestyle.
Frej: Za sledeću izložbu napravili bismo nešto veće – da integrišemo i muziku i instalacije, npr. skulpture od leda (smeh).

Gde ste sve crtali zidove?

Stefan: Igor i ja smo crtali u Švajcarskoj 2015. godine, kada je naš kolektiv bio na početku, tada nije toliko bila proširena priča. Crtali smo i u Bugarskoj. Individualno smo išli na neka naša mesta, ali kao grupa drugačije funkcionišemo – idemo svi zajedno i tu je uvek problem sa budžetom jer nas posmatraju kao jednog crtača, a u stvari smo četiri osobe.
Frej: Na DUK-u smo radili mural; prvi put smo radili tih veličina, što je bilo oko 5-6 spratova. Bili smo i u Požarevcu – oslikali smo ženski zatvor.
Ivan: Na festival Dev9t smo radili mural visine oko 15 metara.

Kakvo je bilo iskustvo oslikvanja murala u zatvoru?

Frej: Bilo je super iskustvo. Tematika oslikavanja su bili konji, koji su i simbol Požarevca. Mi smo imali svoj pristup toj temi, koji je bio malo više humoristički- to nije bio realan konj. Kasnije smo slušali narodnjake, jer smo bili smešteni u resortu koji služi i za iznajmljivanje prostora za narodnjake. Bilo je toplo, bio nam je otvoren prozor pa smo eto slušali i narodnjake. Egzotika, nema šta (smeh).

DUK festival Čačak

Pretpostavljam da ne propuštate nijedan koncert Amadeus benda, s obzirom na to da vam na Instagram nalogu piše da ste njihov oficijelni fan klub?

Stefan: Nikako ne propuštamo, kao ni Đanija. Pozdrav za Đanija (smeh).
Frej: To je apstraktna šala koja je nastala na jednoj žurci kada smo došli na ideju da promenimo opis na Instagram nalogu. I upravo je to taj neki humor koji želimo da iskažemo, taj Das Drogen humor – potpuno nasumično, instinktivno i pomalo besmisleno.

Kako teče kreativni proces jednog kolektiva?

Stefan: Prvo treba skupiti četiri čoveka na jedno mesto, to je prvi korak. Drugi korak je ne dati im ništa u ruke, osim kompjutera i papira (smeh). Teško je, jer svi pojedinačno jure neku kintu, jer smo u Srbiji i trebaju ti pare i treba da uložiš vreme u nešto što ti donosi pare.
Frej: Svako uvek mora da da svoj rad; moramo da se povežemo.
Ivan: U suštini najtečnije ide kada radimo zidove. Imamo jedan dan, tu smo svi i onda na licu mesta se sve odradi.
Frej: Grupni čet na Fejsbuku je neverovatna stvar, hvala Zakerbegu (smeh).

Budući projekti, izložbe?

Stefan: Uskoro izbacujemo sajt, do kraja godine bi trebalo da bude, ali dobro – kad bude biće. Planirali smo da napravimo i izložbu na zimu.
Igor: Nemoj to da pričaš.
Stefan: Sad sam rekao, sad nećemo napraviti ništa. Poručujemo ljudima da se ne nadaju ničemu – ne očekujte ništa, kao i u životu (smeh).

Šta mislite o domaćoj, regionalnoj grafiti/street art sceni?

Frej: Scena je mala, ali odlična. Postoji dosta crtača koji su neverovatni.
Stefan: Za malu sredinu nije toliko loša. Mi ne možemo da se poredimo sa nekim evropskim zemljama ili Amerikom, jer je tamo veća koncentracija ljudi i grafiti kultura je starija.

A o globalnoj?

Ivan: Sa globalne scene strava su mi Germes Gang, oni su najekstremniji od svih, pomalo treš.
Stefan: Pratimo dosta ljudi- neko street artiste, neko video producente, neko animatore, neko ilustratore. Ja nemam lično omiljenog artista, nekako glupo mi je izdvajati samo jednog. U stvari, Das Drogen su mi omiljeni (smeh).
Igor: Meni su Stefan, Ivan i Frej omiljeni (smeh).

Šta mislite o konceptu novčane vrednosti grafita?

Ivan: Imam stav da je to sve jedan veliki apsurd, zato što ako postaneš neko ime ljudi će ti dati pare. Okej, mi volimo pare i vrlo rado ćemo da naplatimo to što radimo, s druge strane ćemo da nacrtamo na zidu nešto što će da bude prekrečeno sutra, neko će to isto da plati puno para. Nije ni bitno, ne plaća se kreativnost, nego ime.
Frej: Bio je jedan skandal, kontrast ulične umetnosti, da je neko nacrtao nešto na zidu, pa je Adidas napravio kampanju. Hteli su da legalizuju sav street art, da imaju pravo na to i onda su se svi pobunili. Kao što sam rekao, u street art-u ne postoji neka novčana vrednost, samo dođeš, uradiš i to je to. To je besplatna kreativnost. Niko nije tražio, niko nije hteo, samo su ljudi uradili sa svojim parama i svojim sprejevima – evo, izvolite.

Onda se slažete Banksy-jem i izrugivanjem celog tog sistema?

Ivan: Okej, da radimo komercijalni zid sigurno ne bismo došli sutra da ga prekrečimo.
Stefan: Mi nismo toliko veliki borci kao što je Banksy, nemamo bunt u tolikoj meri. Živimo u sistemu gde nam trebaju pare. Ali opet, idemo i protiv tog sistema, ne dozvoljavamo da nas toliko obuzme.
Frej: Sa street art-om je uvek delom taj diskurs pritiska, ilegalnosti – iz toga se rađa vandalistički pristup, kao eto pravimo revoluciju.

Nemali broj umetnika luta između apsolutnog narcisizma i apsolutnog nedostatka samopouzdanja, bez dodira sa realnošću. Kako vi vrednujete svoje radove?

Igor: Nikad nisam mislio da mi je rad loš, jer ga u suprotnom ne bih ni radio.
Frej: Ja kada radim, uvek želim da dostignem perfekciju. Uvek se vraćam unazad i ispravljam.
Igor: Imamo proces retrospekcije, naravno.
Frej: Da, retrospekcija, ali ne preterano.
Stefan: Uvek postoji taj momenat sumnje, ali nije kao da idem okolo po kući i umirem (smeh).
Igor: Pokušavamo da budemo na sredini, da uspostavimo neki balans.
Stefan: Ali unutrašnje dvojbe i sumnje su potrebne da bi se čovek razvijao. Taj koji tripuje da sumnja nije potrebna, nigde neće stići.
Frej: Kad smo radili rad u Čačku, ljudi su dolazili i hvalili rad, a mi sa strane stojimo i svađamo se šta treba gde da se popravi.
Stefan: Naravno, sud prolaznika nije merodavan, moraš biti stručan i učen da vidiš šta valja a šta ne, u tom nekom tehničkom smislu.
Ivan: Često kad nešto radimo i skapiramo da nije do kraja kako smo zamislili, da može bolje, onda neko dođe i kaže „ma pusti, dobro je” i onda pustimo i bude okej.
Frej: A onda neko dođe i kaže „ma vas treba staviti u zatvor jer šarate zidove”. Tad su mi stvari bile mnogo jasnije.
Stefan: Takve scene se često dešavaju prilikom crtanja grafita. Meni se to desilo na jednom festivalu, fazon „što imaš taj fetus u stomaku” (smeh).
Frej: Preternu autocenzuru treba izbegavati, održavati zdravu količinu svega.

dav

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: