Arhitekta u Berlinu: Iva Ljubičić

Na lokaciji zvanoj Urbane Mitte je oaza mira i tišine između istočnog i zapadnog dela parka Gleisdreieck. Takozvani “železnički trougao” je nekadašnji industrijski centar a danas nudi pažljivo osmišljen pejzaž koji je uključio i lokalne stanovnike od samog početka novog razvoja. Park je dobio Berlinsku arhitektonsku nagradu 2013. godine, a dve godine kasnije Specijalnu nagradu Nemačkog urbanog razvoja i nagradu Nemačke pejzažne arhitekture. Tik uz podignutu metro stanicu gde se sastaju linije 1 i 2, nalazi se BRLO Brwhouse, sagrađena od 38 prefabrikovanih kontejnera u stilu modularnog dizajna. Ovaj raj za ljubitelje piva je privremena zgrada koja kombinuje administraciju brenda BRLO, gastronomiju, pivaru i pop-up dvorište za društvene i kulturne događaje. Pored prestižnog priznanja sa osvojenom nagradom za Berlinski najatraktivniji restoran prošle godine, ovaj objekat je osigurao poznatom arhitektonskom birou GRAFT nominaciju za čuvenu 2019. DAM nagradu, koju organizuje Nemački arhitektonski muzej.

Šta te je motivisalo da se opredeliš za arhitekturu?

Odrastanje u gradu, svakodnevni uticaj urbane sredine na lični identitet i ljubav prema ulici. Sveobuhvatnost arhitekture i široki spektar mogućnosti za stvaranje su me privukli jer sam i ja svestrana – kroz fotografiju, ilustraciju, grafički dizajn, grafite, muziku. ”All I Ever Wanted Was Everything”. Priznajem, razmatrala sam i primenjene. Ali u svetlu posleratne krize i sticajem političkih okolnosti, bez materijalne podrške, shvatila sam da moram da budem realna i opredelila sam se za arhitekturu jer je to dobar način da osiguraš sebi neki dobar posao. Pored toga mi se dopadao i sociološki aspekt. Razmišljala sam o poboljšanju životnih uslova, o oplemenjivanju prostora…

Zašto si rešila da studiraš u Grčkoj?

Moja odluka da studiram van Srbije je vezana za bombardovanje 1999. godine, kada sam bila četvrti razred srednje škole. U tom trenutku, pred upis na faks, imala sam instinkt da stvari neće ići na bolje i želela sam da se sklonim od tog ludila. Krenula sam da se informišem o studiranju u inostranstvu, programima i eventualnim stipendijama. Ispostavilo se da je tada jedino grčka ambasada bila otvorena i htela da pruži neku informaciju. Čak mi se čini da je osoblje ostalih ambasada već pobeglo.

Koje procese si morala da prođeš da bi se upisala tamo i kako si naučila grčki?

U Beogradu sam se spremala za upis na naš fakultet i imala u šteku neke crteže. Međutim, Nacionalni politehnički fakultet u Atini nije imao neke teške kriterijume. Nisam polagala čak ni prijemni. Samo sam im poslala te skice i maturski rad iz likovnog sa temom Bauhausa. Pretpostavljam da je to njima bilo dovoljno jer je njihov sistem drugačiji. Što se grčkog tiče, uspela sam da dobijem stipendiju sa programom koji je obuhvatao kurs jezika pre studiranja, ali sam ga teško naučila. Danas ga pričam kao maternji, što podrazumeva da i ponekad razmišljam na grčkom jeziku.

Tamo si živela ukupno trinaest godina. Kroz koje poslovne faze si prošla u tom periodu?

Imala sam sreću da me profesorka uzme za asistenta, pa sam još za vreme studija počela da radim u njenom privatnom birou. Onda sam jedno vreme radila za njenog kolegu. Obe firme su bile male i zato sam imala uvid u sve: od kuvanja kafe do svađanja sa majstorima. Pošto je grčki sistem u potpunom haosu, nisam imala neki zvanični status. Paralelno sam lično radila na projektima malih rezidencija, štandova za sajmove, enterijera… Tako sam stekla konkretno znanje. Sve je bilo super dok su se pripremale Letnje olimpijske igre 2004. godine i pare su pljuštale na sve strane. Sa dva ortaka smo čak otvorili svoj studio 2007. godine, a onda je sve krenulo nizbrdo i otišlo u nepovrat nakon 2009.

Da li si zato rešila da odeš još dalje?

Dugo sam se premišljala, da li da ostanem ili da odem. Bilo je dosta čekanja, ”mrcvarenja” i propalih polovnih poslova. Sve je to trajalo bar dve godine. Onda mi se ukazala prilika da odem u Australiju. Lakše je bilo otići tamo nego sedeti skrštenih ruku u međuprostoru na relaciji Beograd-Atina. Sa prijateljima sam otišla u Brizbejn. Sve je to delovalo egzotično jer mi nikada nije padalo na pamet da odem tamo, ali nisam imala šta da izgubim.

Kako bi opisala to poglavlje?

U Australiji je sve sređeno, šanse ima za svakoga koji je spreman da se iscima. To blagostanje mi se na početku dopalo, a i posao mi se svideo, ali mi je onda grad postao kao Diznilend. Iako ima preko dva miliona stanovnika, osećala sam se kao u nekom modernom selu. Central Business District ima nekoliko ultra nebodera a sve ostalo su prizemne kuće, tu i tamo dvospratne. Sterilna urbana sredina i gradski propisi zbog kojih nije bilo grafita na zgradama, i celokupni mentalitet provoda i noćnog života gde se nisam pronašla… Sve je to počelo da me smara. Posle samo dve godine, počela sam da maštam o povratku u Evropu.

Kako se razvijala tvoja karijera nakon toga?

Došla sam u Berlin 2015. godine i posle samo prvog poslatog pisma sam dobila posao. Imala sam puno sreće jer u tom trenutku nisu nikoga tražili. Tu sam radila nešto više od godinu dana na zanimljivim projektima. Ali zbog raznih sukoba sa šefom, dala sam otkaz i prešla u firmu koju je otvorio njegov nećak.

Koju poziciju imaš trenutno i za koje poslove si odgovorna?

Mi smo za sada još mali biro, nas je ukupno troje. Svi radimo sve ali su meni dodelili kreativni deo, te imam dovoljno slobode. Koliko god je to moguće u odnosu na budžet ili klijente. Radili smo renoviranja stanova, modifikacije kontejnera, sajmovske štandove kao što je na primer berlinski sajam mode ”Panorama”, osnovali Coworking prostor, a bavimo se i grafičkim dizajnom. Sve je još na mikroskali ali smo krenuli od nule i zajedno rastemo.

Da li uživaš u svom poslu ili jedva čekaš neku promenu?

Ne nameravam da napustim biro u kome radim. Idealno bi bilo da nađemo neki među-ugovor jer sam sada zaposlena puno vreme i nameravam da se drugačije organizujem u odnosu na njih, a ne bih da radim kao frilenser. Ono što me čini nesigurnom je pasivno znanje nemačkog – nikako da progovorim, iako imam dobar fond reči i razumem sve. Mada ovde svi pričaju engleski i kada nešto pokušaš da kažeš na nemačkom, svako će da ti odgovori upravo na engleskom da bi skratili muke i tebi i sebi.

Šta ti najviše prija a šta ti najviše smeta u nemačkom sistemu i načinu rada?

Nemam neke zamerke, osim nekvalitetne kompenzacije prekovremenog rada. Ovde ti poslodavac u najboljem slučaju nadoknadi odmorom, dok ti u Australiji plaćaju. Ništa se ne može uporediti sa situacijom u Australiji, gde je sve perfektno. Vidim da je u Berlinu dosta rupa u sistemu, dakle Nemačka i nije u potpunosti pokrila sve administrativne tačke. S druge strane, nemam široki uvid jer nisam prošla kroz velike korporacije i moja perspektiva je isključivo iz manjih struktura, gde su poslodavci prilično tolerantni.

Kako ocenjuješ poziciju naše struke danas?

Iskoristila bih reč ”izrabivanje” jer mi se čini da ne postoji arhitekta koji radi osam sati dnevno odnosno četrdeset sati nedeljno. To je profesija gde ti treba vremena da razmisliš, nacrtaš, prepraviš. Mislim da smo tretirani kao anonimusi i da je naš rad potcenjen i nedovoljno plaćen. Ipak smo završili teške fakultete i zaboravili da spavamo kako bi smo položili sve te ispite. Manjak sna i privatnog života – to je naša svakodnevnica. Dodajmo u tu salatu malo igre moći, marketinga, psihološkog ucenjivanja – slobodnije rečeno ”driblanja” – i razna prepiranja. Takoreći začarani krug.

Kako gentrifikacija utiče na tebe i koji je tvoj lični stav prema ovom fenomenu?

Na žalost, osećam se kao da sam nesvesno deo toga. Stan gde živim se nalazi u kraju koji je nekada bio totalni turski geto, a danas ga plaćam mnogo skuplje nego što mu je realna cena. Žao mi je što doprinosim toj situaciji samim iznajmljivanjem stana ali to je valjda opstanak.

Šta misliš o paraleli između arhitekture i gore spomenutog procesa, kao i košenja svojih ličnih principa i neodgovarajuće politike klijenta?

Naša profesija podrazumeva promene. Za koga radiš kao mali mrav je najmanji problem, sve dok ti ta osoba plaća usluge. Jer ako nećeš ti, uzeće da radi neko drugi. Radili smo neku festivalsku zgradu za veliku firmu duvana. Svako ima svoju cenu ali smatram da ako se odbije projekat zato što ti se ne dopada investitor ili ideje koje taj investitor propagira, onda ćeš se namučiti. Na kraju sabotiraš sam sebe, jer će posao da se ponudi konkurenciji koja će rado prihvatiti izazov. Ponekad maštam o begu na pusto ostrvo, ali ako sam izabrala da živim u ovom društvu, moram da pratiš neka pravila.

Koja te vrsta arhitekture najviše zanima?

Oduvek su me zanimali enterijeri i scenografija. Ali definitivno sam se zaljubilja u kontejnere, tačnije u ”kargotekturu”. To je doduše bilo nešto što mi se i ranije dopadalo. Privlači me industrijski izgled, kombinovanje u fazonu lego kockica. To je povezano i sa mojim zanimanjem za hip-hop i street kulturu.

Koje su prednosti tog stila?

Činjenica je da je veliki broj kontejnera neiskorišćen. Došlo je do disbalansa između uvoza i izvoza: kada je roba isporučena i kontejner ostane prazan, ne isplati se vraćati ga nazad jer su troškovi ogromni. Radi se o zanimljivom modularnom strukturnom elementu i lepoj alternativi tradicijonalnim građevinskim materijalima. Praktično je za fleksibilna premeštanja, lako se demontira i sastavlja jer je širina standardna, bez obzira na dužinu. Ima najmanje deset osnovnih veličina, a tu su i razne dimenzije po narudžbini. Na kraju, moguće je kombinovati i kontejnerske platforme kao odgovarajuću strukturu.

Ima li nekih ekoloških posledica?

Sigurno je da postoje bolja rešenja za održivu arhitekturu. Ekološki otisak nije zanemarljiv i reciklaža nije optimizovana. Dosta je štetno za sredinu napraviti kontejner tako da se u njemu može živeti. Farbe koje se originalno koriste specijalno su napravljene kao zaštita od morske soli, jakog sunca, i ostalih uslova prekookeanskog prevoza. Kontejneri mogu biti premazani štetnim hemikalijama kao što su hromat, fosfor, i bojama na bazi olova, dok se njegovi drveni podovi mogu tretirati toksičnim insekticidima. Dakle, neki dodatni troškovi i napori su uključeni u modifikaciju kontejnera kako bi ih stvorili pogodnim i sigurnim za korišćenje. Može se dovesti u pitanje i funkcionalno ograničenje prostora, problemi izolacije i strukturalna slabost ako se previše čelika odseče iz kontejnera.

Koju vrednost ima BRLO zgrada za tebe?

Posebno sam vezana za ovo mesto. Osećam se privilegovano što sam imala prilike da budem deo tima koji je razvijao koncept objekta na samom početku. Neverovatno je ući u prostor koji si crtao, videti da su tvoje vizualizacije identične sa finalnim rezultatom. Iako je projekat preuzeo ”GRAFT”, ponosna sam i drago mi je što sam učestvovala u procesu stvaranja i bila deo te priče jer sam tako došla do zaključka da hoću da nastavam da se bavim tom vrstom arhitekture.

Navedi još par primera koji tebi nešto znače ili omiljenog arhitektu.

Prvi objekat od kontejnera koji mi se zaista dopada je kuća u Irskoj koju je radio biro Patric Bradley Architects , koji se bavi prilično konvencionalnom i dosadnom arhitekturom. Pored toga bih odvojila osmatračnicu ”Devil’s Corner” studija ”Cumulus”, ”Caterpillar House” Sebastiána Irarrázavala, i ”Manifesto House” biroa ”James & Mau Arquitectura”.

Nešto za kraj?

Čuveni film koji za mene predstavlja remek delo arhitektonske vizualizacije: The third and the seventh Alexa Romana.

Ivu možete pratiti na instagramu. Veliko hvala ”BRLO” timu što su nam izašli u susret otvorivši nam svoja vrata, dozvolili da pišemo o njima i objavimo fotografije.