art+science+makers: Intervju sa učesnicima izložbe

Od 14. novembra do 8. decembra, Centar za promociju nauke organizuje manifestaciju art+science+makers koja na uzbudljiv način povezuje nauku i umetnost. Kolaborativni radovi umetnika i naučnika nastali u okviru Mejkers spejsa biće predstavljeni sve do 8. decembra na izložbama u Muzeju primenjenih umetnosti i Galeriji Instituta Servantes. Na naša pitanje odgovarali su Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić, autori projekta “Zea Mays”, Milan Ličina, autor projekta “Radix” i Ana Todosijević iz udruženja Bio2Arh, koji su autori projekta “Gradimo zajedno”.

Radix, Milan Ličina

Gde je za vas ključna tačka prelamanja nauke i umetnosti: u analitčnom pristupu naizgled proizvoljnim stvaralačkim strukturama ili u kreativnim rešenjima za naizgled pravolinijske naučne probleme? Ili u nečemu sasvim trećem? 

Milan Ličina: Svaki rad, bilo naučni ili umetnički, počinje istraživanjem, učenjem i prikupljanjem podataka koji se potom tretiraju i koriste za rešenja. Pozivajući se upravo na jedan od termina iz pitanja, rekao bih da, zapravo, obe strane praktikuju ,,analizu situacije” i kreativno razmišljanje. Osnovna motivacija svakoga ko se bavi prevazilaženjem izazova pre svega proizilazi iz radoznalosti i želje da uobliči, potvrdi ili materijalizuje svoje ideje. Uprkos, nažalost, uopštenom stavu da je naučna zajednica rigidnija u svom procesu od umetničke, put do realizacije nije značajnije različit. Može se reći da umetnik o završetku procesa odlučuje na osnovu sopstvenog senzibiliteta gde ne mora da argumentuje epilog činjenicama poput naučnika, ali to nije u potpunosti istinita tvrdnja. Naime, ukoliko se rad na umetničkom delu posmatra kao eksperiment da se prenese određena poruka, i kreator u tom procesu uspe, to je jednako validan eksperiment poput naučnog, ukoliko potvrđuje tezu zbog koje nastaje. Naravno, zbog isključivosti ličnog utiska koje neminovno postoji u konzumiranju umetničkog dela, dokaz uspeha eksperimenta ne mora uvek da se smatra legitimnim. Nauka i umetnost se, svaka na svoj način, trude da objasne svet oko nas, i istraživači u oba polja koriste nekonvencionalne metode razmišljanja kako bi sagledali neko pitanje iz, možda, drugačijeg ugla.

Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić: Niti je stvaralaštvo proizvoljno, ako se pod, ‘stvaralaštvom’ misli na umetnost, niti je nauka pravolinijska, analitička i nekreativna, nisu uopšte suprotstavljene jedna drugoj… Morali bismo da se tačnije odredimo, ali za ovu priliku, neka bude da im je zajedničko – šta god – novo.

Ana Todosijević (Bio2Arh): Podela na nauku i umetnost kao dve suprotne discipline kojima čovek istražuje svet oko i unutar sebe, u slučaju nauke bazirano na činjenicama, u slučaju umetnosti bazirano na osećajima i impresijama je možda važila u staroj Grčkoj ili renesansi, ali kao što se sve discipline menjaju i u savremenom dobu i dobijaju potpuno novu paradigmu, tako treba da preispitamo i ovu podelu. Da li je nauka ono objektivno a umetnost ono subjektivno u nama? Ideja za početak istraživanja naučnim metodama je vrlo subjektivna. Tema koju umetnik bira za istraživanje je često objektivan problem. Ne postoji proizvoljna struktura, iza svake naizgled proizvoljnosti je analiza i nekakav metod. Isto tako ne postoji naučni problem koji se može rešiti bez kreativnosti.

Dok su naučni rezultati jedinstveni, a umetnička dela mogu da se tumače na mnoge načine, smatram da je tamo gde počinje ideja, pre materijalizacije i realizacije, proces iz kojeg nastaju isti. Pokretač za nastanak i umetničkog dela i naučnog rada je radoznalost, a nakon toga sledi kreativan proces kojim se rešava određeni problem ili pitanje za koje i naučnici i umetnici smatraju da je važno da bude rešeno i otkriveno društvenoj zajednici.

U čemu se ogleda najveći značaj ovakvih konferencija/projekata/izložbi i šta, u tom smislu, za vas znači što ste deo Art+Science zajednice?

Milan Ličina: Pored zadovoljstva da, po drugi put, budem deo Art+Science manifstacije, lično smatram ovo odličnom prilikom za proširivanje delovanja, umrežavanje i približavanja aktuelnih umetničkih trendova javnosti. U tom smislu, budući da sam aktivan u polju novomedijske umetnosti, ovakvi događaji, koje Centar za promociju nauke već godinama organizuje, takođe su pomogli u afirmaciji trenutno aktivne scene koja deluje u okviru diskursa. Mislim da se, kroz ove izložbe, tehnologija u priličnoj meri demistifikuje javnosti i dovodi na jedan prijemčljiviji, humaniji nivo i predstavlja kao sredstvo izražavanja a ne njegov rezultat i podiže stepen tehnološke pismenosti društva. Ukazivanjem na to da je osnova kreativnog delovanja ideja, akcenat je na suštini i kontekstu, koje potom dopunjuje forma. Uključenje makers kulture u ovogodišnji program je nešto što me posebno raduje jer dodatno isključuje elitizam koji je, u određenoj meri, prisutan u svim krugovima. Ove izložbe su bile prilika da diskutujem o svom radu i, na sreću, pružim polaznu tačku zainteresovanima da i sami naprave prekretnicu ili se oprobaju u ovoj vrsti umetnosti kroz deljenje metoda i alata, objašnjenje procesa pa čak i tehničkog aspekta produkcije jednog (ili mog) novomedijskog rada. Naravno, važno je da pomenem to da sam, kroz Art+Science zajednicu i u samom Centru upoznao sjajne grupe i pojedince koji zaista produciraju sadržaje visokog kvaliteta u Beogradu i ostatku zemlje, a to je uvek nadahnjujuće po prirodi.

Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić: Povezivanje sa ljudima.

Ana Todosijević (Bio2Arh): Najveći značaj ovakvih manifestacija, na kojima svako ima priliku da na konferencijama čuje vodeće umetnike i naučnike iz oblasti Art&Science, poseti izložbu gde kroz izložene postavke može osim odgovora na određena pitanja, da dođe i do novih pitanja, bude deo radionica gde iz prve ruke može da prođe kroz proces stvaranja, svakako je mreža koja nastaje – mreža ljudi, umetnika i naučnika, povezanost institucija i organizacija, kako globalno, tako i lokalno. Naša lokalna zajednica je mala, i zbog toga je, kako za mene lično, tako i za naše udruženje, bilo od velikog značaja da se povežemo sa ljudima koji se ovde bave spojem nauke i umetnosti. Nakon toga, biti u prilici da čujemo ljude koji su vodeći u ovoj oblasti u svetu i detaljno upoznamo njihove projekte je zaista privilegija. Od ogromnog je značaja za lokalnu zajednicu što je Centar za promociju nauke organizovao ovakav događaj u Srbiji, gde je oblast art&science alternativni oblik komunikacije između umetnosti i nauke.

Možete li da izdvojite inicijative koje su za vas u ovom polju bile značajne (ako ste u njima učestvovali, ili su vas inspirisale)? 

Milan Ličina: Svakako, pored Art+Science inicijative, jedan od značajnijih lokalnih poduhvata je svakako predstavljao Resonate festival, kao i Mikser festival, posebno u svojim ranijim izdanjima. Takođe, aktuelni festivali poput Festivala nauke, S.U.T.R.A i  CGA konferencije u određenoj meri pomažu u afirmaciji aktuelnih umetničkih disciplina sa tehnološkim osvrtom. Važno mi je da napomenem, da sam, osim A+S manifestacija, u ostalim navedenim događajima učestvovao (i uživao) isključivo kao posetilac. Imajući u vidu koliko je ova scena kod nas mlada, bitno da kao njen deo podržimo napore u njenom razvijanju čak i kada nemamo lične veze sa njima, jer je razmena znanja do koje tu dolazimo nemerljiva. Naravno, ne mogu da ne pomenem Ars Electronica festival u Lincu kao jednu od definišućih struja kada je u pitanju spoj tehnologije i umetnosti. Prošle godine sam posetio njihovu putujuću izložbu u Berlinu, i naravno da je vrlo inspirišuće videti uživo radove umetnika koje pratite, poštujete, i na koje se, slobodno mogu reći, delom i ugledate.

Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić: Nasina CubeSat Launch inicijativa je poslužila kao inspiracija za upravljački blok instalacije. I dalje svakodnevno ispiriše…

Ana Todosijević (Bio2Arh): Naš zajednički rad, tada još uvek kao rad neformalnog udruženja, počinje projektom „Dnevna soba budućnosti“ u okviru manifestacije „Noć istraživača“ 2015. godine gde smo kroz eksperiment istraživali potencijal algi, biologije i bioloških principa u životnom okruženju. To je bio prvi projekat u kome smo sabrali sve dotadašnje diskusije i kroz eksperiment počeli da istražujemo alternativni pristup stanovanju budućnosti. „Noć istraživača“ je događaj koji promoviše nauku i istraživače i usmeren je pretežno ka najmlađim posetiocima, te smo sa te strane videli značaj u tome da prikažemo primenu nauke u svakodnevnom životu na kreativan način. Sa druge strane, za nas je zainteresovanost za postavku bila dodatna motivacija da nastavimo da istražujemo primenu nauke, pre svega biologije, u organizovanju životnog prostora sa ciljem davanja odgovora na aktuelne probleme narušavanja životne sredine. Učestvovanja na konkursima za biznis ideje i inovativne pristupe su nam, sa druge strane, bile od značaja da se pozicioniramo u lokalnoj zajednici kao udruženje koje se bavi pre svega istraživanjem kroz eksperiment. Svakako je značajna inspiracija potekla i od iskustava koje nam je preneo Bojan Kenig, takođe osnivač udruženja, sa ovogodišnjeg Ars Electronica festivala, najveće evropske izložbe na kojoj se spajaju kreativnost i inovacije, a na kojoj smo ove godine imali prilke da vidimo kako nam često greške i nesavršenosti nude ogroman potencijal za nova rešenja, kreativnost i bolju budućnost.

Bio2Arh

Koji je bio najveći izazov stvaranja vašeg/tvog rada za ovu izložbu?

Milan Ličina: “Radix” predstavlja prostornu intervenciju koja označava naše hibridno biće koje postoji između stvarnosti i virtuelnog sveta. Zbog proporcije rada, produkciono, najveći izazov je predstavljao prostor za realizaciju. Iako sam se služio tehnikama previzualizacije, kao i kod svakog vida vizuelne umetnosti, konačni utisak je moguće steći tek pri izradi. U likovnom smislu, najveći izazov je bio to kako da, u radu koji je određen tehnologijom, tehnološki aspekt bude prirodan, takoreći neprimetan, i da ne preovladava u utisku, već da čini simbiotičku vezu sa organskim elementima. Delo u sebi sadrži neke sofisticirane tehnološke metode poput generativne i proceduralne grafike i zvuka, kao i dizajna svetla, pa je najveći izazov svakako bila njihova suptilna integracija.

Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić: Još ga nismo postigli (smeh).

Ana Todosijević (Bio2Arh): Naša postavka predstavlja rezultate eksperimenta koji je trajao dva meseca i veliki izazov je za nas predstavljala činjenica da radimo sa živim bićima, za koje ne možemo da budemo sigurni kako će se ponašati. U tom smislu, mi nismo imali krajnju vizualizaciju projekta. Nismo mogli, kao što je uglavnom praksa kod ovakvih projekata, da precizno predstavimo ni drugima a ni sebi kako će izgledati rezultati. Dok smo neke rezultate dobro predvideli, neki su došli kao neočekivani.

Iza našeg rada stoje biološki procesi koji su donekle diktirali samu strukturu projekta, kao i vremensku dinamiku i okvir rada. Obzirom da nismo stručnjaci u odgajanju ovih vrsta, bilo je potrebno da se povežemo sa ljudima koji se time bave da bismo obezbedili najbolje uslove za eksperiment, a taj izazov pronalaženja stručnjaka je rezultirao novim saznanjima, modifikacijama i slobodno mogu reći upotponjenju koncepta.

Na kraju, izazov ostaje i prikupljanje informacija iz rezultata ovog eksperimenta, jer naš cilj je da od vrsta-graditelja koje su “učestvovale” u ovom eksperimentu naučimo nove principe koje možemo preneti na konkretne probleme u strukturama koje pravi čovek.

Na koji način tehnologija komunicira sa umetnošću: da li je oblikuje menja joj paradigmu, ili je samo alat? 

Milan Ličina: Ukoliko svaku informaciju tumačimo kao korak ka razjašnjenju nekog pitanja, onda je možemo posmatrati kao alat. Kada pričamo konkretno o umetnosti, uvek je prisutno pitanje konteksta, pa tek onda produkcije, pa samim tim možemo da diferenciramo autore koje u određenoj fazi tehnologiju koriste isključivo kao alat, dok drugi ispituju njeno mesto u sadašnjosti kroz tradicionalnije likovne izraze. Lično, mislim da je društvo u značajnoj meri oblikovano tehnologijom i da ona menja paradigmu ne samo umetnosti, već i stvarnosti i svih polja ljudskog delovanja i to je takođe jedan od pojmova koje tretiram u svom radu. (Nova) tehnologija je uvek nalazila prostor za primenu u umetničkom delovanju, počevši od štamparske mašine, preko fotografije i, sada, računarske umetnosti, i skloniji sam da verujem da je umetnici prilagođavaju sopstvenim potrebama, ali ne negiram da ima onih koji svoj stvaralački proces podređuju limitima tehnoloških dostignuća, što je takođe u potpunosti ispravno.

Da sumiram, smatram tehnologiju ujedno i sredstvom i kontekstualnom odrednicom jednog savremenog umetničkog procesa, čija je upotreba determinisana senzibilitetom i željom autora da koristi aktuelne i dostupne elemente.

Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić: Na koji način tehnologija menja ljude uopšte? Ali tu bismo morali da se pozabavimo tehničkom eksteriorizacijom u širem smislu,pa tako i u umetnosti…

Ana Todosijević (Bio2Arh) : Tehnologija ne treba da bude samo alat. Arhitekta Sean Lally je jednom prilikom izjavio da je naše oslanjanje na najnoviju dostupnu tehnologiju često izgovor za ograničenu imaginaciju. Primer je u arhitekturi kada projektujemo zgradu, a onda na kraju procesa projektovanja postavljamo solarne panele na nju. Tehnologija tu nije ni koji način implementirana u proces, ona je samo alat da se naknadno stvore uslovi u zgradi. Takav je proces projektovanja trenutno, takav je bio i vekovima u nazad. Kada uz pomoć tehnologije projektujemo uslove umesto prostora, onda zapravo menjamo proces projektovanja. Dakle, tehnologija ne treba ni da oblikuje umetnost ali ni da bude alat, ona treba da bude utkana u proces stvaranja, da stvori nove uslove i da otvori nove teme za istraživanja.

Tehnologija nam takođe može pomoći da precizno prikažemo realnu sliku, nasuprot metaforičkog prikaza predmeta istraživanja. U tom smislu, mogućnost simulacije kompleksnih procesa potencijalno može da promeni naša očekivanja o tome šta umetnost jeste, ili šta umetnost radi.

Da li je neophodno savremeni stvaralački prostor smatrati interdisciplinarnim, ili čak nedisciplinarnim, i zašto? 

Milan Ličina: Neophodnosti proizilaze iz naše želje da definišemo prostor koji smatramo ugodnim za delovanje, koji nam pruža (prividnu) sigurnost i virtuelnu polaznu tačku, dok po mom mišljenju, predstavljaju simulakrum. Savremeni stvaralački prostor je, rekao bih, isključivo interdisciplinaran, jer je tehnološka revolucija u poslednjih 30 godina dovela do izmeštanja, do tada, prilično striktnih granica. Sa tim u vezi, pojavio se čitav talas naučnika koji su prihvatili metode vizuelizacije ili sonifikacije svojih ogleda, a sa tim u vezi veliki broj umetnika je prihvatio naučne, a naročito matematičke, metode u svom kreativnom procesu. Dostupnost raspoloživih informacija i (u velikoj meri besplatnog) obrazovanja na internetu pružila je do sada nezamislivu priliku za razmenu znanja i učenje gde svako sa pristupom mreži može da ovlada nekom veštinom. Ne pričam o uskim ekspertizama, razumljivo, već o fundamentalnom ili nešto naprednijem razumevanju određene materije koja nam pomaže u realizaciji ideje. Stoga, bilo da je naša polazna tačka iz umetnosti ili prirodnih nauka, mogućnost da se informišemo o tome šta su kvaliteti određene likovne kompozicije ili na koji način se piše petlja računarskog programa je ista za sve, i u trenutku kada zakoračimo u taj ,,nedefinisani” deo i mi postajemo interdisciplinarni, jer razvijajući sebe i učeći iz drugih polja postajemo eksperti u svom primarnom, sa solidnim poznavanjem drugih potrebnih veština.

Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić: Mene disciplinarno ograničava.

Ana Todosijević (Bio2Arh): Da, neophodno je da stvaralački, ali i istraživački prostor bude interdisciplinaran. Art&Science nije spoj nauke i umetnosti, već zajednički rad naučnika i umetnika. Kada kao arhitekta radim na projektu koji uključuje biološke principe u arhitekturu, koliko god se posvetila istraživanju tih principa, to je samo moja fascinacija i taj projekat će i dalje imati samo jedno viđenje stvari. Kada zajedno sa biologom radim na tom projektu, naše profesije i naša iskustva u svojim profesijama će doneti dva viđenja iste stvari. Samim tim možemo očekivati i rezultate koji zaista posmatraju arhitekturu kroz biologiju, i biologiju koja je primenjena u životnom prostoru. Discipline su nam potrebne da bi postojala interdisciplirnost i da bismo imali različita viđenja. Međutim, da bi interdisciplirnost postojala u pravom smislu te reči, mora doći do povezivanja i preispitivanja profesija. Smatram da je neophodno da se na drugi način povežemo sa ostalim strukama, u smislu promene percepcije, i da počnemo da posmatramo svoju profesiju kroz druge.

S tim u vezi, kada morate da se izjasnite o svom polju delovanja, kako se potpisujete: kao autor, istraživač, umetnik…? Da li je to uopšte važno?

Milan Ličina: Želim da posmatram sebe kao vizuelnog umetnika. U duhu mog prethodnog odgovora, ne bih rekao da je to nevažno, već da nije striktno u svakom trenutku. Što se tiče mog formalnog obrazovanja, ja sam primenjeni umetnik – dizajner, profesionalno kreativni tehnolog i istraživač, ali svako od tih zvanja se dopunjuje narednim i uobličuje stalnim radom na unapređenju sopstvenih veština. Kada razgovaram o svojim radovima, najčešće koristim opšte odrednice poput toga da su na raskršću umetnosti i tehnologije, najpre zbog stvarne mogućnosti da bilo šta umesto toga zvuči pretenciozno ili tehnokratski a što se u najvećoj mogućoj meri kosi sa mojim stavovima, jer svako delo mora da komunicira i rezonuje sa posmatračem na osnovnom nivou, takoreći mora da bude inkluzivno.

Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić: Kada budemo mogli da se odredimo sta smo, shvatili smo  kako se vitalna umetnost aktuelizuje.. Do tada, ko zna sta je – ne zna sta je umetnost…  Ako vec moramo da verbalizujemo nespecijalizovano i nediferencirano polje delovanja, adekvatan naziv za pocetak treceg milenijuma bi bio “adapter”.

Ana Todosijević (Bio2Arh) : Često se izjašnjavam kao arhitekta, ne zato što mislim da je to previše važno za sam proces rada, već zato što želim da naglasim da je to samo jedno viđenje tog projekta. Naše udruženje upravo okuplja različite profesije i zvanja da zajedno, kroz eksperiment, istražuju spoj umetnosti i nauke. Sa te strane, svi smo istraživači, bez obzira da li se bavimo naukom, umetnošću, arhitekturom ili tehnologijom.

Recite nam nešto neočekivano, a što postoji iza i unutar lokalne zajednice koja pomera granice odnosa nauke i umetnosti.

Milan Ličina: Grešimo. Stalno. Nekada zato što je greška deo procesa učenja, nekada zato što je ona željeni rezultat a nekad samo zbog netačne procene ili pretpostavke. I uglavnom ih se ne bojimo, dokle god možemo da sagledamo uzrok. A najuzbudljiviji deo kod pogreške, pored rizika da se dogodi, je taj što, ukoliko naš cilj nije bio da uspemo (gde uspeh nije ovladati tehnologijom ili je u potpunosti ukrotiti, u tom smislu je nedvosmisleno ostvaren), grešku smatramo novom mogućnošću. Ne znam koliko je neočekivano, ali je svakako iskreno, a to je ono čemu umetnost treba ultimativno da teži – istini, što u današnjem društvu može biti, ako ne neočekivno, onda svakako retko.

Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić: Ima nas vise nego sto se vidi (smeh).

Ana Todosijević (Bio2Arh): Za sada je to potpuna otvorenost, spremnost na saradnju, konstruktivne kritike i saveti, atmosfera veoma bliske zajednice ljudi različitih profila, interesovanja, uzrasta i ideja. Videćemo kako će se razviti i u kom pravcu, ali primećujem da sada dobro napreduje i cveta. To je neočekivano jer u ovom trenutku izgleda utopijski i pomalo nestvarno u odnosu na trenutnu situaciju u zemlji u kojoj se nalaze druge oblasti iz kojih ovaj spoj i potiče: nauka, obrazovanje, umetnost i kultura.

Pristupili smo ovom kao i svakom prethodnom projektu entuzijastično, ali nismo očekivali tako sadržajnu interakciju sa ostalim umetnicima i naučnicima. Mislim da je inače slučaj da umetnik pomalo stidljivo predstavlja svoje ideje naučniku, ili obrnuto, naučnik umetniku, misleći da je nedovoljno stručan ili da je nije kompetentan. U okviru lokalne zajednice prilikom rada na ovom projektu ni u jednom trenutku nismo naišli na podelu na naučnika i umetnika unutar komunikacije. Biti deo lokalne Art&Science zajednice nam je pokazalo koliko je ono što radimo značajno za obe oblasti.

Bio2Arh

Bio2Arh – “Gradimo zajedno” – Udruženje, koje okuplja naučnike, umetnike, inženjere i sve koji žele eksperimentalno da istražuju spoj umetnosti i naučnih disciplina, kroz svoj projekat pokušava da poveže različite vrste graditelja (ljude, insekte, korale i paukova), koji kroz saradnju daju svoj doprinost zajedničkoj građevini, na način njima najviše primeren.

Milan Ličina – “Radix”- Dizajner iz Beograda, angažovan je na polju audio-vizuelnog performansa, interaktivnih instalacija i novomedijske umetnosti. Njegovo delo jeste prostorna intervencija koja ukazuje na hibrid stvarnog i virtuelnog, stvaranje sajber univerzuma unutar poznatog i fizičkog. Rad ilustruje našu posvećenost tehnologiji i virtuelnom identitetu, koji negujemo poput biljke, dok kontekstualno govori o našem digitalnom meta identitetu, sukobu linearnosti i nasumičnog stvaranja.

Dragoljub Dimitrijević, Vuk Valter, Milica Ćebić – “Zea Mays” – Dragoljub se bavi materijalizovanjem posthardvera za transdisciplinarne naučne projekte, Vuk istražuje polje konceptualne pejzažne arhitekture, dok umetničko istraživanje Milice ima epistemološki karakter koji pripada domenu ontologija. Zajedno, oni su izvršili transdisciplinarno istraživanje koje otkriva reakciju kukuruza na stresne situacije i način na koji ona opstaje u okruženju koje joj je dato.

Sve fotografije: Ivan Zupanc