Da li imate preko 18 godina?

Zajednički termin je nepripadanje

U rubrici Stranci upoznajte Lasla Antala umetnika koji živi i radi u Berlinu.

2
1

Upravo sledi nastavak jedne priče, ali sa berlinske strane. Već smo vas upoznali sa šarmantnom Lidijom Andonov iz «Sixth June». Krajem jula ste imali priliku da ih čujete u Elektropioniru, a za one koji nisu stigli, sada postoji i druga šansa. Početkom marta, Lidija i Laslo (ponovo) nastupaju u Berghainu, promovišući svoj novi album «Virgo Rising». Vreme je zato došlo da popričamo i sa Laslom, kome kao i Lidiji, muzika nije jedino aktivno polje…

laslo19

Krenimo tamo gde smo stali sa prvim delom ove priče, tačnije oko vašeg nastupa u Elektropioniru. S obzirom na to da nisi često u Beogradu, kako si ti lično doživeo ovaj događaj?

Tačno je da ne nastupamo često u Srbiji. Pre tri godine smo održali koncert u Beogradu, i od tada se nisam ni vraćao. Letos sam doživeo neke nove trenutke, i bilo je neopisivo lepo. Početak našeg benda je bio u Beogradu, ali tada nismo mogli da osetimo kako je kada te ljudi znaju i podržavaju u većem broju. Iz današnje perspektive, posle izdatih albuma, uživanje je još veće.

U Beogradu si prvi put boravio i radio 2002. Šta tebi predstavlja ovaj grad?

Sada kada više ne živim tamo, ne doživljavam ga na isti način. Vraćam se samo jednom godišnje u Srbiju i ne stignem uvek do Beograda. Uvek je osvežavajuće kada mu se vratim, otkrijem neka nova mesta, nova slika se stvori. Prijatno sam bio iznenađen promenama koje verovatno samo ja osećam. Letnja atmosfera je naravno dodatno doprinela lepom osećanju. Do te mere da sam po prvi put poneo sa sobom neku posebnu draž.

Iako si Mađar iz Subotice, rođen si u Srbiji i odrastao si u Vojvodini. Kako bi opisao svoj odnos prema – danas opšte nedefinisanom pojmu – «nacionalnog identiteta»?

U Subotici je trećina stanovnika mađarskog državljanstva. Zato postoje i škole za nacionalne manjine, pa sam osnovnu i srednju školu imao na maternjem jeziku. Naravno da sam srpski učio uporedo jer živiš u državi gde se govori taj jezik, družiš se i komuniciraš sa okolinom i zato je uvek postojala neka transparentnost. Tek na univerzitetu sam počeo da studiram na srpskom jeziku. Tamo su se neki ljudi uvek čudili mom akcentu i imenu, nikako nisu znali da me kategorizuju. Jedni su mislili da sam iz Nemačke, drugi su mislili da sam dugo živeo u inostranstvu. Uglavnom su bili zbunjeni, čak i u Beogradu su me uvek pitali odakle sam. Bilo je zanimljivo videti kako ne znaju svi šta se dešava u severnom delu države, kao što ni ja ne znam tačno koje sve manjine postoje, na primer, na jugu.

Meni se dopada to mešanje kultura, odrastanje u dve različite sredine, i obe ti pripadaju. Stopiš se i u jednoj i u drugoj, i vežeš se istovremeno. Sve je povezano. Ali ne osećam nikakav patriotizam, samo valjda vidim realnije. Vidim i ono što je «dobro» i ono što je «loše», kao sa distance. Taj pogled mi je pomogao i kada sam došao u Berlin, sinonim multikulturne zajednice. Nepripadanje je zajednički termin. Živiš negde, a istovremeno kao da ne živiš baš tu.

Nekim ljudima je to pitanje dosta bitno, neki čak i pate od toga. To može da se razvija na razne načine. Meni je sve to stvarno svejedno. Ne razmišljam o tome, jednostavno mi je drago što pričam još jedan jezik i živim sa ljudima koji imaju drugačije impulse i kulturu. Meni je upravo to zanimljivo i uvek sam bio otvoreniji ka otkrivanju novih stvari nego boravku u meni poznatom svetu.

laslo17

Jednom prilikom si izjavio kako smatraš da si rođen u pogrešno vreme. I ta potraga za prošlošću je prisutna u tvojim radovima. Da li bi rekao za sebe da si nostalgičan?

Pa nekada tako deluje. Ponekad se osećaš kao da ne pripadaš onome što se sada i tu dešava. Zato ni ne pratim preterano vesti. Odsečen sam od aktuelnih događaja. Sve što radim, bilo da je muzika ili slikanje, veže me za nešto što je bilo ranije. Ne jurim tendencije, modu, trendove. To što je sada «retro» fazon ponovo postao kul, samo je sticaj okolnosti. Uvek sam imao taj neki duboki osećaj i zanimanje prema pričama od pre par decenija unazad. Kao tinejdžer sam nosio majicu sa motivom Joy Division-a jer sam slušao tu muziku, u vreme kada je muzika koju slušaš radikalno predstavljala kojoj grupi pripadaš. Danas takvu majicu može da kupi svako u H&M-u, a da ni ne zna šta to predstavlja.

laslo3

Studirao si grafički dizajn na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu do 2007. da bi tri godine kasnije upisao master na UDK (Universität der Künste) u Berlinu, odsek za ilustracije. Da li možeš da opišeš prelaz iz jedne u drugu sredinu? Šta te je zapravo navelo da se spakuješ i napustiš Srbiju?

Prvobitna ideja i cilj kada sam se upisao na Akademiju, bila je da se bavim dizajnom pozorišnih plakata. Ta želja me je dakle pokrenula da uđem u takozvani umetnički svet. Već u toku studija sam radio za studentske predstave i ilustrovao udžbenike. Kada sam završio fakultet, počeo sam da radim u Subotici, u alternativnom pozorištu Kosztolányi Dezső, otvorenijem i modernijem od Narodnog Pozorišta. Bio sam veoma srećan što sam mogao da se bavim onim što sam hteo. Čak i kada sam se preselio u Berlin, nastavio sam da radim za njih.

Upis na UDK sam u stvari više obavio zbog vize jer tada još nisam imao mađarsko državljanstvo. Tada nije bilo tako lako samo doći i ostati. Tu je bila i škola jezika, moraš da pohađaš njihov kurs i položiš test za nivo B1. Tada nisam više bio toliko zainteresovan da studiram, već sam imao posao i nisam bio zagrejan za dizajn, nego za film. U Srbiji sam se čak i bavio animacijom. Zato sam iskoristio UDK i prešao na film. U mom slučaju je bilo lakše da apliciram za odsek ilustracije, na klasi vizuelnih komunikacija, jer sam imao dosta materijala u portfoliju. Ipak sam pohađao časove eksperimentalnog i narativnog filma i na kraju uspeo da spojim obe delatnosti. Imao sam sreće da naiđem na profesora koji je bio pun razumevanja i podržao me za diplomski rad – upravo kombinacija ilustracije i filma.

Nakon toga sam proveo dodatnih godinu dana kao «Meisterschüler», produživši status studenta na inicijativu profesora koji mi je predložio da radim na još jednom projektu.

Paralelno uz sve to ide naravno i muzika, jer je «Sixth June» bio razlog dolaska u Berlin. Naš prvi album se tada rodio i uveliko smo svirali, izdavali i snimali dok sam studirao. Preselili smo se probno, uz podršku našeg prvog izdavača koji nas je pronašao 2009. Nismo znali da li ćemo ostati, ali očigledno je da se isplatilo. Istovremeno sam pripremao i spotove za naše pesme, kao i promotivne materijale za turneje po Evropi.

Tvoja putanja je prilično šarolika kada je reč o raznim tehnikama, umetničkom izrazu i stvaralačkom pristupu. Baviš se istovremeno muzikom, kratkometražnim filmom, ilustracijom, kolažom… Kako žongliraš navedenim veštinama i kako si došao do današnjeg umetničkog identiteta? Kada nalaziš vreme za odmor?

Estetika mojih crteža dobro komunicira crno-bele radove koje sam radio jedno vreme. Nikada me nije zanimalo da razvijam tehničke virtuoznosti, već slikovitost i teksture koje dobijam kroz igru, a ostalo će već doći sa atmosferom.

Filmom sam se oduvek bavio sam. Nemam onaj klasični pristup sa ekipom oko sebe. Film posmatram kao ilustraciju, jedna slika nosi u sebi mnogo priča, ne samo jednu, i sastoji se od crta, linija, kontrasta između mnogobrojnih slojeva senke. Veoma mi je bitno kako će to vizuelno da izgleda jer ne dolazim iz sveta režije. Vizuelna forma je početna tačka i izvor inspiracije, koliko u ostalim poljima toliko i u muzici.

Uvek radim istovremeno na dve ili tri strane. Ne mogu da radim šest stvari u istom potezu, ali ove tri organizujem po blokovima. Posvetim se maksimalno svakom projektu u trenutku kada sam inspirisan baš za taj projekat. Inače, ne spavam puno jer obožavam da radim, i uživam u tome. Ne znam koliko je to prirodno. U svakom slučaju sam srećan da mogu da radim to što volim i živim od toga. To me verovatno i podstiče da radim još više.

 

 

Pored «Sixth June», ti si u još jednom bendu. Reci nam nešto više o tome.

Da, «Cult Club» je drugi duo koji sam oformio krajem 2014. sa tadašnjom devojkom. U junu 2016. smo izdali album preko izdavačke kuće «Domestica Records» i videćemo gde ćemo otići s tim jer je prilično sveže. Imali smo par nastupa ali je neizvesno kako će to da se nastavi. Povezali smo se jer je i ona pre toga imala svoj muzički projekat, a ja sam radio produkciju nekoliko pesama na njenom solo albumu 2015.  U Cult Club-u mogu da istražujem i eksperimentišem sa nekim drugim muzičkim formama, i razvijam se u drugom pravcu od «Sixth June». To mi je zanimljivo. Muzički rečeno, razlikuje se po malo većem uticaju popa iz osamdesetih.

 

Koje stvaralačko iskustvo bi odvojio kao posebno dragoceno?

2015. sam počeo da radim sa norveškom pozorišnom trupom «Vinge & Müller» koji su radili u Volksbühne i imali svoje predstave u Prateru. Vegard i Ida imaju specifični vizuelni pečat, i kada sam otišao na poslovni razgovor, nisam bio upoznat sa njihovim stilom i nisam znao šta me čeka. Odmah mi se svideo njihov svet, i predložio sam im da snimimo nešto nalik filmu, ali koristeći pozorišni jezik i njihove kostime i scenografije,  jer sam imao osećaj da možemo da se razvijamo još dalje. Našli smo zajednički jezik i snimali mesecima pre nego što su oni izašli iz Pratera nakon završetka ugovora. To je bio prvi put da sam kao snimatelj radio sa toliko puno ljudi, dan i noć, svaki dan. Energija je bila neverovatna, potpuno sam uživao i dosta toga naučio jer je sam proces bio izazov. Iako smo radili bez razrađenog scenarija, usko sam sarađivao sa rediteljem i poklapali smo razne scene kako bi nastala priča iz raznih sekvenci. Trenutno pripremamo predstavu koja treba uskoro da izađe. To je posao koji me ispunjava u poslednjih godinu i po dana.

laslo6

Kako dolazi do saradnje za novu poslovnu priliku ili projekat?

Imam tu sreću da nikada nisam morao da kucam na nečija vrata. Srećne okolnosti su mi uvek olakšavale taj deo, te su mene uvek prvo kontaktirali i nalazili. Naravno, mnogo je lakše biti u toj poziciji kada tebe neko traži. Jedino sam samoinicijativno otišao na razgovor kod «Vinge & Müller», ali bez ikakve dodatne pripreme… I tu je sreća bila sa moje strane, jer sam naišao na ljude sa kojima delim isti senzibilitet i suštinsko razumevanje, a to u našem poslu nije lako naći.

Da li je ta ista sreća povukla potez što se tiče sledećeg nastupa u Berghainu? Kakav je uopšte osećaj svirati u tako kultnom mestu?

Dve i po godine nismo imali izdanje. Rad na novom albumu se dakle malo odužio ali toliko vremena je bilo potrebno. Da smo ranije nešto završili, ne bi ispalo ovako kako je sada. I zato smo sada spremni da to i pokažemo, upravo na takvom mestu.

laslo21

Pre par godina smo svirali u manjem klubu Berghaina – Kantini,  a 2. marta sviramo u velikom klubu, i naravno da je osećaj neverovatan zato što je to mesto vrlo značajno, ne samo za ljubitelje tehno muzike, već i za nas. To je u stvari neki lični uspeh, kada pomisliš «Wow». Bolje mesto za promociju albuma, čini mi se, ne postoji. Na neki način je to ostvarenje jednog sna.

Ne podrazumeva se da svi članovi jednog benda borave u istom gradu ili istoj državi, ponekad čak nisu ni na istom kontinentu. Kako funcioniše vaš radni odnos na relaciji Berlin-Beograd?

Kada smo počeli da radimo na ovom albumu, Lidija je i dalje živela u Berlinu. Naravno da je praktičnije, ali i da živimo u istom gradu, ne bi smo se viđali na svakodnevnom nivou. Zato nije teško da radimo i na distanci. Često smo u kontaktu, Lidija je često i u Berlinu na par dana. Naravno, svako ima svoje obaveze ali ipak uvek uspemo da se prilagodimo nekom planu rada. Ove godine nam je zato cilj da se malo više posvetimo muzici,  obavimo što više svirki i već organizujemo kalendar.

Kako tačno izgleda proces stvaranja vaše muzike?

Gledamo da što više budemo zajedno u toku te potrage za melodijama, naročito na početku, kada nailazimo na novu ideju i opipljivo dolazimo do nekog rezultata, primitivno produkcijski u tom trenutku. To može biti samo nekoliko akorda, reči, i tako intuitivno polako pokušavamo da uhvatimo atmosferu koja nam se sviđa. Kada dobijemo datu melodiju, Lidija kreće da razvija tekst. A ponekad je to istovremeno. Uglavnom nema pravila. Ali najbitnije je da međusobno pratimo i osluškujemo reakcije, kao ping-pong, i samim tim se razvijamo u jednom istom pravcu. Sledeći put je to nešto već uobličeno i onda samo dalje gradimo i nadoknađujemo do krajnjeg dela produkcije, kada dolazi do ujednačenja svih dinamika.

Gde snimate?

Zavisi, ali uglavnom smo ovde snimali, u kućnom izdanju mini-studija.

Šta vas sada čeka, u ovoj pripremnoj fazi pred turneju?

Sada dolaze promocija i razni koncerti, tako da će ritam biti drugačiji kako bi predstavili muziku pod najboljim mogućim svetlom, kakvim i zaslužuje. Zato sada ne radimo dalje u potrazi za zvukom, već se isključivo koncentrišemo na maksimalno razvijanje stvorenog materijala i izvučemo najveći potencijal iz toga. Upravo zato što smo posvetili toliko vremena ovom projektu, kvalitet je prisutan i nećemo da jurimo ili žurimo, već da se posvetimo ovome što već imamo. Moramo da se bacimo u rad na raznovrsnim aranžmanima i tako razvijemo drugačije verzije koje će varirati od originalnih. Tu je i odabir pesama. Nameravamo da se pozabavimo i vizuelnim delom.

Koji nastup ti je ostao u sećanju?

Gotički samit u Leipzigu 2012. pamtim kao jedan od boljih. Pozvani smo tamo da ponovo održimo koncert u junu ove godine. Uvek je taj trenutak kada najmanje očekuješ, onaj koji te najviše iznenadi na koncertima. Sve je neizvesno do prve pesme, kako će publika da reaguje i koja energija će da se stvori. Dobro se sećam i nastupa u Drugstore-u 2014. kada je bila neverovatna atmosfera u vazduhu, kao i u Moskvi 2012.

Već znamo da su neke tematike uvek prisutne u tvom i Lidijinom radu, kao što su mističnost, dubine podsvesnog, okulnto… Ime novog albuma «Virgo Rising» je opet potvrdio tu zanimaciju, preko astrološkog pojma – podznak u devici – koji označava zabrinutost, konfuzne odnose ali istovremeno i eru stabilnosti. Šta možemo da očekujemo od ovako golicljivog naslova, šta se podrazumeva?

Tvoj zaključak je mnogo složeniji i razvijeniji od same istine zato se sada dvoumim da li da razrešim i priznam odakle smo ga tako nazvali, ili da ostavim svakome da pronađe smisao za sebe… Naravno, svako je slobodan da protumači kako želi.

Međutim, nije tajna da je ime benda datum mog rođenja. Moj podznak u jarcu «Capricorn Rising», nije lepo zvučao u odnosu na «Virgo Rising». Tako da smo iskoristili Lidijin podznak. Sviđa mi se balans i spoj naših ličnih podataka. Na taj način identifikujemo i označavamo naš produkt.

Po čemu se razlikuje novi album od prethodnih?

Zvuk je kompaktniji, jednostavniji. Ima novih elemenata. Jedan od njih je uvod novog instrumenta – saksofona, i drugih akustičnih instrumenata.

 

 

http://www.lasloantal.com/

http://cargocollective.com/lasloantal

https://vimeo.com/lasloantal

https://www.facebook.com/sixthjunemusic/

Pored «Tropic Of Cancer»-a, «Sixth June» nastupa u Berghainu 2. Marta :

https://www.facebook.com/events/949262861885034/

Lajkuj:

Komentari:

Ostavite komentar:

Slični članci: