Vladimir Kosić

Poreklom iz Herceg Novog, rođen u Nikšiću, od majke Mađarice čije se ime nalazi u knjizi tenisa stare Jugoslavije i oca profesora matematike koji je pisao poeziju i igrao futbal za Partizan, Vladimir Kosić je čovek raznih interesovanja među kojima su osnovna – elektronska muzika, i jadranska kuhinja. Tvorac jednog od najbitnijih avangardnih beogradskih noćnih klubova krajem devedesetih, «Andergraund», Vlada je vodio još par lokala. Nakon 22 godine života u Beogradu, rešio je da se preseli u Berlin i otvori riblji restoran.

Vi ste zapravo i «stranac u Beogradu» i «Beograđanin u inostranstvu». Kojim putem ste došli do Beograda, a kojim do Berlina?

Posle dve godine ekonomskih studija u Subotici, prebacujem se u Dubrovnik jer mi se dopada taj grad. Odlazim u London ’88. gde provodim godinu dana radeći po londonskim underground klubovima. Tada imam 23 godine, upravo je početak elektronske scene u svetu, i meni se javlja želja da i ja jednog dana napravim slično mesto. Ostvarujem taj cilj ’97. otvorivši klub Andergraund u Beogradu. Pre toga sam imao mali irski pab na Vračaru, a posle toga otvaram još nekoliko lokala među kojima i jedan mali restoran. Iz ličnih razloga odlučujem 2013. da odem za Berlin gde riblji restorani nisu najbolje zastupljeni na tržištu. Bez kompromisa otvaram jadranski restoran, «Lesendro», koji je jedini u Berlinu sa tradicijonalnim i originalnim receptima.

Andergraund je nastao u vreme kada je takvo mesto bilo neophodno mladoj urbanoj sredini, pre svega zbog naglih političkih promena i mnogobrojnih kriza koje je tadašnja generacija proživela. Kako danas gledate na taj legendarni klub koji je ostao u pamćenju većine Beograđana, pa čak i mlađima koji nisu imali prilike da osete taj prostor?

Kao prvo, ja jesam dao ideju i ime tom klubu, ali su mi u realizaciji pomogli kolege, moj brat Nenad, i puno zamiljivih ljudi koji su ostali broj jedan beogradskog klabinga. Na primer, tu je bio Pepe, koji danas drži «Mladost, Ludost», «Brankov», «Tube», «Lastu». On je bio Rezident DJ pa čak i suvlasnik. Po prirodi sam prilično skroman, ali sam svestan da smo u jednom momentu mi napravili nešto jako pozitivno za Beograd. Istovremeno je bila ekspanzija folka, a mi smo napravili kontru.

Andergraund nije bio samo klub – to je bilo stecište jednog beogradskog društva koje je razumelo moderne trendove. U periodu svog trajanja od 12 godina, nikada nismo menjali muzički pravac.

Prvi put se pravila određena saradnja sa cigaretašima koji su puno ulagali u klabing. Začeli smo reklamiranje tih proizvoda i tako plaćali DJ-eve. Svakog četvrtka je svirao Marko Nastić sa svojim prijateljima. Gostovali su mnogi svetski DJ-evi. Tu je bila fantastična atmosfera, a dešavale su se i žurke sa preko deset hiljada ljudi. Tokom bombardovanja je klub bio sklonište, pravili smo besplatne roštilje za goste na terasi. U jednom delu kluba je bila galerija, otvorena za mlade umetnike. Na otvaranju, 02. decembra 1997, bila je izložba Srđana Đileta Markovića, kojeg i dan danas cenim kao jednog od naših najboljih umetnika Novog Talasa. Tada sam dao svoj prvi intervju Snežani Dakić, a odgovor grada je bio pozitivan prema Andergraundu. To je bilo pionirsko vreme elektronske muzike kod nas, i lep period mog života. Veoma sam ponosan na to što sam napravio, posebno što se takve stvari ne dešavaju svaki dan.

Šta mislite o današnjoj elektronskoj sceni u Beogradu?

Čak i posle 2009. kada sam se povukao iz te vrste posla, obilazio sam razne klubove. U poslednjih par godina mi se elektronska beogradska scena čini veoma zanimljivom, kao i kompletna Savamala. Taj deo grada može da parira nekim kvartovima evropskih prestonica. Nažalost, Andergraund je negde na početku te priče – ima idealnu lokaciju i mogao je biti deo toga. Ali od kada smo ga prodali, verujem da su programi koji su sledili bili nekvalitetni. Sada je taj prostor prilično mrtav, a sve ispred njega je procvetalo. To je verovatno i pokazatelj da posle nas niko nije uspeo da ga oživi.

Da li žalite što ga niste sačuvali?

Naravno, to je u neku ruku i moj najveći uspeh, a možda i najveći poraz. Došlo je do nekih komplikacija u vlasničkoj strukturi i tada sam rešio da izađem iz tog posla. Ali tako je u životu, neke stvari se rode, odrastu i opet nestanu. Tako je sa Andergraundom trenutno. Međutim, ko zna – možda se to ponovi u Berlinu.

Vuk dlaku menja ali ćud nikada! Taj klabing u meni nije zaspao i voleo bih da umrem u klubu. Jako volim noćni vajb, pogotovo ovde.

Da li imate neke planove što se tiče klabinga?

Iskreno, da. Uvek sam imao energiju da pokrećem nove stvari, i sve moje buduće akcije su vezane za Berlin jer mi poslovna klima u Beogradu više ne prija. Izazov je sklopiti tako nešto, ali svakako nameravam da probam. Ovog puta će to biti nešto posebno, za ciljanu publiku koja iz dna duše razume te zvukove i istinski uživa u dubokim tonovima te muzike koja pokreće.

Kada ste prvi put čuli tehno muziku i kako je vi shvatate?

Prvi put sam taj «acid» zvuk čuo 1988. na žurci «Cat in the Hat» u klubu Samanthas u Londonu. Za mene tehno predstavlja miks afričkog bubnja i kompjuterizacije – spoj najstarijeg ritma koji izaziva u čoveku potrebu za igrom, i iskonski jednostavno spuštanje i podizanje kroz savremenu tehnologiju koju je omogućila industrijalizacija.

Kako danas doživljate Beograd? Šta vam se tamo sviđa, a šta ne?

Beograd mnogo volim i rado mu se vraćam. Moj odlazak ne vidim kao napuštanje. Opšte je poznata ta neka energija, beogradski šarm kroz dešavanja, ulice i ljude. Ali je ipak Berlin postao moj život. Ta dva grada su potpuno neuporediva jer su ovde poslovne šanse beskonačne ako ste sposobni da bilo šta napravite. Ono što skoro niko ne voli u Beogradu je ekonomska situacija – balkanska loša priča. Ne postoji jezgro normalne zdrave srednje klase. Nemam nameru da sebe hvalim ali puno kvalitetnih ljudi odlazi iz Srbije, a taj trend se neće lako zaustaviti.

Teško je ubediti nekoga ko ima pamet, znanje, određene vrednosti i radne sposobnosti da mora da radi za neki mali novac za kvazi privrednike koji su se obogatili na sumnjive načine.

Ovde je utakmica jednaka za sve, ovde odgovarate samo svojom kompetentnošću i rezultatima. Dokazujete se svojom energijom. U ovom «multi-kulti» prostoru je nebitno odakle ste.

Da li postoji neki način na koji bi se Beograd i Srbija «spasili» od negativnih posledica odliva mozgova?

Moja deca su Beograđani, i ako moj stariji sin izrazi želju da pokrene neku priču tamo, ja ću ga podržati. Njima savetujem da ovde završe školu, a posle toga mogu da biraju. Tačnu formulu ne poznajem, ali na kraju krajeva je sve to nebitno jer je svet jedno veliko selo i svi smo mi ljudska bića. Svetska globalizacija je takva da niko više ne razmišlja nacionalno. I ne treba da razmišlja jer nacije ne postoje. To koriste političari u svojoj retorici.

Osnov postojanja i društva je tvoja individua, tvoja porodica, i ljudi koje voliš. Ti si prema njima najodgovorniji, a ne prema zemlji.

Šta biste rekli svim onim ljudima koji žive i rade u Srbiji?

Preporučio bih im da, iako nije lako, ne gube nadu. Da sebi svaki dan govore da su kvalitetni ljudi i da traže način da ostvare svoje ambicije i dođu do rezultata koji će ih zadovoljavati. Da ne misle da su loši ili luzeri zato što su slabo plaćeni – to nije istina. Loš je sistem. I treba se boriti.

Šta vam se dopada u Berlinu?

Sigurnost, red u prevozu, zelenilo, klima… Osećam se rasterećenije i opuštenije. Ovde je 90% prolaznika potencijalni gost mog restorana, jer pomenuta srednja klasa postoji. Dok u Beogradu možda samo 10% može sebi da priušti restoran. Pored toga, svi znaju da je Berlin jedna od značajnijih svetskih metropola. Prema tome, štagod da napravite ovde, vi ste na meti u čitavom svetu. Ovde dobijam rezervacije iz New York-a, iz Madrida. Dolaze ljudi i u Beograd, ali razlike u tim životnim segmentima su velike. Da sam napravio krajem devedesetih jedan od uspešnijih klubova u Berlinu kao što sam napravio u Beogradu, to bi imalo malo više odjeka.

Sve češće se piše o vašem restoranu, u nemačkim novinama kao i na internetu. Nedavno ste se našli na zvaničnoj listi «Top 3» najboljih restorana ovog tipa u Berlinu, a Constanze Hallensleben vas je selektovala za svoj blog «Creme Guides». Da li ste takve rezultate očekivali?

Posle godinu dana borbe, Lesendro sada staje na noge. Za njega su pokazali interesovanje određeni mediji u Berlinu. Ime sam mu dao po tvrđavi kod Skadarskog jezera jer sam hteo da se posadim u centru Berlina kao tvrđava i ne posustanem lako. Iz mog iskustva u ovom poslu, smatram da ovaj restoran ima budućnost. Postići tu vrstu uspeha u ovakvom gradu je izuzetno zadovoljavajuće. U Berlinu je teško opstati jer je konkurencija zastrašujuća, a 60% novootvorenih restorana bankrotira posle godinu dana. Posetili su me ambasadori Rusije, Amerike, Kolumbije. Dobio sam razna priznanja, a već se dešavalo da gostima bez rezervacije nismo mogli da nađemo slobodan sto. Ljudi su jednostavno prepoznali kvalitet u nekim specijalitetima koje sam godinama skupljao i smišljao. Uvek sam se bavio ribolovom i ronjenjem, uvek sam uživao u roštiljanju za prijatelje. Jedna od mojih deviza je «život je kratak da bismo jeli lošu hranu i pili loše vino». Što se toga tiče, smatram da jadranska kuhinja nema premca!

lesendro.de
facebook.com/pages/Lesendro-Das-Fischrestaurant/528472677234036