Da li imate preko 18 godina?

Vjeran pas: beg od jednog istog tempa

U Majke Jevrosime 11 možete da pijete sve: od ceđenog soka do burbona. I nikada nećete piti sami.

Stefan i Milica otvorili su bar u kojem može da se pije kafa pre posla ili viski u ponoć. Tako da – nije to baš samo bar, takođe je mesto gde se okuplja neka zanimljiva ekipa, održavaju se izložbe i čini mi se – nikada zapravo ne sediš sam, čak i ako si sam došao. Proverićete, a do tad smo ih pitali da nam opišu atmosferu i planove. 

Opišite nam Vjeran pas u nekoliko reči. 

Razigran, poslušan, ima dobru narav i šarenu dlaku.

Ko dolazi u Vjeran pas? Ko ne dolazi? 

Dolazi zaista svako, ujutru dolaze bakice iz kraja na “onaj jedan Kapućino” , nešto kasnije dolaze mladji ljudi sa lap-topovima koji piju sveže cedjene sokove dok rade za kompjuterom, posle podne dolaze poslovni ljudi da popiju postposlovni džin tonik, da skinu kravatu i da dignu noge na stolicu, a uveče dolaze svi kojima se druži, razgovara i kojima se ne radi ništa spec. – već im se samo uživa. Ne dolaze oni koji očekuju nekakav pretenciozni sadržaj, koji hoće da budu vidjeni ili se slikaju sa nekim poznatim. Ne dolaze ni ljudi koji puše tompuse.

Šta ima Vjeran pas što treba Beogradu? Ili Beograd ima nešto što treba Vjernom psu? Možda nikome ništa ne treba. 

Naizgled nikome ništa ne treba, slažemo se, danas svi imaju sve, i svega je previše. Ali ipak, nama je trebao Vjeran Pas u Beogradu kao utočište od gužve, od tog beogradskog tempa, kao beg od jednog istog đira, kao mesto gde je razgovor i smeh glasniji od muzike, kao mesto gde možemo da pravimo događje za koje u Beogradu nema mesta. Pa se, eto, ispostavilo da to isto treba baš još nekome.

Šta biste rekli nekome koga hoćete da pozovete u goste?

Rekli bi smo – dodji do Psa, nemirnome srcu uvek mirna luka (smeh).

Kada smo već kod pokušaja da se Vjeran pas definiše, kako je to uticalo na ponudu pića i šta sve imate u šanku? 

Na ponudu pića je najviše uticala upravo ta konzumeristička histerija u beogradu (a i u svetu). Nama je bila jdeja da imamo sve osnovno, da ponuda bude svedena, ali da sve što imamo bude kvalitetno – a najbitnija stvar, da bude ok cena. Imamo najbolju kafu u gradu, tvrdimo, ali je ne pravimo sa prahom od avokada i mlekom od košpice papaje, i ne košta četiri stotine dinara. Ne, samo imamo najbolju kafu, sa ili bez mleka. A da, imamo i cimet! Imamo ceđene  sokove, zavisi šta smo taj dan kupili, šta nam je na oko lepo, imamo najbolje čajeve. Nemamo koktele koji se zovu kao loš beletristički roman, možemo smućkamo bilo šta – samo kaži, zapravo imamo isključivo dobar džin, dobru vodku i dobre viskije, ne verujemo u izvikane brendove, verujemo u tradicionalan kvalitet. To cene ljudi koji prosto vole da popiju, a ne moraju da ostave čitavu platu u kafani da bi popili kvalitetno piće. Nemamo hiljadu vina, imamo dva, kućno vino za duge vrele noći, i vino finijeg karaktera za jednu čašu posle romantične večere. Pivo, naravno, jer – pivo. To je to, nemamo ništa više.

Imate fliper, knjige, pločice, lampe, stare sovjetske duhovite postere. Šta vam je bilo važno kada ste sređivali enterijer? 

Bilo nam je važno da se ljudi osećaju ugodno, kao kod kuće ili kao negde gde su već bili, a ne da se osećaju kao da su u salonu za nameštaj, arhitektonskom birou ili u reklami za uloške. Imamo knjige jer svako makar jednom dođe prvi pa nekoga čeka – uvek može nešto da se prelista. Imamo fliper jer razumemo ortake koji dodju posle šljake radnim danom na nekoliko pića i turnir u fliperu. Razumemo i roditelje sa decom koju treba animirati – par žetona rešava stvar (smeh). A posteri, slike i sve ostalo po zidovima se stalno menja, trudimo se da to uvek bude nešto što će ljude oraspoložiti.

Koji su vam omiljeni detalji ili predmeti, ne nužno vidljivi svakom gostu? 

Verujem da i nas dvoje imamo različite omiljene detalje (smeh). Pretpostavljam da je Stefanu fliper i remontovani kafe aparat iz 70tih, a meni poster ‘Faster pussycat, kill kill’. Taj poster se jedini ne skida kad su izložbe!

Kod vas su se održavale (prodajne) izložbe, a planirate ih i ubudće. Šta vidite kao prednost neformalnog galerijskog prostora i kako birate autore?

Budući da se time inače bavimo, primetili smo oskudicu prostora za izlaganje u gradu. Treba proći kroz sijaset konkursa, veza, čekati godinu dana na termin za izloźbu, a toliko je talentovanih ljudi koji zaista dosta rade. Ideja je bila da upravo pružimo tim ljudima prostor i način da izlažu, a da ne moraju da čekaju, plaćaju, da im se uzima provizija od prodatih radova, ili da im se zaplenjuju radovi kao prisilni poklon galeriji (ne biste verovali šta sve galerije rade). Prednost toga što je ovo bar je prosto cirkulacija najrazličitijih ljudi svakog dana dok izložba traje. Galerijske izložbe posete svi orvog dana, pojave se na otvaranju i nikada više, ovako, ljudi se smenjuju svaki dan, hteli ne hteli pogledaju izložbu, moraju da vide, i za divno čudo, da, čak i kupuju radove. Saradjujemo sa Kultunim centrom Baraka, kada god je neka velika izložba tamo niz ulicu kod nas je propratna izložba manjih radova ili printova koji su za prodaju. Kod nas je naravno i druženje, muzika i piće, sve ono što galerijama fali (smeh). Ideja je da svakoga meseca bude nova izložba, tako je bilo do sada i verujemo i nadamo se da će tako nastaviti da bude. Sledeća u nizu je izložba ilustratorke i kostimografkinje Rialde Dizdarević Obuljen, a otvara se u petak 19. jula u 19h.

Šta ume da bude naporno u ovom poslu? Osim toga što cveće zna da nestane iz saksija. 

Baviti se ugostiteljstvom u tom smislu je isto kao imati dete, to je obaveza koja se ne završava. To je svakodnevna briga, od ujutru do uveče o samom poslu, o tome da uvek svega ima, o plaćenih bezbroj prokletih računa i dadžbina o komšijama, o buci, o pijanim gostima, o tome jesu li ljudi koji rade zadovoljni, jesu li ljudi koji dolaze zadovoljni, da li je neko odneo kod Kengura u salon +2 kafu i na koncu da – o biljkama iz bašte koje misteriozno nestaju, da li su sada negde na sigurnom i da li im je lepo.

Opišite atmosferu subotom u pola jedan ujtru? A ponedeljkom u pola deset ujutru? 

Subotom u pola jedan ujutru su ljudi obično romantični, pripiti, raspričani, veseli, muzika se utišava, smišlja se gde će se dalje i žao im je što moraju da podju, ipak radimo samo do 01h, ko nije došao na vreme pokuša da dobije ono čuveno ‘samo još jedno piće’ (pa produżi do Monksa ili na brod). Ponedeljkom u pola deset ujutru ide neka lagana muzika sa radija, u bašti ljudi piju kafu, psi se izležavaju pored stolova, ko god prođe ulicom nekoga prepozna, javi se, popriča se u prolazu, tiho je i ubedljivo najdeblja hladovina u Beogradu preko leta je u našoj ulici.

I za kraj: kome je pas vjeran? 

Pas je vjeran i dosledan samom sebi, a kad je neko takav, onda mu budu verni i drugi. Jer tako u životu prolazi samo…

Instagram // Facebook

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: