Da li imate preko 18 godina?

Tehno arhitektura devedesetih

Šta je oblikovalo gradsku arhitekturu na kraju milenijuma, u kom se odnosu ona nalazi sa popularnom kulturom, i naposletku - ko je imao moć da gradi tehno palate?

Autor: Fotograf: Sara Dević

Tokom devedesetih, dok se naša (vaša, njihova) zemlja raspadala razvijao se jedan arhitektonski fenomen o kome u domaćoj literaturi nema skoro ništa. Neko mi je rekao: „High-tech arhitektura? Pa toga nema kod nas.” Ali kada obratite pažnju krene svuda da iskrsava.

Delta Holding, 1989

Kuća mašina

High-tech kao stil u arhitekturi je izraz kasne moderne. On je nastavak, odnosno nekakva hiperbola modernističkog shvatanja građevine kao industrijskog proizvoda, kuće kao mašine za stanovanje koje je uspostavio čuveni Le Korbizje. Novina koju uvodi je otkrivanje, izlaganje, pa čak i naglašavanje onoga što se do tada sakrivalo u telo zgrade – konstruktivnih i instalacionih sistema. Osim što se otkrivaju, liftovi, stepeništa, vodovodne cevi, ventilacione, grejne, elektro i ostale instalacije se i „izbacuju“ na fasadu i to omogućava slobodne unutrašnje prostore koji mogu lako da menjaju namenu.

Od materijala koji se primenjuju ovde nikada nećemo videti crep, ciglu, drvo, tople boje (u stvari, nikad boje). Umesto toga, masivne, monumentalne forme se oblažu u aluminijum, staklo, čelik, prohrom, plastiku. Takođe, retko ćemo videti i sijalice sa užarenim vlaknom – žarulje, nego pre neon ili LED svetla koja su baš tih godina ušla u upotrebu.

Najpoznatiji primer ovog stila je zgrada osiguravajuće kuće Lloyds of London, sagrađena 1986. godine u Londonu. Tih godina je na Novom Beogradu podignut kompleks zgrada Delta holdinga koji je verovatno prvi primer ovakve arhitekture kod nas.

Kuća Potemkinova mašina

Kod nas je ovaj radikalan dizajn pogrešno shvaćen. Naime, u domaćoj verziji high tech-a funkcionalni element gubi svoju mehaničku i konstruktivnu ulogu i postaje simbol. To znači da su tu razne šipke koje ništa ne podupiru, zatege koje ništa ne zatežu, stubovi koji ništa ne nose; oni su dekorativni, scenografski, a ne konstruktivni elementi. Sve se to lepo vidi na zgradi Pinka, tom smešnom mehaničkom insektu na Dedinju.

U enterijerima primećujemo mnogo blistavog mermera, ogledala, staklenih kružnih liftova. Stubovi su oblagani aluminijumskim panelima da liče na cevi, da zgrada liči na mašinu, jer onaj ko ima tehnologiju, taj ima moć. Zato su ovi objekti po pravilu sedišta korporacija, banki, poslovni prostor, administracija, ponekad su tržni centri, a skoro nikad ne služe za stanovanje.

Milenijumske, tehnološke i ostale groznice

Reference iz popularne kulture devedesetih ukazuju na tadašnju opsednutost futurizmom i tehnologijom. Wikipedia kaže da je u Evropi i Severnoj Americi to bilo doba tehno utopizma koje je najavio ulazak računara u kućnu upotrebu osamdesetih, kao i izum World Wide Web-a na CERN-u 1989. Iste godine je američki predsednik Ronald Regan izjavio da će „David iz mikročipa pobediti Golijata totalitarizma“.

Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju su 1992. napustile četiri njene republike, baš u godini kada je započeta gradnja staklene planine na Slaviji – Narodne banke SFRJ, i tako je tih 53 000 kvadrata ostalo samo Srbiji.  Kao i Lloyds of London, i ona je blizu ideji pametne zgrade mašine (na primer, u 6 ujutru sistem se sam pokreće i zagreva prostor na 19° C; nakon dolaska zaposlenih temperatura se podiže na optimalnih 22° C, a kada neko otvori prozor, sistem grejanja ili hlađenja automatski prestaje sa radom).

Tokom sankcija 1994. u Beogradu se osniva klub „Industrija“ i to se smatra rođenjem tehno kulture u Srbiji. Zbog ove i mnogo sličnih referenci mislim da bi i arhitektonski stil high-tech trebalo da preimenujemo u tehno arhitektura, kao domaću, a i primereniju verziju.

Dok je 1997. „Peti element“ punio bioskope a na TV-u se vrteo čuveni spot u kome roboti vode ljubav (Bjork, „All is full of love“), u Kralja Petra je sagrađena zgrada kompanije Zepter, a u Knez Mihajlovoj zgrada kompanije Progres. Ovi objekti predstavljaju tehno u punom zamahu, mada potpuno drugačijih pristupa. Zepter kao da je pao s neba, u graditeljsko nasleđe 19. i ranog 20. veka; šiljati deo svemirskog broda, potpuno nezainteresovan za okruženje i zatvoren u sebe mermernim zastorom. Progres, sa druge strane, elegantno leže u postojeću urbanu matricu prateći gabarit, boje i meke linije okruženja. On se otvara ka ulici – galerijom u prizemlju iz koje iskoračuje Merkur, skulptura Olje Ivanjicki.

Uzbuđenje zbog prelaska u novi milenijum dostiže vrhunac 1999. kada se grade TC New Milenium u Knez Mihajlovoj, TC Futura na Slaviji i Milenijumski sat na Trgu Republike, poklon Delta holdinga građanima Beograda.

Ceo vizuelni repertoar ove arhitekture, uz nove toponime Progres, New milenium, Futura, figurira kao psihodelično naličje slika redova za hleb, flaša benzina, nula na novčanicama, studentskih protesta, kolona izbeglica, rastuće Kaluđerice…

Kada se raspitamo ko je to tada bio u mogućnosti da gradi tehno palate, pojavljuju se imena koja i danas važe za najbogatije Srbe i imperije koje su se baš devedesetih ustoličile. Na primer, porodica Karić je oko 1999. gradila objekat u Prizrenskoj 3 koji nikada nije završen, kao i grandiozan „City square“ kod Cvetkove pijace kada je poginuo jedan radnik „Trudbenika“. Ta zgrada takođe nikada nije završena i preko građevinskih ograda već 18 godina gledamo kako je osvajaju biljke.

Mnogi od ovih projekata prelaze i u dvehiljadite zbog toga što je u arhitekturi put od ideje do izvedbe jako složen i dugotrajan. Na primer, ranih dvehiljaditih se grade biseri tehno stila „Palata Zora“ na uglu Makenzijeve i Kneginje Zorke, zgrada privatnog univerziteta Megatrend i poslovna zgrada u Karađorđevoj 9.

Summa Technologiae

Zaista, dobar deo stvaralaštva tog doba je prožet uverenjem da će novi milenijum doneti oslobođenje i da će se to desiti kroz veliki tehnološki napredak. „Čovečanstvo dugo sanja o društvu bez kuluka, sličnom onom iz filma Zvezdane staze, u kojem ljudi istražuju svemir i učestvuju u filozofskim razgovorima, dok njihova hrana automatski izlazi iz rupe u zidu, kao i sva druga neophodna dobra. Međutim, izgleda da se desilo suprotno. Mašine rade proizvodeći neverovatne količine proizvoda, ali umesto da to učini naš život lakšim, nivo stresa koji doživljavamo veći je nego ikada, kvalitet našeg rada gori je nego ikada, osećaj nesigurnosti intenzivniji nego ikada, želja da pronađemo radno mesto koje bi nam dalo „pravo“ da kulučimo za komad hleba veća nego ikada“, nedavno je napisao Janis Varufakis.

„Čovek se pokazuje kao rob onoga što je sam stvorio, pokazuje se kao biće koje, uporedo sa povećanjem svog znanja, u sve manjoj meri može da odlučuje o svojoj sudbini“, piše Stanislav Lem u knjizi Summa Technologiae, i pita se „Da li postoji drugi mogući pravac razvitka civilizacije sem tehnološkog?“

Tehnologija večito flertuje sa našim snom o slobodi i sa našom voljom za moć, a arhitektura se devedesetih našla da o toj igri izveštava.

Uostalom, ona to radi od samog početka.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Kakav sladak tekst! Bravo Saro. Moram da primetim da su većina ovih zgrada grozne. Megatrend je iznenađujuće uspeo, kao i Progres i delimično Zepter. I ovo za Lema je fino povezano.

Ostavite komentar:

Slični članci: