Studio Fluid

Sa Nevenom Pivić, Vanjom Otašević, Zoranom Vasić i Tijanom Vitomir razgovarali smo o njihovom arhitektonskom kolektivu i jednom od njihovih najnovijih projekata- futurističkom enterijeru koji su uradile za ordinaciju Dr Dragić.

Kako je nastao Studio Fluid?

Nevena: Tim koji čini Studio Fluid je dugi niz godina radio zajedno sa Đorđem Gecom u okviru FLUID ARHITEKTURE. Da nas je neko pre 3 godine pitao gde ćemo raditi za 3 godine bez razmišljanja bih rekla u FLUID ARHITEKTUR-i, ali iznenadna Đorđeva smrt nam je nametnula pitanje šta i kako dalje. Pošto smo uigran i oproban tim odlučile smo da u istom sastavu nastavimo dalje – tako je nemilim spletom okolnosti nastao Studio Fluid.

Da li je olakšavajuće ili otežavajuće što ste 100% ženski tim?

Zorana: 100% ženski tim smo mnogo kraće nego što smo bili mešoviti tim. Tako da nas ne bih baš okarakterisala kao ženski tim, iako trenutno jesmo… Nisam primetila neku razliku u funkcionisanju. Đorđe je utemeljio demokratiju, na kojoj i dalje zasnivamo naš rad (smeh).

Nevena: Mislim da je za tim bitnije da ga čine ljudi koji se dopunjuju, razumeju, imaju isti odnos prema poslu i isti sistem vrednosti, nego da li je mešovit ili ne.

Vanja: Svakako, nije nam lako s obzirom da svaka treba da se izbori sa još tri žene pored (smeh).

Da li se u Srbiji trenutno može živeti samo od arhitekture?

Tijana: Mislim da je to diskutabilno pitanje. Mogu da kažem da mi imamo sreću da živimo od arhitekture, neki duže, neki kraće, ali mislim da situacija nije zavidna, kao što bih mogla da kažem i za mnoge druge profesije u Srbiji, trenutno.

Vanja: Važno je da imamo priliku da radimo i uživamo u svom poslu i to je ono što nas ispunjava, a sve ostalo dođe na svoje.

Kako je organizovan rad u birou, da li je svakom dodeljen deo posla ili svi sve rade?

Zorana: Generalno svi rade sve. Idejno rešenje je nešto gde ulažemo najviše zajedničkog rada. Naravno, kad uspemo da definišemo i usaglasimo mišljenja oko idejnog projekta, onda najčešće dođe do podele i tada svako radi svoj deo, ali se i dalje konsultujemo kad naiđemo na prepreke i u rešavanju detalja u okviru neke celine…

Koliko pravite kompromise sa investitorima tokom rada?

Tijana: Investitor dolazi sa inputima i željama, mi smo tu da to sprovedemo u celinu na način da sve funkcioniše, i da izgleda onako kako mi želimo da izgleda, ali opet u odnosu na investitora. Nije za svakog investitora svaka arhitektura. Kao što je neko i rekao da čovek ne poštuje arhitekturu koja ne poštuje čoveka. Tako da bih pre rekla da se radi o obostranom zadovoljavanju želja, a ne o kompromisima.

Nevena: Investitori su važni i kao budući korisnici prostora koji mi projektujemo, što znači da smo mi tu zbog njih. S druge strane bitno je da investitor ima poverenja u arhitektu. Spremne smo na kompromis do neke granice ali ne po svaku cenu. Ako se ne razumemo sa investitorom smatramo da je iskrenije da mu odmah kažemo šta je to što može od nas da očekuje u arhitekturi, a šta ne.

Koji su vam arhitektonski uzori, ako ih imate?

Vanja: Ako se baviš arhitekturom, kao što se i ti sama baviš, znaš da ne mozeš da kazeš ni za koga da ti je baš u svemu uzor. Pre bih rekla da se samim praćenjem arhitekture stiče neki osećaj i afinitet, i sve je to neprimetno. Uticaji postoje, ali su na nekom nivou podsvesti. Uvek se trudim da pronađem ono sto je dobro u svemu, pa i u arhitekturi. Pre bi možda neko sa strane mogao negde da nas svrsta nego mi sami.

Koji vam je omiljeni projekat u okviru vašeg tima do sad?

Tijana: To dosta zavisi od trenutka kada me pitaš, tipa da li pada kiša, sneg ili je sunčano (smeh).

Zorana: Teško je doneti odluku kad su u pitanju projekti koji su delo tima u kom radiš. Uvek su to novi izazovi, i uvek se trudiš da napraviš nešto za šta smatraš da će biti bolje, novije, zanimljivije… Tako da se u tom procesu vežeš za projekat. A pošto si na taj način vezan za mnogo projekata, onda je jako teško da odlučiš koji je baš taj koji ti je najdraži. Bilo bi nam lakše da nas pitaš koji nam je omiljeni projekat bilo kog drugog arhitekte (smeh).

Vanja: Meni su nekako draži projekti koji, nažalost, nisu izvedeni.

Kako je koncipiran projekat ordinacije doktora Dragića?

Nevena: Ovo je jedan od poslednjih projekata na kojima smo radili u timu sa Đorđem Gecom, tako da nam je zbog toga poseban. Ali, hajde da se vratimo na pitanje o investitorima. Dakle Dr Dragić je došao sa određenim inputima. Na primer, želeo je da enterijer bude futuristički, sveden i naravno tu su bili neki zahtevi po pitanju funkcionalnosti prostora vezani za prirodu medicinskog posla. To je neki osnov na kom se koncept bazirao.

Koja su bila ograničenja tokom projektovanja?

Zorana: Kad kažeš ograničenja ja pomislim kako bi ta reč možda trebalo da se stavi pod navodnike. Jer posao arhitekte je možda baš da ograničenja učini prednostima prostora. Ta struktura salonca sa dugim hodnikom duž kog se nižu prostorije bi mogla možda da se nazove ograničenjem u preradi salonca u ordinaciju. To navodi na razmišljanje kako taj hodnik animirati, skratiti… Ali po starom dobrom pravilu ako ne možete da ih pobedite pridružite im se, mi smo umesto da skratimo hodnik, baš naprotiv, naglasili njegovu dužinu. Zidovi su obloženi belim medijapanom, u kombinaciji sa belim korijanom koji je postavljen u zoni visine očiju. Korijan je lepljen u tri sloja, od kojih su dva u određenom ritmu, podužno, prošupljivana, dok je treća tabla nalepljena preko. Ta tri sloja su prosvetljena led trakama koje se nalaze iza obloge. Duž hodnika se nalaze i skrivena vrata koja su napravljena kao negativ prosvetljenog korijana tako što je na njima ono što je bilo prosvetljeno sada postalo reljef na oblozi. Rekla bih da je taj hodnik kičma koja drži ceo enterijer i daje osnovu karaktera prostora.

Da li ste do atmosfere ordinacije došli radom na detaljima ili je bilo obrnuto?

Vanja: Verovatno su se te dve stvari negde preplele. Zapravo to kretanje od opšteg ka posebnom i obratno, od posebnog ka opštem je sve vreme prisutno. I tu putanju smo prešli više puta, dok nismo otklonili sve prepreke na koje smo naišli. Ustvari to je i inače put do dobrog projekta, uopšte do dobre ideje.

Zašto baš bela boja?

Tijana: Pre svega, to je ordinacija, možda je bela i prva asocijacija na ordinaciju. Meni se čini da bela pored toga sto deluje sterilno i čisto deluje i precizno što je, takođe, karakteristika lasera (klinika se bavi venskom terapijom laserom).

Nevena: Takođe, taj hodnik koji je pomenula Zorana, je jako uzak i visok, zbog čega mislim da je bela boja bila najadekvatnija u pokusaju otklanjanja teskobe i prividne klaustofobije.

Na čemu radite trenutno? Neki planovi?

Zorana: Trenutno radimo nekoliko stanova, nekoliko restorana, jednu kuću i još po nešto.

Vanja: Nemamo konkretne planove. U ovom trenutku smo ”zatrpani” poslom, pa i ne pravimo planove. Sve se dešava spontano, mi se samo trudimo da to ispratimo i sprovedemo najbolje što možemo.

Koji biste savet dali sebi od pre 10 godina?

Tijana: Rekla bih sebi da uvek može bolje.

Vanja: Idemo dalje!

Šta slušate od muzike tokom rada?

Tijana: Svako ima svoje slušalice. Dešavalo nam se i da pustimo toliko glasno muziku da ne čujemo kad nam neko zvoni na vrata. Od tada se trudim da uvek mogu bar po nešto da čujem preko muzike, osim kad znam da neka od njih tri sigurno nema slušalice na glavi.

Nešto za kraj?

Nevena: Dođite nam opet!

Studio Fluid nalazi se u Beogradu u Ulici Baba Višnjinoj broj 46.
Sve projekte studija Fluid pogledajte ovde.
Fotografije ordinacije Dr. Dragića uslikala je Ana Kostić.