Da li imate preko 18 godina?

Snippets of Serbia

Emma Fick - Amerikanka u Beogradu

Posle Meksikanca, Švajcarca, Južnokoreanke i Francuza, ove nedelje u rubrici “Strani Beograđani” donosimo priču jedne Amerikanke koja je pre dve godine došla u Srbiju.

Ova rubrika donosi priče stranaca koji su došli u Beograd, kao i iskustva Beograđana koji su rešili da odu odavde. Oni su svi “i tamo i ovde”. Odnos ta dva sveta direktno utiče na samu sliku grada. Kako i gde ti ljudi žive i rade, šta ovaj grad njima znači?

Emma Fick, mlada i talentovana Amerikanka iz Luizijane je došla 2013. u Srbiju kao asistent u nastavi engleskog jezika “Fullbright” programa. Ponela je sa sobom nužnu opremu za slikanje iako već dugo nije povukla ni jednu liniju četkicom. Dve godine kasnije, nakon osam izložbi širom Srbije, Emma je dobila naziv “ilustratora-putopisca” jer prikazuje ono što vidi kroz crteže koje komentariše zanimljivim – često duhovitim – opaskama. Njena knjiga “Snippets of Serbia” izlazi uskoro.

 

ema-uvodna

Razni tekstovi su se već pojavili o tebi, pa su tvoje ilustracije postale prepoznatljive, kao i tvoja biografija. Dosta je zanimljiva priča o tvom dolasku ovde, i činjenica da si se sasvim slučajno setila podatka koji te lično vezuje za Srbiju. U kom trenutku su se sve te kockice složile?

Dok sam studirala književnost i istoriju umetnosti u Alabami, otišla sam na letnji kurs u Firencu gde sam jednom prilikom posetila izložbu srpskih vizantijskih fresaka koje su me potpuno očarale. Zadržala sam brošure koje sam okačila u sobi i tek kasnije povezala to interesovanje sa državom od koje je zavisila sudbina moje porodice…Moja baka je bila Jevrejka iz Beča, čija se tetka udala za Srbina i postala pravoslavka. Kada je opasnost počela da raste u Trećem tajhu, muž te bakine tetke je obezbedio da se čitava porodica premesti iz Beča kako bi ih spasio od Drugog svetskog rata. Skrivao ih je dok ih nije poslao brodom za Ameriku. Međutim, baka moje bake je bila previše stara da bi putovala tako daleko u tadašnjim uslovima. Zato je nju nastavio da krije u potkrovlju kuće u Beogradu, rizikujući živote svoje porodice. Dakle, zahvaljujući tom velikodušnom čoveku su moji preci preživeli.

Da li je to bila porodična tajna ili si već čula tu priču?

Znala sam ja sve vreme, ali je baka izbegavala da priča o tome jer joj je to prizivalo bolna sećanja. A i kada bi nešto rekla, spominjala bi Jugoslaviju. Zato mi to nije bilo očigledno. Ali kada sam konačno shvatila da je u pitanju ista država, bilo je nadrealno i taj trenutak nisam mogla da ignorišem. To je bio dovoljno jasan znak da treba da dođem ovde. Kasnije su me svi posetili iz Amerike, a mama i ja smo otišle na čukunbakino groblje, kao i u kuću u kojoj se skrivala…

Da li je istina da ti je trebalo šest meseci kako bi razumela našu kulturu i mentalitet?

Jeste, bilo mi je teško da se naviknem na taj potpuno drugačiji način razmišljanja. Tako mi je bilo i sa vašim crnim humorom! Možda je taj proces malo brži u drugim državama kao na primer u Francuskoj, gde se posle mesec dana ulazi u štos. Dok je ovde sve bilo kao lavirint – za svaku naučenu stvar morala sam da naučim još deset novih stavki.

Planiraš li da naučiš srpski?

Znam ga onoliko koliko je dovoljno: da poručim kafu, odem do pijace, pozdravim prijatelja. Ali ne verujem da ću ovde ostati trajno i zato ne nameravam da ga perfektno pričam. A pritom, moj način komunikacije je kroz umetnost. Provodim bukvalno osam sati dnevno za ovim stolom, i mogla bih da posvetim bar pola tog vremena učenju jezika, ali smatram da bi znatno skratila kreativni sadržaj koji upravo prikazuje kulturu ove zemlje. Zbog toga radije crtam, i svesno sam uzela tu odluku.

Kako si uopšte počela da crtaš, ili došla do ideje za “Snippets of Serbia”?

Toliko toga sam iskusila ovde, sve je išlo brzo i osetila sam potrebu da stavim na papir sve što vidim i saznam kako ne bih ništa zaboravila.

Ljudi, običaji, predela i istorija Srbije su me inspirisali da ponovo počnem da koristim olovke i bojice koje sam ponela sa sobom samo za svaki slučaj.

Onda je počela moja saradnja sa američkom ambasadom kroz taj četvoromesečni projekat. Moja želja je da se strancima prenese slika o Srbiji kako bi je lakše razumeli, a Srbima mogućnost da otkriju svoju kulturu iz perspektive jednog stranca.

Kada smo već kod toga, verovatno više poznaješ Srbiju nego većina Srba…

To je uvek tako. Postoje i Srbi koji su mnogo više upoznati sa Amerikom nego ja! Jednostavno je normalno biti zainteresovan za nešto što nije naše, zato što otkrivamo novo i nepoznato. Kao kada živiš u nekom gradu, ponekad se desi da ne posetiš muzej koji se nalazi sa druge strane ulice jer uvek misliš da ćeš svakako jednoga dana otići. Ponekad ne poznaješ ni ime te ulice iako tu prolaziš svaki dan. Prema tome, nije tu ništa strašno.

Međutim, ipak si prešla Srbiju “uzduž i popreko”. Sigurno imaš hiljadu zanimljivih avantura, ali koju bi izdvojila kao najsvežiju?

Upravo sam se vratila sa puta iz istočne Srbije, gde je možda najteže za autsajdera da putuje zbog lošeg stanja puteva, a ne postoje detaljne mape već je potrebno imati ličnog vodiča. Tom prilikom sam posetila i Vlahe, odnosno neke njihove proroke, koji su videli da ću se u septembru udati. Samo je pitanje da li se radi o Srbinu ili Amerikancu!

Ti si u stvari kao ambasadorka jer promovišeš našu kulturu i običaje. Da li si svesna svoje moći, zapravo koliko utičeš na razvijanje turističkih otvaranja?

Neki ljudi iz Amerike su me stvarno kontaktirali jer žele da posete Srbiju. Mada iskreno, mislim da puno njih kaže: Zanimljivo, možda možemo da svratimo i u ovu državu kada sledeći put budemo obilazili Evropu. Vidim to kao da sadim zrna za buduće potencijale. Meni je samo žao što Srbi ne mogu da uživaju u lepoti i kvalitetima svoje države jer im uslovi to ne dozvoljavaju. Ja imam sreće jer živim ovde pod zaštitom američkog sistema i ne zavisim od lokalne situacije. Ali čovek koji mora da razmišlja kako da nahrani svoju porodicu i plati kiriju, neće imati ni vremena ni energije da se divi manastiru pored kojeg prolazi…

Da li eventualno postoji neki način da se izađe iz tog začaranog kruga krize i blokade?

Mislim da je potrebno da kritična masa obrazovanih i motivisanih ljudi ostane ovde, kako bi doprineli razvijanju same društvene strukture. Ali sam svesna da je to vrlo teško očekivati od njih, jer je to veliko žrtvovanje. Većina njih je otišla, ili namerava da ode zato što im niko ne priznaje intelektualne sposobnosti i zato što se do posla dolazi isključivo preko veze. Sličnu situaciju imamo i na jugu Amerike, odakle i dolazim: puno njih želi da ode u New York ili u Los Angeles gde su poslovne prilike mnogo češće i uslovi bolji. Ipak, mnogi se bore, ne odustaju i žele da pomognu svojoj sredini kako bi je aktivirali i stvorili čvršću zajednicu.

Rekla si da ne nameravaš da ostaneš ovde “trajno”. Imaš li već neke planove za kasnije – naravno, ukoliko se ne udaš za Srbina?

Volela bih da na isti način ilustrujem New Orleans. A onda da proširim taj koncept i proputujem stvarajući ilustrovane vodiče raznih zemalja. Ali svakako će ova prva knjiga imati specijalno mesto u mom srcu, jer je reč o intenzivnom odrastanju i upoznavanju sebe. A i zato što iskreno volim Srbiju.

Da li postoji neka pesma koja te podseća na Beograd?

Srpsku grupu Stray Dogg sam upravo ovde i otkrila i obožavam njihovu muziku. Puno ih slušam dok radim, a posebno mi se sviđa Smile.

Emmu možete pratiti na:

emmafick.com
emmasylvie.tumblr.com
facebook.com/emma.sylvie.snippets

Uskoro izlazi i knjiga sa ilustracijama, koju možete rezervisati emailom na: snippetsofserbia@komshe.com

ema-kraj

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: