Slavni “Severnosrpski” Leipzig

Sigurno ste već čuli za “novi Berlin”. Ovaj izraz danas svašta može da znači jer je to glavni marketinški trik a ponekad i banalna fraza kako bi se lakše privukli znatiželjni posetioci. Uglavnom simbolizuje jeftine evropske gradove koji nisu do sada bili zanimljivi turistima, a sve više pružaju zabavu kroz alternativnu scenu. Između ostalog, podrazumevaju se prazne zgrade, povoljne za ilegalne žurke i razne izložbe. Iako se smatra da je Beograd jedan od tih gradova, postoji čitava top-lista destinacija gde čovek može da istraži tu vrstu slobode. Ipak, i u samoj Nemačkoj, 190km od spomenute prestonice, osećaj je sličnog kalibra. Da li je Lajpcig “bolji Berlin”?

Grad Leipzig (čitati “Lajpcih”, “Lajpcik” ili “Lajpcig”) je 30. maja proslavio 1000 godina svog osnivanja. Verovali ili ne, ispostavlja se da su taj grad zapravo stvorili Lužički Srbi. Postoje razne neproverene i kontradiktorne teorije o tim takozvanim “Severnim Srbima”. Priča se da su Lužičani zapravo potomci naroda koji su migrirali sa Kavkaza, ka centralnoj Evropi gde su živeli preko 300 godina i onda je navodno Nepoznati Knez “Bele Srbije” doveo polovinu svog naroda iz današnje Nemačke na Balkansko područje. Sve to zvuči super… Samo što ništa od ovih spekulacija o našem poreklu nije dokazano, pa ni priznato.

Međutim, neke činjenice su opipljive. Na primer, ime grada potiče upravo od lužičkosrpske reči “Lipsk” što u prevodu znači “naselje gde rastu lipe”. Tri reke tu prolaze, ali su kanali i mnogobrojna okolna jezera uređeniji, pa samim tim i posećeniji. Leipzig je poznat po univerzitetu koji je osnovan još davne 1409. Ovde se 1813. odigrala takozvana “Bitka Naroda” u kojoj je učestvovalo preko 500 hiljada vojnika, a Napoleon poražen i prisiljen da se povuče u Francusku. Sajam knjiga koji se održava sredinom marta je drugi po značaju u državi. Međunarodni festival dokumentarnog i animiranog filma DOK  je aktuelan krajem oktobra. Grad je takođe važan kao sedište Nemačke nacionalne biblioteke i Vrhovnog suda Nemačke.

Crkva Svetog Tomasa

Iako ovo mesto na prvi pogled ne deluje primamljivo, interesantno je navesti ličnosti koje su povezane sa “lipama”. Tu su rođeni Vagner, Neo Rauh – tvorac “Lajpciške škole”, figurativnog savremenog pokreta u slikarstvu, zatim slikar grčkog porekla Aris Kalaizis, braća Kalkbrenner… Tu su boravili kompozitori Mendelson i Šuman. Tu su studirali Gete i Angela Merkel. Tu je radio do svoje smrti Bah, čiji se grob može posetiti u crkvi Svetog Tomasa.

Bitno je spomenuti i to da su svi veoma ponosni na “demonstracije ponedeljkom” koje se redovno održavaju od kraja osamdesetih, protiv političkog sistema. Naime, nakon Drugog svetskog rata, ova teritorija bila je pod okupacijom Sovjetskog Saveza, i postala deo Nemačke Demokratske Republike. Zahvaljujući masovnim šetnjama 1989. došlo je do naglog bunta. Najveći protest bio je 23. oktobra kada je na ulice izašlo više od 300 hiljada ljudi govoreći “Mi smo narod” držeči upaljene sveće. Na taj način su pokrenuli talas koji je prouzrokovao revoluciju u ostalim gradovima. Smatra se da je glavna posledica pad Berlinskog zida.

Montagsdemo

Još se oseća duh revolucije, težnja ka slobodi i briga o ljudskim pravima. Nije ni čudo što se već prošle godine pojavio novi talas angažovanih građana koji se bore protiv neo-nacističkih grupacija i svih onih koji pokazuju mržnju, rasizam i netoleranciju prema strancima. Štaviše, trenutno su uveli i proteste sredom, pored onih uobičajenih ponedeljkom.

Posle raspada komunističkog režima i ujedinjenja sa Saveznom Republikom Nemačkom 1990. godine, Leipzig je doživeo još veći gubitak stanovnika i ekonomski pad u odnosu na prethodni period. Na prošlom FEST-u, kao i na zatvaranju GoetheFEST-a Nemačkog Filma, imali ste priliku da pogledate film Als wir träumten (“Kada smo sanjali”), adaptaciju istoimenog bestselera, u kom se vidi taj sivi, raspali, neodređeni krš, lom i haos. Nekadašnje industrije su propale, nema više ni posla ni para. Razvile su se brojne navike iz potrebe, koje su i dan-danas prisutne. Tu su na primer Volksküchen ili Vokü, «narodne kuhinje»: svakog dana održava se večera u nekom kulturnom centru ili dnevnoj sobi neke (levičarske) organizacije. Uglavnom se serviraju supe i salate, po ceni koju ste vi spremni da platite. Voće i povrće se pokupi u trenutku kada se pijaca zatvara, jer je tada skoro sve besplatno. Ovi rituali pretvorili su se u “Disko Supe”. Princip je isti, osim što uz jelo dobijete i živu svirku – mini koncert nekog lokalnog benda, a posle toga nastupa DJ. Uvek se nađe neki kutak sa garderobom za poneti ukoliko vam se nešto svidi.

Istom logikom nalaze se stare stvari ispred glavnih ulaza : stolice, knjige, dečje igračke, cipele… Niko nije opterećen materijalnim svetom, polazi se od toga da ukoliko nešto više nije potrebno, pokloni se onome kome zatreba. Buvljaci su redovna pojava – privatni u nečijem dvorištu, ili sezonski u nekoj ulici koja se blokira. Celokupna atmosfera ove urbane sredine je proizvod jednog društva koji je operisan od trendova, pomodarstva, robovanja imanjem. Ali od kada je New York Times pre par godina uporedio Leipzig sa Detroit-om, svraćaju upravo oni koji nisu u skladu sa ekološki svesnim vegetarijanskim hipicima iz Saksonije. Pa ni veganska kuhinja ovde nije stvar izbora, već način života! Netolerancija na gluten je sve češća pojava. Sticajem okolnosti je Leipzig nenamerno postao hipsterski grad. Nadimci “Hypezig” ili “Likezig” smetaju i štete originalnom imidžu. Ovaj paradoks dovodi do već poznatog fenomena čije se ime ne izgovara glasno… Gentrifikacijaaa.

Drastične promene su u toku. Zauzimaju se mnogobrojni prazni prostori ili industrijske pustoši, pretvaraju se u klubove, galerije i restorane. Privatizuje se. Ulepšava se, čisti se, doteruje se. A sve je to nastalo paralelno sa prebukiranim Berlinom i njegovim nezaposlenim kreativcima koji ne mogu više da plaćaju rastuće kirije. Definitivno su umetnici oni koji pokreću sve. Za njih je plan B sada Leipzig, gde se živi komotnije uz ogromni potencijal rasta i obećavajućom perspektivom. Berlincima (koji su se uvek rugali Leipzigu) odgovara ovaj preokret jer misle da će se tako spasiti, to jest otarasiti dosadnih turista. Međutim, iako sve ovo ide u korist Leipzigu gde su svi dobrodošli, i ovde dolazi do zasićenja. Ljudi se šale kako pod hitno treba da se širi laž kako je ovde sve u stvari monotono, da ovde nema šta da se vidi… Ups, prekasno. Prošle godine je Leipzig postao prvi grad u Nemačkoj po broju novih stanovnika, što opet ukazuje na njegov razvoj. Tu sada živi pola miliona ljudi.

Mada je znatno manji od glavnog grada, struktura i način na koji kvartovi komuniciraju međusobno je uporediv. Priroda je sveprisutna, zelene površine su na svakom ćošku, mogućnosti za bavljenje sportom u parkovima i šumama su za svačije potrebe. Što se tiče stanja ulica, trotoara i staza – tek je sada krenulo doterivanje i ceo grad je u radovima. Auto je apsolutno nepotreban jer se svuda stiže bajsom, a opšta ravnica omogućava prijatno razgledanje.

Grubo i surovo se piše o tome kako je Berlin “gotov”. Naravno, Berlin će zauvek ostati jedini Berlin. Celokupan “paket” koji taj grad pruža, neprikosnoven je. Zato Leipzig nije “bolji”. Ako se već upoređuje sa Berlinom (što je u stvari neoprostivo), recimo da je Leipzig kao mini-Berlin bez metroa. Slobodno se može reći da je Leipzig mirniji, opušteniji, udobniji, sporiji.

Ako ste blizu, iskoristite priliku i posetite ovu čudnu i dragocenu “tajnu”, ali nemojte nikome reći!

Kultura i industrija:

Spinnerei – nekadašnji industrijski kompleks vune, danas glavni prostor za umetnike iz celog sveta, velike međunarodne izložbe dva puta godišnje.
Tapetenwerk – nedaleko od Spinnerei, slični sadržaj.
Westwerk – sklop svega i svačega u zgradi iz 19. veka.
Werk 2 – «kulturna fabrika» sa koncertima, radionicama, raznim aktivnostima.

Noćni život:

Villa Hasenholz – velika kuća u šumi koja zimi predlaže logorsku vatru, a leti roštilj i open air.
Distillery – najstariji tehno klub kome preti tipično zatvaranje zbog gradnje stambenih zgrada.
Ost-Apotheke – mesto u nekadašnjoj apoteci gde su najbolje žurke četvrtkom.
Institut Für Zukunft– dark tehno, ekvivalent Berghain-a.

Simbolične ulice:

Karl-Liebknecht-Straße – zvana “Karli”, idealna za orijentaciju jug-zapad, centralna osa južnog kvarta “Südvorstadt” koji je uveliko saniran i opremljen restoranima, pabovima, slatkim radnjama…
Karl-Heine-Straße – spaja centar sa zapadnim kvartom “Plagwitz”, nekadašnji industrijski grad, sve u cigli, trenutno prolazi kroz preobražaj.
Eisenbahnstraße – “najopasnija ulica u državi” koja zapravo nije toliko zastrašujuća ako gledate svoja posla, istočni deo grada kome tek slede renoviranja.
Martin-Luther-Ring – ne mešati sa “Martin Luther King”-om, prsten oko strogog centra, obuhvata glavnu železničku stanicu, operu, poštu, univerzitet, novu većnicu, novu crkvu, prirodnjački muzej.