Skandinavska slatka rutina

Ove nedelje u rubrici “Strani Beograđani” donosimo priču Larsa Ekberga, kuvara iz Švedske. Ova rubrika donosi priče stranaca koji su došli u Beograd, kao i iskustva Beograđana koji su rešili da odu odavde. Oni su svi “i tamo i ovde”. Odnos ta dva sveta direktno utiče na samu sliku grada. Kako i gde ti ljudi žive i rade, šta ovaj grad njima znači?

Posle punih 15 godina radnog staža u gastronomiji, Lars – poreklom iz Geteborga – je dobio priliku da postane lični kuvar ambasadora Švedske u Beogradu. Ovde je upoznao svoju današnju suprugu, našu rediteljku, sa kojom živi na Vračaru.

Prilično rano si počeo da se baviš kulinarstvom, a ubrzo si i otvorio restoran sa prijateljima. Kako se sve to razvilo?

Odmah nakon srednje škole sam se zaposlio i kuvao po raznim restoranima u Geteborgu. Puno sam radio kako bih zaradio za raspust, najviše za skijanje. Čak sam i u Francuskoj kuvao dve uzastopne sezone u skijalištu blizu Grenobla kako bih spojio i jedno i drugo. Po povratku u Geteborg sam osnovao restoran sa dva drugara, nazvali smo ga “Uppåt Framåt” što bi se prevelo “Naviše napred”. Hteli samo da napravimo mesto za naše društvo, a istovremeno je to bio deo nekog studentskog projekta jednog od njih koji je studirao arhitekturu pa je osmislio enterijer. Verovatno smo bili tada najmlađi vlasnici restorana u gradu. Ljudi nisu samo dolazili na jelo, već i na svirke i žurke koje smo redovno organizovali. Naravno, bilo je naporno, posebno što u Švedskoj poslodavci plaćaju visoke takse. Zbog toga ti se na kraju ne čini da zaradiš neke ogromne pare. Onda smo rešili da zatvorimo mesto, jer smo smatrali da smo se lepo proveli i da je došlo vreme za nešto drugo. U stvari, odrasli smo, i svako od nas je imao nove želje jer je ova bila ispunjena.

Da li danas neko od vas žali što niste nastavili?

Ne, uopšte. Posvetili smo četiri godine toj idili, uživali smo i bilo je zabavno. To je bila zanimljiva etapa, ali hteli smo da se malo odmorimo i isprobamo nešto novo. A dovoljno je to što ljudi pamte naše mesto. Svi imaju lepe uspomene, i svi smo ostali prijatelji – što je najvažnije.

Dakle, svako je krenuo svojim putem. Gde si ti tada rešio da odeš?

Neki drug se selio u Amsterdam pa sam mu pomagao da prebaci stvari. Na putu smo svratili do njegovog školskog prijatelja koji je živeo u Hagu i radio na jednoj od najvećih plaža u tom delu Evrope – svuda restorani i klubovi. On mi je predložio da tu nađem posao jer je znao da sam već vodio restoran. Mene ništa nije sprečavalo da živim u Holandiji i tu odluku sam vrlo brzo doneo. Nakon nedelju dana sam se vratio u Geteborg i obavestio roditelje da se selim za manje od mesec dana u Hag. Tamo sam bio menadžer u dva manja lokala, ali sam posle deset meseci svhatio da tu nema nekog kreativnog procesa. To su bili obični pabovi gde se pilo pivo i jele kobasice, kao u nemačkim brvnarama. Onda sam video oglas iz švedske ambasade, tražili su glavnog kuvara. Pošto sam se kasno javio, mesto je već bilo dodeljeno, ali su me obavestili da kolege iz Makedonije traže nekoga za novog ambasadora. U međuvremenu me je preporučio jedan prijatelj koji je izuzetan kuvar, tako da sam par dana kasnije dobio poziv od novog ambasadora, Larsa, i preko telefona me je zaposlio. Te 2009. sam se preselio u Skopje i ostao samo godinu dana jer se onda on preselio u Kinu, a tamo su već imali svoje kuvare. Njega je zamenio mlađi ambasador sa porodicom i malom decom, pa mu kuvar nije bio potreban jer su hranu spremale dadilje. Dok sam smišljao gde ću i kako ću posle Larsovog odlaska, njemu je došao u posetu kolega iz ambasade u Turskoj, koji je došao na neki seminar. Pošto je Lars imao neki sastanak tog dana, ja sam dočekao njegovog prijatelja i spremio mu ručak. Njemu se svideo obrok pa je pitao za koga nameravam da kuvam nakon Larsovog odlaska. Kada sam odgovorio da ne znam, on mi je jednostavno rekao “A zašto ne bi kuvao za mene? Selim se u Beograd”! Istog trenutka sam prihvatio.

Zvuči kao posao iz snova…

Upravo. Satnice su idealne, zabavno je, sve je prilično fleksibilno i opušteno jer imam slobodu i luksuz da biram meni. Na početku sam govorio šta nameravam da pripremim i uvek pitao da li je to u redu. Ali vremenom se čovek navikne i upoza sa mojim stilom kuvanja, tako da se potpuno prepusti jer ima poverenja. Pritom, razvilo se i naše prijateljstvo, dobro se razumemo, a kada se vrati sa posla umoran i gladan… naravno da mu je drago da me vidi! Radim u njegovoj privatnoj rezidenciji, a tu sam i za razna svečana okupljanja. Praktično je što unapred znam za koliko ljudi kuvam tako da imam dovoljno vremena da smislim šta ću, i nabavim namirnice. Ako mi je potrebno nešto specijalno, tačno znam gde to da nađem i na koju pijacu da odem.

Znači nije slučajnost što živiš skoro preko puta Kalenića?

Prava sreća! Pre sam bio u samom centru, ali ovaj kraj mi se mnogo sviđa. Tu su neke stare, prelepe i dobro očuvane nekadašnje vile. A ovaj stan je naravno i više nego dovoljan. Pre je ovde bio običan tavan i niko ga nije koristio. Sticajem okolnosti je došlo do renoviranja i zahvaljujući tastu smo došli do ovog prostora.

S obzirom na to da nikoga nisi znao kada si došao u Beograd, kako ti je bilo na početku i šta si radio u slobodno vreme?

Meni nije problem da budem sâm, a lako upoznajem ljude tako da mi nikada nije bilo dosadno. Ubrzo sam kupio bicikl i na taj način otkrio grad. Išao redovno u prirodu i uživao u hrani.

Prvih šest meseci nisam znao koliko ću dugo ostati jer sam imao ugovor na godinu dana. Onda je moj šef produžio svoj ugovor sa ambasadom na tri godine i samim tim sam se opustio jer je to značilo da ću i ja bar toliko ostati.

To je bilo veliko olakšanje. Upravo sam tada upoznao Vanju. Počeo sam da posmatram Beograd sa druge tačke gledišta jer sam osećao da će to postati moj grad.

Da li to znači da nameravate ovde i da ostanete? Šta će biti kada ambasador bude otišao?

Iskreno, nemamo neke konkretne ideje. Trenutno je Vanja na doktorskim studijama, pa je sigurno da ćemo ovde ostati do kraja godine. Dobro je što uvek postoji plan B. Na primer, pošto imam veliku porodicu u Švedskoj, možemo da odemo tamo kadgod. Ali otići u neku drugu zemlju takođe nije za odbijanje – zavisi samo gde. Za kuvara nije mnogo teško naći posao u inostranstvu jer ti nije potrebno znanje jezika, a ljudi svuda jedu! Sa druge strane, ovde nam je lepo, i možda upravo ovde nešto organizujem za kasnije. Sve je neizvesno i nikad se ne zna… Trenutno se osećam malo razmaženo, jer mi posao nije naporan – odem na pijacu, vidim da danas šargarepe izgledaju lepo i pomislim “Hm, danas ću nešto da skuvam sa šargarepama”!

Zar ne bi voleo da opet osetiš onu brzinu iz kuhinje velikog restorana?

Da, to mi ponekad nedostaje. Pogotovo što je teško naći inspiranciju kada radiš sâm. U restoranima se nađe tim kuvara koji žele da spreme nešto zanimljivo, i svako od njih začini recept jedinstvenom idejom. Moram priznati da je prilično teško zadovoljiti srpsku industriju kulinarstva. Ako jednoga dana rešim da ponovo otvorim svoj restoran, voleo bih da spremam veoma jednostavnu “modernu” hranu, i da to bude malo mesto sa specifičnim jelovnikom. Nikako 200 stolova!

Šta ti se inače ovde sviđa?

Mislim da je Beograd veoma opušten i miran grad, a opet je veliki. Generalno, nema mnogo stranaca i verovatno je zbog toga lako komunicirati sa lokalcima jer su otvoreni i zainteresovani tvojom pričom, zato što nisi odavde. Uvek sam imao odličnu povezanost sa Balkancima. U Švedskoj je jedna od bitnijih manjina upravo imigrantska zajednica sa ovih prostora. Volim što ljudi nisu uplašeni, možeš da priđeš nekome na ulici i da ga pitaš koliko je sati, dok bi u nekim drugim državama ljudi pobegli glavom bez obzira…

Gde najviše voliš da odeš?

Sve je postalo kao slatka rutina. Odem na posao, prošetam psa, svratim u neki kafić u komšiluku. Postoje razna kul mesta gde volim da popijem pivo. Jedno od njih je na primer “Brodić” iza Sajma. Moj prvi beogradski prijatelj, američki fotograf koji je ovde živeo šest godina i sa kojim sam radio na svom kuvaru, me je odveo tamo. Imaju čak i svoju specijalnu picu sa susamom na koricama! Prijaju mi opuštena i jednostavna mesta.

Šta ti najviše smeta?

Ne sviđa mi se kada su ljudi u stresu – bilo da je to zbog gužve u državi ili u saobraćaju. Ne podnosim onoliku dozu buke kada svi krenu da sviraju. Ali tako je svuda.

Međutim, primetio sam da su cene na pijacama porasle, a kvalitet opao. Voleo bih da povratim stanje prehrambene industrije kako je bilo pre četiri i po godine kada sam došao.

Ostatak razvijenih zemalja je već prošao tu etapu hipermarketa i međunarodnih lanaca velikih prodavnica. Sada svi gledaju da se vrate na stari sistem odnosno manje radnje, ekološke uslove i čiste organske proizvode. Kada sam otkrio kvalitet hrane sa ovih prostora, bio sam oduševljen, jer u Švedskoj možeš da kupiš sveže voće i povrće samo nedeljom na glavnom trgu i platiš trideset posto više jer je sve “Bio”. A ovde to imaš svaki dan, i to na pet različitih lokacija. Žao mi je te evolucije.

Misliš da se “biznis” već dočepao i naše poljoprivrede?

Nažalost, do toga dolazi polako ali sigurno. Tako funkcioniše tržište, to je valjda neki logični ciklus jer seljaci i poljoprivrednici nemaju veliku moć odluke. Šteta što mladi ljudi nemaju želju – ili dovoljno prihoda – da preskoče sve one etape kroz koje su neke države odavno prošle, i da ulože u razvijanje zemljišta ili gajenje svoje bašte. Povratak prirodi je neminovan. Baš smo sa prijateljima razmišljali da nađemo mesto blizu Beograda, koje bi smo koristili kao vikendicu i gde bi smo zasadili voćnjak i povrtnjak. Ako svi mladi napuste unutrašnjost da bi živeli u većim gradovima, ko će onda da se bavi proizvodnjom hrane i da obrađuje zemlju? Najgore je kada se desi da neko nije uspeo da se snađe u gradu, ali ipak uporno ostaje i jedva spaja kraj sa krajem, a mogao bi da razvije na primer neku farmu u Srbiji. Ima toliko lepih predela! Tužno je ne iskoristiti toliki potencijal.

Za kraj možda neka pesma koja te asocira na Beograd?

Devojko mala – to je na našem venčanju Vanja svirala sa prijateljima iz benda Vis Limunada čiji je pečat taj zvuk šlagera iz pedesetih. Svirati bubnjeve u venčanici, to je poseban prizor! Ali volim i muziku iz osamdesetih kao na primer Bebi Dol. Jedna od omiljenih mi je Rudi.