Senjačka dvorišta

Nekadašnji radnički kraj desetak godina nakon Drugog svetskog rata postaje deo novonastale opštine Savski venac, a prerasta u gotovo elitno naselje koje se preko Topčiderskog brda proteže do Dedinja. Senjačka dvorišta danas predstavljaju presek različitih načina života u koje je moguće zaviriti: kroz puzavicu ili preko kapije nad kojom stoji mala preteća kamera.

Odabir Senjaka za ovu šetnju proistekao je iz njegove prošlosti koja je uslovila raznoliku arhitekturu i na istoj brdovitoj teritoriji spojila stanovnike iz različitih društvenih slojeva. Kraj koji je bio poznat kao osmatračnica, zbog svoje pozicije zelenog vidikovca, postao je aktuelan u drugoj polovini 19. veka kada su nakon požara u kalemegdanskim spremištima za seno daleko od grada i blizu reke premešteni beogradski senjaci. Naseljavanje koje je usledilo dovelo je na ovo područje brojne imućne porodice, u posleratnom periodu zatim državne zvaničnike, te ubrzo i vojna lica. Tokom jedne šetnje uočljivo je zato do koje mere objekti stilski varijaju, a čak je i prilikom prolaska jednom ulicom izgledno sresti  predratne vile, modernističke zavoje, nedovršene letnjikovce, obitavališta podignuta iz nužde, nizove istovetnih zgrada od cigle i nove, nepromišljene kuće-čudovišta.

Čini se da Senjak nije moguće sagledati u potpunosti, niti bašte svesti na jednu sliku – njegovi svakovrsni građevinski postupci odišu pričama čiji se zidovi dodiruju, a istorije razilaze.

Osim starih porodičnih boravišta i stambenih zgrada, ovaj deo Savskog venca naseljava veliki broj ambasada i diplomatskih rezidencija, a bogat je i kulturno-istorijskim spomenicima i vrednom arhitektonskom baštinom – od Arhiva Jugoslavije (jer Muzej, reklo bi se, već pripada Topčideru) i Muzeja afričke umetnosti, pa sve do Kuće Kralja Petra i kuće Tome Rosandića (u trenutku pisanja ovog teksta, nažalost, zatvorene). Tu su još i fudbalski stadion, osnovna škola smeštena u šumu i Vojna gimnazija (na mestu nekadašnje Prve muške gimnazije), a i par internacionalnih škola (uz predškolske ustanove i vrtiće) nalazi se na potezu koji je nekada bio periferija, izletište za gospodu.

Prva tramvajska linija u Beogradu saobraćala je na relaciji Kalemegdan – Senjak, a budući da su privatni toponimi barem onoliko uzbudljivi koliko i oni opšte poznati, prikladno je naglasiti da je ovaj prevozni tok predstavljao najvažniju spojnicu senjačke padine sa bioskopima i igrankama. Dvorišta bi – poput tih tramvajskih šina, prohladnih haustora ili cvetnih verandi – takođe mogla biti neka vrsta promenjivog sećanja na rubu intimnog i zajedničkog. U pitanju su antimuzejski primerci beogradskog nezvaničnog nasleđa, umereno dostupni prolaznicima. Bogatstvo Senjaka ogleda se u mogućnosti da se naleti na zapuštene travnjake, utegnute balkone, sveže okrečene ograde i zarđala dvokrilna vrata. Uz to, podjednako raznorodne vlasnike svih ovih pejzaža.

Ekstrovertni delovi kuća i života, zaštićeni i negovani ili ostavljeni da obrastu sami u sebe, čine da široka rečna obala podseća na obronke mora. A reka je, bez obzira na to što nekim danima deluje daleko, i dalje tu: odmah pod kućom dr Arčibalda Rajsa.

Topčiderska česma

BAŠTE STARE
_____________________
romantično zamandaljene

Otkrio sam ih jednog leta. Leto je bilo zagušljivo i pretoplo; smenjivale su se kiše i vrućine. Tih dana nešto sam užurbano pripremao, dovršavao, nad nečim sam brižno šiljbočio; oči su mi bile zamorene od crtanja, od jedne čudovišne lampe koja me već godinama muči. I da bih očima dao malo slobode, izlazio sam noću i šetao se Topčiderskim brdom. Našao sam se tako, jednom, u potpunom mraku, pred zarđalom kapijom; tu, preda mnom, u tami, živela je, disala je ogromna, podivljala bašta, za koju ranije nisam znao da postoji, kao da je tog trenutka, baš u toj noći, izđikala iz zemlje. Moje uzbuđenje, kad sam, u svojoj mašti, unutra kročio, bilo je svakako preterano, jer sam bio premoren, a prenadraženo čulo vida, u mrklom mraku, stalo mi je priređivati mnoga neobična iznenađenja. Sutradan, po danu, kad sam se vratio na isto mesto, stvari su bile svedene na pravu meru. Lepa, doista starodrevna bašta, ne onako fantastična kao što je izgledala noću, ali nimalo obična. Razočaran ipak nisam bio, a od tada sam u svoj život uveo još jednu naviku: počeo sam da tragam za starim, zaboravljenim, zabataljenim i zamandaljenim beogradskim periferijskim baštama, i uglavnom sam tragao noću, a izbegavao da na ista mesta ponovo odlazim danju. 

“Stare romantične baste” (1959), Bogdan Bogdanović