Da li imate preko 18 godina?

Privlači me dinamizam Beograda

Julia Druelle - Francuskinja u Beogradu

0
0

Ove nedelje u rubrici “Strani Beograđani” donosimo priču Julie Druelle, mlade Francuskinje koja je posle Pariza i Berlina izabrala život u Beogradu. Ova rubrika donosi priče stranaca koji su došli u Beograd, kao i iskustva Beograđana koji su rešili da odu odavde. Oni su svi “i tamo i ovde”. Odnos ta dva sveta direktno utiče na samu sliku grada. Kako i gde ti ljudi žive i rade, šta ovaj grad njima znači?

Julia je mlada Francuskinja koja je živela u nekim od najboljih evropskih gradova, ali se ipak opredelila za Beograd. Upravo završava master i namerava da postane novinarka. Već piše članke za razne francuske novine, gde je glavna tema Balkan.

julie-prva

Odrasla si na severu Francuske, gde si i maturilala. Postaješ punoletna i spremna si da kreneš bilo gde… Kako počinje tvoja avantura?

Rešila sam da studiram francusko-nemačka prava u Parizu. Dosta sam se izmučila i uopšte mi se nije svideo život u Gradu svetlosti, gde nisam čak imala ni vodu na raspolaganju. Bila sam nesrećna, u dubokoj depresiji, bukvalno sam htela da skočim u metrou! Ali sam u te dve godine naučila neke stvari, i srećna sam što sam prošla tu fazu. Onda sam otišla u Berlin da završim prvi ciklus studija. Tada sam shvatila da se nikada neću vratiti u Pariz. Nakon toga sam rešila da napravim pauzu i otišla u Beč da radim kao kelnerica. Živela sam u velikom stanu u centru, gde su stanovali ljudi iz raznih zemalja, a vlasnik je oformio tu zajednicu još sedamdesetih godina prošlog veka! Sve je bilo lepo dok je trajalo, međutim, Beč je previše čist, previše savršen…

Verujem da si se zasitila tog reda, posebno posle haotičnog Berlina?

Da, dosadilo mi je, mada sam tek druge godine otkrila neke zanimljive krajeve sa grafitima i šarolikim detaljima. To su uglavnom delovi grada gde žive jugoslovenski i turski gastarbajteri. Ali, Beč je uglavnom aristokratski grad za starije imućne ljude. Obiđeš centar, fotografišeš svaku zgradu kao pravi turista, ali je potrebno bar godinu dana da upoznaš prave ljude i kul mesta.

Odakle ideja da se spustiš do Beograda?

Oduvek me je privlačila istorija ovih prostora. U školi profesori nisu ulazili u detalje, tako da je čitav jedan evropski region ostao neistražen teren.

Pritom, grad odakle potičem – Calais – je prvi i poslednji komunistički grad u Francuskoj, a 37 godina je naravno uticalo na našu kulturu i edukaciju.

Taj režim me oduvek zanima, a u Berlinu sam još više razumela neke stvari o demokratiji i slobodi. U Beogradu sam, između ostalog, našla i zanimljiv Master vezan za političke nauke.

Na tim interdisciplinarnim studijama si imala i jedan semestar van Srbije, u nekom gradu iz bivše Jugoslavije. Koju destinaciju si ti odabrala?

Otišla sam u Sarajevo, kako bih bolje upoznala njihovu kulturu i sagledala stvari iz njihove perspektive. To je ipak vrlo bitna tačka, o kojoj se nažalost ne priča često. Tek je sada počelo da se javlja interesovanje za taj deo Balkana, ali i dalje mi je šokantno kada vidim koliko su ljudi nesvesni širom Evrope kada je reč o religiji ili kada se pojavljuju stereotipi koji samo ističu generalno neznanje.

stop

Očigledno je da puno putuješ, ali zanimljivo je da je tvoje glavno prevozno sredstvo autostop. I kada pada kiša, i kada padne mrak, i ako je hladno, i ako si sama… ništa ne može da te zaustavi!

To je više od prevoza, to je hobi! Tako upoznajem razne ljude, slušam njihove priče i prikupljam iskustva. Uopšte ne razmišljam o lošim stvarima, naprotiv. A ako mi je već suđeno da mi se nešto desi, to ne mora da bude na autoputu, to može da bude bilo gde. Ali kada bi negativne misli počele da mi se motaju po glavi, ceo dan bih ležala u krevetu i život bi samo prošao u prazno. Dakle, nemam šta da izgubim. Par puta mi se desilo da odem na potpuno neplanirane destinacije. To je sve sudbina.

Na sličan način si otišla i do Liberlenda – slobodne države koju je proglasio neki Čeh sredinom aprila – sa idejom da možda postaneš i ti deo te priče. Šta se desilo?

Bila sam razočarana. Kao prvo, niko nije znao da se to nalazi između Hrvatske i Srbije, zapravo na samoj granici, upravo jer ta teritorija nikome ne pripada. Zato smo morali da prepešačimo do tamo! A onda sam shvatila kako je “predsednik Liberlenda” u stvari samo tip koji nije hteo da plaća taksu…

Da li si uvek tako spontana?

Da! Imam čak i jednu igru koju sam skoro smislila kako bih konačno posetila grad koji me mnogo zanima. Igra se zove “Let’s go to Istanbul” i vrlo je jednostavna: ako neko postavi to pitanje, a odgovor je “Ok, let’s do it!”, sve se u istom trenutku napušta, kreće pakovanje i odlazi se u Tursku! Bilo da ste na nečijem rođendanu, na slavi, u običnoj noćnoj šetnji… Pravila su pravila.

Pored toga, baviš se i analognom fotografijom, kroz koju upravo pokazuješ svoja putovanja.

Da, pokušavam da spojim ta dva hobija. Volim da pričam sa ljudima, koje inače ne bih upoznala u nekim “normalnijim” okolnostima.

Autostop nije više toliko prisutan kao u vreme mojih roditelja, i radoznalost me je navela da slikam sve što vidim dok putujem na taj način. A ljudi su prirodniji i manje uplašeni kada u njih uperite staru “mašinu”, nego digitalne aparate.

Valjda zbog toga što ne slikate bez razmišljanja po deset puta jednu istu stvar, već štedite na škljockanju. A neki ljudi naivno misle da takve slike ne mogu da se okače na internet, ili da to niko neće gledati osim mene. U svakom slučaju, ima tu nečeg intimnog. Ali prošle godine sam imala priliku da izložim svoje radove na stogodišnjem parobrodu “Župa”. Bilo je nezaboravno iskustvo podeliti te priče sa ljudima odavde.

Da li imaš još neki drugi hobi?

Ne znam da li se ta reč može upotrebiti za ovo što ću sada da kažem ali moram priznati da volim kič! Svetlucave haljine, jake boje, čudne materijale. Na početku sam to doživljavala kao pretvaranja ili humoristično maskiranje, ali to se polako promenilo u prvi stepen. Generalno, sve što se tiče kretanja mi je zanimljivo. Ne samo migracije između severa i juga, već svih tipova pomeranja.

Vratila si se u Beograd početkom marta i bila veoma srećna što si ponovo tu. Do kada nameravaš da ostaneš?

Iskreno, ne nameravam nigde da odem. Mnogo sam srećna što sam se ovde ustalila.

Najviše mi se sviđa dinamizam, iznenađenja, energija mladih ljudi, kao i razni slobodni prostori koji se mogu iskoristiti na kreativan način.

U Parizu je na primer sve već fiksirano, ništa ne sme da se dira ili menja.

S obzirom na to da puno ljudi ovde ne vidi samo lepe stvari, da li misliš da je tvoje euforično stanje kratkoh daha? Ili možda povezano sa činjenicom da ovde živiš samo godinu dana?

Ne bih ja bila ovde da imam loše mišljenje o ovom gradu. Beograd je magično mesto, ima fantastičnu geografsku situaciju. Balkan je ipak mali ako se uporedi sa ostalim delovima Evrope, ali svaka država na ovim prostorima sadrži nešto neverovatno. Ta kulturna raznolikost je genijalna. Beograd je dovoljno velik grad da ne bude dosadan, a dovoljno mali da se ne osetiš kao u džungli. Sve ono što mi se ne sviđa ovde, ne sviđa mi se ni u drugim državama. Pritom, ne želim da ljudima dajem lekcije jer je dovoljno pročitati novine i videti šta se sve dešava. Ne postoji samo jedan problem, već lanac problema koji su povezani i ne mogu biti rešeni odjednom.

Gde rado provodiš vreme?

Mesto broj jedan je šetalište sa starim brodovima gde si već bila sa Rodrigom. Volim Genex kulu, moram da nađem način da se popnem u poslovni deo. Volela sam zgradu Bigz.

Julijine fotografije možete pogledati na njenom blogu: www.juliadruelle.tumblr.com A ukoliko želite da spontano odete u Istanbul, znate koje pitanje da joj postavite ako je sretnete!

julias-photo

foto: Julie Druelle

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: