Kod finog pekara Joce

U maloj ulici koja se prostire tik uz Bajlonijevu pijacu, pored frizerskog salona, kafane i prodavnice lampi nalazi se Jocina pekara. Tačnije pekara finog pekara Joce koji je u gradu poznat po svojim čuvenim lepinjama. Jovan Jovanović (Joca) i Jelena Pavlović (Jela) su tim koji svaki dan dočekuje veliki broj vernih mušterija. I ne samo dočekuje, ritual kupovine lepinja u ovoj pekari je više od toga. Atmosfera koja kod njih vlada je upravo ona koja vam učini dan boljim, ali na kraju krajeva morate da odete da biste tačno znali o čemu pričamo.

Joca potiče iz fine porodice apotekara, od pradede Jovanovića na dalje svi su se bavili istim poslom. Čak se i on školovao da krene istim putem ali njegova izjava bila “beli mantil u apoteci beli mantil u pekari – isto je.” Pekaru vodi zajedno sa Jelom, još od vremena kada je sam prenosio džakove brašna na svom starom mini morisu preko pančevačkog mosta. Možda je to što je Joca odrastao u Makarskoj na moru doprinelo skoro pa primorskoj atmosferi koja je spontano stvorena u pekari, atmosferi koja odiše smehom, gostoprimstvom i dobrom energijom.

Kako i kada je otvorena ova pekara?

Joca pekar: Geneza pekare bi išla ovako: moj tast je otvorio 1946. godine, a ja sam 1977. preuzeo.

Jela: On je pekarski zet!

Joca pekar: Jesam da, pekarov zet. Jela i ja smo počeli da radimo zajedno 1977.

Jela: On 1. maja, a ja 10. Došla sam sa idejom da radim preko leta, imala sam 18 godina kad sam stala ovde, i nikad nisam otišla.

A jel ste se zaljubili?

Joca pekar: Nego šta nego se zaljubila!

Jela: Nisam se zaljubila nemoj posle tamo muž da mi čita gluposti. Joca i ja smo veliki, veliki prijatelji.

I šta je održalo pekaru sve ove godine?

Jela: Moja tolerancija! Ja da ti kažem. (smeh)

Šta se menjalo od 1977. do sad?

Joca pekar: Menjala se samo delatnost, ranije smo imali pogačice, burek i sitno pecivo a sada su tu samo lepinje, nema više interesovanja za ostalo. Znaš kako, ovde u okolini je bilo dosta velikih firmi. David Pajić, Luka Beograd… i svi zaposleni su bili naše mušterije. Kad su se firme rasturile – nestale su i mušterije. Sa četrdeset tepsija bureka spali smo na dve. U međuvremenu sam razvio – lepinje.

Koja je tajna ovih lepinja?

Joca pekar: Furuna je tajna. Ona je specifična, mala je, a vatra je jaka. Sećam se, u jednom trenutku ovde je radila jedna cigančica, i neka mušterija je pita “a izvinite kako pečete lepinje?” a ona ko iz topa odgovara – na žar! Onda je ostalo na žar.

A mušterije, ko su vam musterije?

Jela: Mušterije su mahom stalne. To je jedna posebna, familijarna veza koju imamo gajimo sa našim mušterijama.

Ja sam čula da ste prvi počeli da pravite lepinje u gradu?

Jela: Jesmo, prvi smo počeli da pravimo lepinje u Beogradu, ovakve somune niko do tad nije pravio.

Joca pekar: To se desilo ovako. U Skadarliji je u to vreme postojala kafana Žirado, i ja sam jedno 4, 5 godina pravio samo njima lepinje, međutim kada bi ih nosili iz pekare do Skadarlije, to bi krenulo da miriše i svi su želeli da ih kupe, ljudi bi nas doslovce zaustavljali na ulici. U međuvremenu padne posao sa burekom i pecivom, i mi pređemo na lepinje.

Da li su postojali teški periodi za opstanak pekare?

Joca pekar: Bile su one godine…ono jedno vreme, trudio sam se da zaboravim i evo zaboravio sam. One godine kad je bila ona neka velika inflacija. E to su bila grozna vremena. U svakom slučaju, tada sam jedan dan osetio da treba nešto da uradim. U Opovu je postojao mlin, gde sam uzimao brašno. Jedan dan sam otišao i kupio toliko brašna da je ceo magacin bio pun. Od tog punog magacina 2,5 godine nisam morao da kupujem brašno. I zahvaljujući tome sam preživeo. Jednostavno sam osetio da to treba da uradim. Dešavalo se tada, da Jela u toku dana četiri puta menja cenu lepinje. Više smo papira potrošili pišući cene nego brašna.

Jela: A mušterije su imale običaj da daju 10 maraka za ceo mesec, da imaju lepinju svaki dan.

Ko još radi pored Jele i vas?

Joca pekar: Do skora je radio Voja ali nas je napustio jer hoće da otvori piceriju, a imao je i operaciju bruha. Sada nam je došao jedan fini Piroćanac.

1. Uramljeni crtež: ove crteže nam je pravio naš prijatelj arhitekta, Bane Simić.

2.Modle srce: zaljubio sam se u jednu Dudu. I ja njoj svakog dana pravim srce. Imam jednu još manju modlu pa napravim još jedno srce, pa bude jedno malo (kao njeno) a okolo moje, pa napravim još jedno, to je muževljevo srce. Svaki dan joj sve to tako objasnim.

3.Modla top: za dan ustavnosti, ha!

4. Lepinja: nema opisa, mora da se proba.

5. Pečati za kolače: slavske ili neke posebne.

6.Kutlača: njom vadimo brašno.

7. Četka: četkom brišemo lepinje, kad izađu iz furune ostane garež od izgorelog brašna koji mora da se očetka.

Crteži Baneta Simića

Ko su Jovini musketari?

Joca pekar: To su moji bajlonski prodavci, bilo ih je troje i išli su sa korpama po pijaci i prodavali lepinje. Imamo momka koji još uvek viče “vruće lepinje!” Kako ga nikad nisi videla?

Ovaj zid je pun dečijih crteža, ko ih je crtao?

Joca pekar: Ovi crteži su od malih Jelinih mušterija. Ona im stalno deli bombone, i oni za uzvrat crtaju. Svako voli da bude u našoj galeriji.

Jela: Dolaze godinama, to su nove generacije starih mušterija.

Joca pekar: Umesto stolice koristimo isključivo rakijsku burad, na tome se ovde sedi.

Jela: Moraš da napišeš da je on proizvođač vina i rakije, ali samo za svoju dušu, ne prodaje. Na rakiji koju pravi, pored godine proizvodnje stoji i “rok trajanja: dok se ne popije!”

Mašina za mešanje testa iz 1964. godine, radi od tad!

Sećam se dok smo pravili burek imali smo mušteriju, svaki dan je jeo pola kile do kilo. I kad je puna radnja a on jede svi ga pitaju “kakav je burek?” on je imao običaj da kaže: odličan ali mi je pritisak 300/400

Jela: Nekada su mušterije bile mnogo pitomije, ne znam da li je to prava reč ali znate na šta mislim. Mi gajimo tu tradiciju, i volimo da se svi kod nas lepo osete.

Ako pijemo kafu, pijete sa nama kafu ako mažemo lepinju mast i alevu papriku, jedete sa nama. Ako vam zafali za pijac daćemo 1000 dinara pa ćete nam vratiti.

Ako imate dete dobiće malu gibanicu. To su mušterije čiji su još baka i deka dolazili kod nas, pa mama i tata, pa sad dolaze oni deca i unuci. Ali nove mušterije nisu toliko poverljive.

Ko će naslediti pekaru?

Joca pekar: Odgovor na to ptanje ne znamo da vam kažemo…

Pekara vikendom i radnim danima radi do 13h.
Jelina pita sa višnjama pravi se i prodaje samo vikendom, i gibanice isto!

Obavezno svratite!
(ul. Đorđa Jovanovića, tačno prekoputa pijace)