Male zanatske tajne Parfimerije Sava

Kada se prijateljstvo pomeša sa znanjem i porodicom koju ispunjavaju ljubav i međusobno uvažavanje, dobije se tradicija koja traje već sedam decenija. Pečat ove tradicije je poslednja beogradska parfimerija “Sava”, a njen čuvar, sedamdesetogodišnji Nenad Jovanov, čovek starog kova i zanatlija koji svojim entuzijazmom prkosi svim nedaćama.

Kako gazda Jovanov pripoveda, njegova parfimerija koja se nalazi u ulici Kralja Petra u Beogradu je “vremenska kapsula” koja svedoči o borbi, životu i istoriji Beograda još od vremena nakon Velikog rata, kada priča i počinje.

Pomoć prijatelja

Prvi svetski rat ostavio je puno siročadi u Srbiji. Kako bi im pomogli, ondašnji saveznici, između ostalog i Francuzi uzimali su tu decu i pružali im utočište i školovanje.

Milenović Dragomir, jedan od te dece, sam Bog sveti zna kako, obreo se u Grasu – vazdušnoj banji u Francuskoj i završio u parfimerskoj školi. Išlo mu je veoma dobro i postao je “nos” – čovek koji je kroz iskustvo i vežbu pokazao da može razlikovati enormni broj nijansi mirisa, započinje priču Nenad Jovanov dodajući da je Dragomir bio veoma uspešan, kako u poslu, tako i kod žena, kako se pričalo. Međutim, nešto ga je vuklo ovamo. I polovinom tridesetih godina prošlog veka, on se vraća u Beograd koji je tada bio lep, mali evropski gradić, sa svim nekim pripadajućim stvarima koji evropskom gradiću pripadaju.

Upravo tada dolazi do sudbonosnog susreta.

Nažalost, ne znam tačno kako se to dogodilo, ali po povratku Dragomir se upoznaje sa mojim stricem. Išli su zajedno u kafane, šetnje i bioskop koji je tada bio nešto neopisivo. Mesto za iluziju. Kroz to druženje moj stric je stvorio ljubav prema Francuskoj, mirisima, kozmetici… I, mic po mic, stric ubeđuje dedu da se pokrene posao. Tako, neposredno pred rat, iako im svi kažu da nije vreme, Poljska je već pala ’39, on i moj otac Dragoljub otvaraju radnju na Topličinom vencu sa nazivom “Đurđevak”. Pričali su posle: “U našim novinama tada je pisalo da rata neće biti”.

Parfimerija u doba rata

Rat ubrzo zahvata i Srbiju zajedno sa svim užasima koje je doneo.

U blizini radnje tada je pala bomba i puklo je staklo na izlogu. E sad, gde vi da, aprila 1941. godine, nađete staklo? Nigde. A bila je na snazi radna obaveza koju je ondašnja vlast propisala, da dućan, imali vi mušterije ili ne, morate da otvarate svakog dana. Onda su moji u korpi za veš, tada smo stanovali u Siminoj ulici, donosili nešto robe, ređali u izlog dok traje radna obaveza. A onda popodne, kada počne policijski čas, ponovo spakuju robu i vrate se kući. I tako svaki dan.

Ipak, i u ovakvim uslovima, parfimerija je imala mušterije.

Iznenadili biste se. Muka, rat, ali ipak je sve funkcionisalo. Blizina Zelenog venca, koji je oduvek bio velika pijaca, dovodila je do toga da su snaše, čak i u tim uslovima, nakon što rasprodaju sir, živinu i drugu robu, dolazile da kupe kremu, ruž za usne ili malo nekog mirisa. Često se dešavalo, pošto nije bilo para, da svojom robom, sirom, kokoškom, plaćaju za ono što žele da kupe.

U radnju su dolazili svi, pa čak i nemački oficiri.

Dolazio je, recimo, jedan nemački oficir koji je kupovao kolonjsku vodu posle brijanja, a jednom je narudžbinu platio pisaćom mašinom koju je doneo u Beograd kao ratni plen iz Francuske, a koju sam koristio do pre dve godine. 

Priču o ovoj pisaćoj mašini možete pročitati ovde.

U isto vreme, tokom rata, parfimerija je poslužila i kao tajno skrovište.

Stric je imao jednog školskog druga koji se od Nemaca skrivao u lokalu, a bukvalno iza ugla je bila specijalna policija. Kada bi završili sa poslom, zaključali bi vrata i on bi tu prespavao. Ujutro je odlazio kada se radnja otvori i to je tako trajalo neko vreme. Inače, taj stričev drug je 1944. godine, odmah pored Peke Dapčevića ujahao među prvima u Beograd. Na nesreću, kada je bila rezolucija Informbiroa, on se odlučio za pogrešnu stranu i završio je na Golom otoku.

Posleratne muke

I po okončanju Drugog svetskog rata parfimerija nastavlja sa radom, ali ne zadugo.

Završava se rat i stric, imajući znanja potrebna za novu državu i vlast, odlazi u državnu službu. Deda je otišao u penziju, a ovim nastavlja da se bavi samo moj otac. Nažalost samo do 1948. godine. U eri posleratnih nacionalizacija, kada se na privatnike nije gledalo blagonaklono, u Srbiji je zatvoreno 30.000 raznih zanatskih radnji. Naša je stigla na red baš te 1948.

Usledilo je par preteških godina za porodicu Jovanov.

Otac je radio sve i svašta kako bismo se prehranili. Srećom je, pre rata, završio Trgovačku akademiju i bio jako dobar u knjigovodstvu. Zahvaljujući tome je uspeo da nađe posao u trgovinskom preduzeću “Kosmaj”.

Ipak, posle nekoliko godina, vlasti kažu – radnom narodu, trudbenicima, osim osnovnih potrepština, hrane, obuće, odeće, moramo još malo nešto da im ponudimo, neku robu široke potrošnje, da bi se ipak osetilo neko zadovoljstvo. I maja 1954. godine donosi se odluka da ponovo mogu da se imaju zanatske radnje, priča Nenad Jovanov napominjući da su postojali dodatni uslovi koje je država propisala. Nije se smelo nastavljati ime radnje, niti robna imena.

Tu je nastala velika dilema kod mojih roditelja, majke Leposave i oca Dragoljuba. Da li se zadužiti kod prijatelja i rizikovati da vlasti ponovo kažu da se ukidaju zanatske radnje i ući u problem kako onda vratiti taj novac ili ne? Ipak, prelomili su i moj otac nalazi ovo mesto, gde je prethodno bio obućar koji je otišao u penziju.

Novi početak

Radnja pod novim imenom “Sava”, koje nosi do danas, konačno je zaživela 20. avgusta 1954. godine. Naziv “Sava” inače mnogi pogrešno vezuju za ime reke, istina je zapravo sledeća:

Roditelji su dugo razmišljali o nazivu. Da li ovako, da li onako. Spletom okolnosti, mom ocu su se i jedan i drugi deda zvali Sava. Deda Sava Bogojević, kafedžija iz Jaše Tomića i deda Sava Jovanov kolar, bili su zanatlije i radili su svoje zanate sve dok su mogli da rade. I tati padne na pamet, ako su njih dvojica radili do kraja života, valjda ću i ja do kraja svog života na miru raditi svoj zanat. I tako je i bilo, čak su ga mnogi i oslovljavali sa Savo i on ih nikada nije ispravljao, a tako je i sa mnom danas. Inače, sve do maja 2009. je moj otac dolazio na posao, baš kao i njegove dede. Preminuo je decembra te godine.

Po otvaranju, usledila je nadčovečanska borba i danonoćni rad kako bi se vratili dugovi. Iako mali dečak, i Nenad je davao svoj doprinos.

Ovo je samostalna zanatska radnja i zasnovana je na porodici. Svi smo učestvovali u procesu proizvodnje. Neko nabavlja, neko proizvodi, neko je sa mušterijama i mi smo ceo dan zajedno. Ja sam bukvalno živeo i rastao ovde u radnji. Dobijao sam prvo neke male posliće od oca – recimo da razdvojim male od velikih flašica i slično, i ulazio sve dublje i dublje u posao ne nadajući se da ću se jednog dana baviti i sam ovim poslom. Tu me otac veoma mudro podučavao poslu tako da nikada nisam osetio to kao opterećenje. Dobijao sam novac za bombone kao mali, a kasnije mi je nagrada bio novac za bioskopske predstave koje su bile moja “droga”. Dok se nisam oženio i odselio, ja sam sa roditeljima bio 24 sata. A i kada sam se oženio bio sam 10-12 sati sa njima u radnji.

Asortiman je bio pozamašan i svako je za sebe mogao pronaći ono što mu je potrebno.

Bilo je više tipova krema za lice. Nekada je bilo popularno imati bled ten, pa su seoske snaše, koje su bile puno napolju i dobijale tamnu boju, kupovale “Ledeno belilo” kremu koja je izbeljivala kožu zahvaljujući cink-oksidu koji je činio da ten bude bleđi. Tu su bili puderi za lice, losioni za čišćenje lica od šminke, ruževi za usne, lakovi za nokte… Takođe, bilo je nekada popularno imati latino izgled kose a la Rudolf Valentino tako da smo imali različite tečne i čvrste preparate za kosu.

Iza svakog proizvoda stajalo je puno rada i učenja. Pomoć je, naravno pružao i Nenadov stric koji se, u to vreme, odselio za Francusku.

Naravno, tada nije bilo interneta da samo ukucate i saznate šta vam treba. Za gomilu stvari je kriv Milenović Dragomir. On je, još pre rata, naučio puno stvari mog strica i oca, a potom, im prevodio literaturu sa francuskog, dopisivao se sa stručnim ljudima u Francuskoj u njihovo ime i tako dalje. Kada su nam oduzeli radnju, stric i strina nisu mogli da podnesu tu sramotu i bes i emigriraju u Francusku. Živeli su u Parizu ostatak svog života. Međutim, nakon što su moji roditelji ponovo otvorili lokal, upravo su nam oni bili stalna veza sa Francuskom u smislu nabavke sirovina i komunikacije sa tamošnjim firmama. Svakog avgusta se zatvarala radnja na tri nedelje i mi smo odlazili kod njih i skupljali po fabrikama naručene sirovine i vraćali se. Moji su proizvodili i robu angro – to jest radili su i za druge. Nije postojala društvena proizvodnja ove robe tih godina. Sećam se i čika Miće Bratuljevića koji je odvozio robu u sanducima na železničku stanicu. Sanduci su se koristili više puta, kao i ekseri koji su se vadili. I danas imam te eksere.

Radilo se non stop, a svaki dinar je odlazio na vraćanje dugova.

Po nekim starim normama, bili ste veći čovek ako novac vratite pre nego što ste rekli da ćete vratiti i moji roditelji su se trudili da to postignu. Jedan od ljudi koji je tati dao značajniju novčanu pozajmicu bio je Zdravo Andrić, naš kum. Rekao je mom ocu: “Dragoljube, vratićeš mi kada možeš”. I tata ga je ostavio za poslednji tren. Tako mu je 1961. ili 1962. godine, konačno vratio novac. Sledeće 1963. na proleće moji su konačno uspeli da vrate sve dugove i čak uspeli da ostave neki dinar sa strane. Kupili su neku staru “opel olimpiju”. Svi džakovi i tereti sa leđa su odbačeni. Tada smo osetili to da smo zaista slobodni od svih dugova.

Važan deo posla bilo je i reklamiranje.

Nećete verovati, ali tada novine nisu svi čitali. Koštale su koliko i hleb, a u tim godinama većina je birala hleb. Novine su se čitale u kafani ili kod brice. Međutim, ljudi su odvajali od usta da bi odgledali novi film u bioskopu. Čekalo se u redovima da se kupi karta. I mom tati padne na pamet da napravi stakleni slajd, bojen rukom, koji će se prikazivati između žurnala i znaka “zabranjeno pušenje” koji su išli pre početka projekcije filma.

Takođe, postojao je još jedan način reklamiranja.

Naime, moglo se, za jako malo para, ići na časove letenja. I moj otac je, o većim događajima i vašarima, štampao plakate koji su bacani iz aviona. Tu je, na vašaru u Šapcu, bio jedan događaj. Naime, dužnost osobe koja je iz aviona izbacivala plakate, bila je da to uradi što pre kako plakati ne bi bili razbacani i tamo gde nema ljudi. Međutim, u žurbi, taj čovek je bacio i jedan nerazvezan paket plakata koji je trupnuo među narod. Srećom, niko nije bio pogođen. Ali, to je bilo delikatno vreme i tata je odmah bio pozvan u narodnu miliciju da pruži objašnjenje. To što je on bio u radnji u tom trenutku i što su neki sportski piloti to izbacivali je objašnjeno, ali se ispitivalo da li je to bilo nešto protiv države i naroda.

O tome koliko je parfimerija “Sava” bila popularna među žiteljima Beograda svedoči i klijentela koja je tu nabavljala svoje kozmetičke i parfemske proizvode.

Ondašnja čuvena glumica Olga Spiridonović ne samo što je bila mušterija, nego je postala prijatelj sa strinom i stricem. Žene ondašnjih oficira i ljudi na položajima su često dolazili u poratnim godinama. Između ostalih, supruga Žarka Broza je bila mušterija. Trebalo je da dođe i Jovanka Broz, ali se to, nažalost, nije dogodilo. Prosto, takve robe nije bilo na svakom ćošku i kod nas su kupovali svi.

Parfimerija danas

Nekada porodični posao Nenad Jovanov danas obavlja sam i u smanjenom obimu kao penzioner preduzetnik.

Jedan po jedan artikal smo gasili i na kraju smo ostali na tome da radimo sa artiklima koji su bili i početak ove radnje – parfeme. Danas je otežana proizvodnja. S jedne strane fabrike su povećale minimalna pakovanja sirovina, primarno eteričnih ulja, na veće količine zbog automatizacije proizvodnje. Kilogramski je to jeftinije, ali je zanatlijama neizdrživo da kupuju na veliko. Nekada je minimalna količina bila pola kilograma, a danas je pet i to ubija struku. Tako sam ja ostao poslednji zanatlija u Beogradu koji i dalje proizvodi parfemske proizvode. Ono što nas je održalo, nas zanatlije koji i dalje radimo, su zatečene sirovine kojima možemo da preguramo. Više ne idemo u individualne nabavke jer obim posla to ne opravdava. Uzima se preko uvoznika koji naplaćuju više, ali da bi ste uopšte došli do sirovina za proizvodnju, kažete dobro je da uopšte mogu da kupim.

Kupci redovno dolaze u parfimeriju “Sava”.

Mušterije imamo zbog malih zanatskih tajni koje prave razliku. Naime, na internetu se može sve saznati i u osnovi nema tajne, ali u procesu proizvodnje, ako imate znanje, možete se izdvojiti u odnosu na druge. Proizvodnja je danas skromna i skromna nam je ambalaža. Nema etiketa i ne bojimo mirise već ostaju u onoj nijansi koje je eterično ulje koje je u osnovi. Veliki proizvođači boje svoje parfeme kako bi ispunili zamisao dizajnera o uklapanju mirisa i ambalaže, što je samo marketinški trik, a značajn poskupljuje proizvod. Našim mušterijama to ne smeta jer ih zanima kvalitet, a mi želimo da im ponudimo što pristupačniji i što kvalitetniji proizvod.

Za kraj, majstor Jovanov otkriva i kako pravilno izabrati parfem.

Parfemi se prave tako da se “otvore” na 36 stepeni, što je temperatura ljudskog tela. Zato ne treba miris isprobavati prskanjem na kartončić ili papirić već uvek prskanjem na kožu. Ako se to uradi, parfem će biti na temperaturi okoline i nedostajaće mu barem desetak stepeni da se u potpunosti “otvori” i pokaže svoje pravo lice.