Da li imate preko 18 godina?

Ostavinska galerija: 15 minuta slobode izlaganja

Ostavinska galerija se nalazi na adresi Kraljevića Marka 8, a deo je Kulturnog centra Magacin, prostora koji je specifičan i inovativan po svom načinu funkcionisanja.

3
0

Magacin već nekoliko godina uspešno funkcioniše po modelu otvorenog kalendara, koji se zasniva na principima kao što su dostupnost velikom broju organizacija i pojedinaca, otvorenost i tolerancija, zajednički rad, deljenje prostora, ali i odgovornosti. Ideja je da se Ostavinska galerija koristi na isti način kao ostatak Magacina, a ona nije namenjena samo vizuelnim umetnostima, te se u njoj mogu realizovati najrazličitiji sadržaji: od izložbi, preko filmskih projekcija, performansa, razgovora i tribina, radionica, muzičkih događaja, do nekih potpuno eksperimentalnih formata koji će se tek pojaviti.

Jedan od pomenutih eksperimentalnih formata su Otvaranja – tvojih 15 minuta. Prva Otvaranja su se sastojala od 13 izložbi i performansa i održana su od 26.12. do 29.12.2016. godine, a druga Otvaranja, završena sinoć, održavala su se od 20.02. do 23.02.2017. godine, a u okviru njih dogodilo se 11 izložbi i performansa. Povodom toga, a i povodom umetničke scene u Beogradu i mogućnosti njenog razvoja, razgovarali smo sa delom ekipe –  Jelenom Mijić, Anom Dimitrijević, Markom Dimitrijevićem i Lukom Kneževićem-Strikom.

S leva na desno: Luka, Ana, Marko, Jelena

S leva na desno: Luka, Ana, Marko, Jelena

Šta može da se desi u 15 minuta, a ne može u 15 dana neke regularne postavke?

Jela: Format je nastao kao odgovor na hronični nedostak prostora za umetnost, a pogotovo eksperiment, ali i na nedavno poigravanje Vorholom i “visokom” kulturom u dnevnopolitičkim tokovima u Beogradu i Srbiji, te nam je kao potka poslužila njegova čuvena fraza o 15 minuta slave. Suštinski format se bavi fenomenima otvaranja i izložbe, propitujući formalnu strukturu izložbe. U praksi: svako od umetnika ko se odazve i odgovori na uslove javnog konkursa dobije na raspolaganje 40 minuta da svoju postavku izvede, zatim i 15 minuta da održi otvaranje, a nakon toga 10 minuta da skine svoju postavku i oslobodi mesto za sledećeg umetnika koji momentalno kreće u isti taj proces.

Ana: Ono što nam je bilo zanimljivo je i taj čin otvaranja, odnosno, na regularnim izložbama ljudi i dođu samo na otvaranje, sve se desi u prvih pola sata ili sat vremena izložbe. Ovde se dešava neka kondenzacija sadržaja i skretanje pažnje publike baš na radove umetnika, jer kada istekne 15 minuta, izgubili su priliku da ih vide.

Marko: Pitanje je i koliko ljudi žele da se potrude za tih 15 minuta, znajući da će to samo kratko trajati. I moraju da se odluče ponekad na šta će staviti fokus, jer niko se neće šetati tu 2 sata ili moći da se vrati za 5 dana.

Ana: Sve je neuhvatljivo. Moraš da obratiš pažnju.

Da, često taj sociološki ritual biva važniji od samog sadržaja izložbe.

Ana: Ima tu i raznih drugih elemenata, incest scene, a pod tim mislim na činjenicu da ljudi posećuju izložbe samo onih ljudi koje poznaju, prijateljske izložbe, ne postoji zdrava kritika, sve to zajedno. Šta se dešava ako totalno radikalizujemo stvari? Skretanjem pažnje, uspostavljanjem same galerije kao prostora i ljudi koji se time bave u tom trenutku, umetnika i publike. Svi su prisutni, imamo samo 15 minuta, pa možda dobijemo neke druge rezultate. To je sada i samo sada.

Marko: U nekom budućem tumačenju, ovakav program bi mogao da nađe pandan u nečemu što je muzički singl. Neko malo prikazivanje, presek rada onoga što trenutno radiš. Kao da snimiš neki hit; u vizuelnim umetnostima to ne postoji, a ova kratka forma bi mogla da bude slična tome.

Šta je sa timom Ostavinske galerije?

Jela: Ostavinska galerija nema zaposlene niti tvrdo definisane funkcije i pozicije, dakle ne postoji galerista, tehničko osoblje, kustoski tim, pa onaj ko realizuje program ima odgovornost prema prostoru i mora da obezbedi i da se poštuje njegovo radno vreme, odnosno da on bude otvoren minimum 4 sata dnevno, 5 dana nedeljno, a tim galerije može da pruži određenu, ali ograničenu tehničku i logističku podršku. Tim koji se bavi promišljanjem toga šta bi Ostavinska galerija mogla da bude je fluidan i otvoren za nove članove. Trenutno tim čini 13 članova koji na razne načine doprinose funkcionisanju prostora: Ana Dimitrijević, Ksenija Jovišević, Stevan Vuković, Goran Denić, Miloš Ćosović, Luka Knežević-Strika, Marko Dimitrijević, Lidija Antonović, Marko Milić, Emilija Stanišić, Uroš Jovanović, Tatjana Ivanović i Jelena Mijić.

Šta mislite da je drugačije do sada doneo ovaj program – i učesnicima i posetiocima? Je li doneo nešto vama, pojedinačno i kao kolektivu?

Jela: Super je što su ta prethodna otvaranja pokazala da stvarno može svašta da se uradi čak i za tako kratko vreme, taj format je isprovocirao ljude. Neki su imali standardno izlaganje, okače i skinu svoje radove, ali više je bilo onih koji su baš odgovorili na propozicije, što se kod nas retko dešava. To mi je najuzbudljivije, izlaženje iz standardnih okvira.

A merite vreme, baš samo 15 minuta?

Ana: Da, imamo štopericu (smeh).

Jela: Imamo sekundanta; je l’ se to tako zove, osoba koja vodi računa o vremenu?

Luka: Prekinuli smo na primer Borisa Burića, on je puštao video rad koji traje 17 minuta, ali pošto je prekinut na petnaestom minutu, izložio si praktično nešto novo, izložio si prekid.

Ana: Sad je tu zanimljivo i pitanje nizanja, niko praktično ne izlaže pojedinačno…

Da,  izložbe dobijaju sasvim novi kontekst, ili je možda “okruženje” prikladnija reč, time što se odvijaju neposredno jedna za drugom. Samim tim, Tvojih 15 minuta insistira i na odnosu među autorima, zar ne?

Jela: Naravno, ali mislim da je za to potrebno da se bude tu sve vreme. Posebno je ludo iskustvo kada si tu sva četiri dana, kao što smo mi bili, i posmatraš ta smenjivanja.

Ana: Da, niz je integralni događaj, a ceo cikus je kao neki karusel stvari koje komuniciraju jedne sa drugima, a na kraju se dobija neka živa slika. Publika se prelivala iz dana u dan, dođu pa se vrate, vrlo je uzbudljivo.

Jela: Za nas koji smo ispratili sve dane, to je bio jedan događaj od četiri dana, ne možeš da zanemariš njegovu dinamiku i tok, ali za publiku koja dolazi samo na jedno veče, sigurno je to sasvim drugačiji doživljaj.

Šta donosi ovaj pristup tretiranja stvaraoca jednostavno kao izlagača koji ima nešto da (po)kaže, a ne njegovo definisanje kroz polje kom po obrazovanju pripada?

Ana: Na ovaj način se umetnici pozivaju da promišljaju i van svojih stalnih okvira, da se oprobaju u u nečemu što im nije blisko, što ih provocira, čini nesigurnim, tera da eksperimentišu.

Jela: Mislim da je posebno važno za mlade da postoji ovakav prostor, u kom će moći da se izražavaju i koji im je stalno na raspolaganju. U prvom ciklusu Otvaranja smo, na primer, imali Anđeliju koja ima samo 14 godina i koja je ravnopravno izlagala sa vrlo afirmisanim umetnicima. Otvranja su pokretna traka, ti si delić nečega, ljudi pristupaju svemu bez nekog velikog straha i tako lako izlaze iz zadatih i standarnih okvira kretanja. Šta loše može da se desi za 15 minuta? Ti si završio, ide sledeći.

Marko: I nema nikakvog akademizma, svako tumači bilo čiji rad, bilo ko izlaže, bilo ko dolazi.

Luka: Kada sam ja počinjao da se bavim čime se bavim, nije bilo ovakvog prostora, a mislim da bi mi dobro došao. Time smo se vodili.

Posebno je uzbudljivo što posetioci prisustvuju i postavci izložbe, pa i njenom skidanju, odnosno ne konzumiraju samo željeni izloženi proizvod, već i autora u gotovo intimnom odnosu sa svojim radovima.

Jela: Da, a dešavalo se i da se ljudi umešaju, krenu da pomažu da se okače radovi.

Ana: Dobro je što pravila ne postoje. Vi dođete, budete tu neko vreme, nešto osetite i možete da uradite bilo šta. I umetnici i publika.

Kažete da galerija nema pravila, nema klasičan kustoski tim i da su funkcije ljudi unutar njega, kao i njihov broj, fluidni. Neki odabir radova za izlaganje se, ipak, vrši; ili ne? Pokažete li sve što je prijavljeno?

Ana: Da. Apsolutno svi mogu da izlažu. To je najvažnija stvar. Ako se prijavi veliki broj ljudi, prosto ćemo ih prebaciti u sledeći ciklus. To donosi neke specifičnosti i zanimljive rezultate,: ljude koji se ne bi našli na istom mestu, na ovom mestu, a pogotovo ne jedni sa drugima.

Jela: Mi ne zadajemo nikakva pravila, što je Ana već pomenula, osim tog formata od 15 minuta i osnovnih propozicija. Isto tako, nikad ne odbijamo nekog ko nije nikad izlagao ranije.

Ana: Mogu da biraju u kojoj će sobi izlagati, koje će se piće poslužiti… Neki ljudi prvi put uđu u prostor kada treba da izlažu, pogotovo kada dolaze iz nekog drugog grada. Oni isto imaju jednako vremena da sve pripreme.

Luka: Pa ipak, i taj format već diktira sadržaj. Meni je neka najneočekivanija stvar, a najzanimljivija, bilo nehotično stavljanje fokusa na to šta sve čini pripremu jedne izložbe. Ljudi se ne bave toliko dramaturgijom prostora, to uzimaju zdravo za gotovo, pogotovo u “viđenijim” prostorima u gradu. Umetnici su, iz inercije ili tehničkih razloga, navikli da se uklope u postojeće. Mnogo je važno za izložbu kako se ona postavlja.

Vi ste, uslovno rečeno, već zadavanjem formata donekle učinili kustoski posao za Otvaranja.

Jela: Baš tako. Razmišljlamo i o rasporedu, naravno, ali ne toliko mnogo. Stvar je eksperiment i živa je.

IMG_0613

Ostavinska galerija imala je i neke standardne izložbe do sada (ukoliko ovu definiciju uzmemo sa rezervom, svakako). Kako to funkcioniše?

Jela: Taj princip otvorenog kalendara je tu, tako da se ljudi prijave i mogu da izlažu. Ali, ono što je posebno jeste činjenica da oni koji izlažu moraju da to učine prema određenim pravilima, propozicijama, moraju sami da budu ovde, postaraju se da galerija bude otvorena i tako dalje.

Ana: Zahtevamo odgovornost prema galeriji, prostoru, umetnicima.

Luka: Malo je prostora koji u ovom gradu nude to, iskreno. Treba vremena da on prodiše.

Marko: Baš kao neki poligon za vežbe.

Pozivamo vas na programe Ostavinske u narednom periodu: 02.03. od 19h Davor Konjikušić pravi aukciju tri državljanstva; od 07.03 – 13.03. Lidija Antonović izlaže fotografije. Osim toga, 09.03. od 19h počinje prvo izdanje novog formata, a to su razgovori s mladim umetnicima koje vode Stevan Vuković i Ksenija Jovišević. Za više informacija i druge programe koji slede, pratite Facebook stranicu Ostavinske galerije. 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: