Da li imate preko 18 godina?

Oliver Šotra: grad u kome živiš je tvoj saputnik, partner, prijatelj

U rubrici Stranci ove nedelje predstavljamo momka koji ističe da je važno ceniti vrednost slobode govora!

3
0

Rođen je u Londonu, a došao je u Srbiju pre tri i po godine. Mešavina engleskog džentlmena i balkanskog lošeg momka postala je, kako on tvrdi, njegov unikatni pečat. Dobro raspoloženje i veselo društvo nisu mu nepoznati pojmovi. Oliver Šotra je, između ostalog, stand-up komičar.

13a

Gde si bio i šta si radio pre nego što si došao u Beograd?

Živeo sam dve godine na jugu Francuske jer sam tamo pohađao internacionalnu srednju školu. Onda sam se vratio u Englesku i studirao, pokušavajući da pronađem svoj put. Hteo sam da brzo otkrijem šta ne volim da radim i čime nikako ne želim da se bavim. Pošto sam dobio odličnu poslovnu ponudu u Grčkoj, preselio sam se u Atinu i radio kao broker, u nekom drugom životu. Tada sam bio mainstream korporativni kreten, bez ikakvog osećaja za stil.

Kako si se zadesio u Beogradu?

Moj otac je poreklom odavde i samim tim imam rodbinu koju sam hteo da obiđem. Bio sam dakle u prolazu, nameravao da se zadržim dve nedelje… i ostao sve do sada.

Naglo si promenio svoj profesionalni pravac. Zašto si rešio da postaneš komičar i kako su tvoji bližnji reagovali?

Oduvek sam gotivio stand-up, a pogotovo komičare. U proteklih par godina sam imao prilike da upoznam ogroman broj komičara, i jednom kada počneš da se družiš sa njima, ne možeš da zamisliš život bez njih. Moja porodica me nikada nije ni terala da nađem posao, samo su me pustili da se pronađem.

U Grčkoj sam pisao članke kao “Englez na Balkanu”, što mi je bilo veoma zanimljivo jer obožavam da posmatram.

Pored toga, pišem i za engleske serije. Stand-up komičari tako i postaju pisci za razne emisije, obično postanu deo velikih timovima.

Neki ljudi su rođene šaljivdžije, i znaju da zasmeju svoje okruženje. Ali šta stvarno znači biti dobar komičar?

Naravno, svi misle da mi samo pričamo viceve. Neki od najgorih komičara su glumci koji se nisu proslavili u svojoj struci, i pomislili kako je ovo laka zamena. Međutim, biti komičar je mnogo više od toga. To ne može da se nauči. Ako imaš talenat, moraš da imaš i dobar sadržaj, neki sastavni deo svog nastupa koji ćeš da dovedeš do savršenstva, perfektno da ulickaš svoj tekst, da prelazi budu glatki, bez ijedne mane. Moraš biti brz, da hitro nacrtaš sliku sa bojicama koje imaš, kako bi zadržao pažnju publike, a istovremeno da uramiš ili upakuješ tu sliku kako bi sve ostalo kompaktno i jasno.

To i ne zvuči tako lako…

Sve je to matematika. Između svakog smeha treba da računaš u proseku oko 8-12 sekundi. Ako pređeš tu granicu, to samo znači da pripremaš teren za neki vrhunac. Što duže traje put ka zamišljenoj tački, to smeh treba da bude glasniji i jači. Smeh mora de bude eksponencijalno jednak iznosu uloženog vremena, da se ljudi ne bi smorili. Zato je kod mene svaka replika mini vic, kako bih imao ritam. Nakon par mini viceva, dolazi poenta tj. “punchline”, ili pomenuti vrhunac. Tu ima još dosta tehničkih detalja, kao i formula, trikova, raznih mehanizama. Ali opet i kada poznaješ sve moguće cake ovog sveta, ukoliko nisi smešan i ako ne poseduješ to nešto prirodom, onda jednostavno ne prolaziš. Svi oni koji se previše trude i ulažu napora, nisu stvoreni za ovaj posao koji zahteva lakoću i ležernost. Opet nije ni sve u talentu. Društveni humor i onaj na bini su dve različite kategorije. Ponekad se i prirodno duhoviti ljudi uopšte ne uklope na sceni, jer nije ista tipologija.

Sada zvuči još teže, pogotovo za one koji imaju strah od zahtevnih gledalaca.

Strah broj jedan kod ljudi je javno izražavanje, pre svih ostalih fobija. Sa humorom je to još izraženije, jer publika odmah oseti ako prvi put nastupaš, ako si nesiguran.

Danas je veliko umeće biti sposoban da se obratiš nekoj masi. Meni to nikada nije bio problem.

Osećam se življe uz tu vrstu nervoze. Priznajem da je mnogo teže nastupati u maloj sali jer je atmosfera intimnija, vidiš skoro svačije lice. Ali nagrada koju dobijaš od publike ne može ni sa čim da se uporedi. Vremenom postaneš zavisnik od smeha.

12a

Kako ocenjuješ stand-up situaciju u Srbiji, i kako bi je uporedio sa onom u Engleskoj?

Kao prvo, nema puno komičara. Kada sam došao, bilo ih je možda dvadesetak u celoj državi. Neki ljudi to ovde ni ne vide kao posao, nego žele da im zabaviš publiku u kafiću tokom neke proslave i praviš spektakl sa programom koji traje oko sat vremena. U Engleskoj imamo potpuno drugačiji pristup. Zbog velikog broja kolega, počinješ u rupama sa pijanim gostima, spreman da radiš besplatno kako bi došao do prilike da upadneš na “Open Mic” gde ćeš imati samo 5 do 10 minuta da se izraziš. Pošto tako nešto ovde nije postojalo, organizovao sam prvi “Otvoreni mikrofon” u Srbiji i počeo da regrutujem komičare sa ovih prostora. Danas se čini da se razvio taj biznis, pa svako želi komičara u svojoj kafani.

Humor je veoma moćno oružje. Pre par godina je u Francuskoj izbio skandal zbog popularnog komičara koji je promovisao mržnju kroz svoje “duhovite” govore, sa izgovorom da se samo šali. Do koje mere je komičar slobodan? Da li stvarno može da kaže šta hoće i kako hoće? Gde je granica?

Svaki komičar ima veliku odgovornost. Kao što to važi i za novinarstvo, ako se plašiš da kažeš šta misliš, ne treba da se baviš time.

Sloboda govora je sastavni deo našeg posla i moramo da cenimo njenu vrednost.

Svako ima pravo da bojkotuje uvredljivog i nešaljivog komičara, kao što svako ima pravo da kaže šta misli. Bill Hicks, jedan odličan komičar, izjavio je nešto što smo svi već čuli: kada nešto cenzurišeš, daješ mu mističnu moć.

A sada isto pitanje, ali u Srbiji?

Odgovoriću sa ličnim primerom. Desilo mi se jednom, pred sam početak nekog šoua na Zemunu, da mi priđe organizator i kaže “”E, samo da znate, svi koji nastupate večeras, nemojte da spominjete premijera”. Bio sam šokiran, besan, i odgovorio “Molim?! Pokušavaš da me cenzurišeš?”. Tada sam odlučio da upravo zato što mi je zabranio tako nešto u sledećih pola sata pričam isključivo o vladi, čak i ako se inače uopšte ne bavim političkim temama…

15a

Gde pronalaziš inspiraciju?

Posmatram svakodnevne situacije. Ono što mi se dešava ili ono što vidim jednostavno zapišem. Na kraju dana, 90 posto tih informacija izbrišem jer znam da neće da upale. A ovo što ostane i što ima potencijal za dobar materijal, rasporedim po temama. Takođe improvizujem.

Koji je tvoj omiljeni trenutak u toku celokupnog događaja?

Najsmešniji deo celog šoua je pre samog nastupa, kao i posle završetka. Tada se komičari okupe, razgovaraju i druže – nema više tenzije zbog publike, svi su opušteniji a samim tim je i humor bolji. Voleo bih uskoro da napravim neku vrstu mini serije upravo tih trenutaka, zbog direktne interakcije.

Koji su tvoji najveći uzori?Richard Pryor i Luis C.K. Ali kada sam bio mali, hteo sam da budem Eddie Murphy.

Kako si došao do ovog stana?

Uselio sam se čim sam došao. Malo sam ga sredio, i ubrzo mi je postao baza, omiljeno mesto na svetu.

Kako doživljavaš Beograd?

Mnogo volim ovaj grad, zato što je vrlo autentičan. Neki ga kritikuju, neki ga obožavaju. U istu ruku je i najbolje i najgore mesto. Ali kakav god da jeste, istinit je. Dobri trenuci su stvarni, loši trenuci su stvarni.

Jedan od većih problema na Zapadu jeste korporativna lažna kapitalistička besmislica.

Odatle dolazi praznina i manjak kreativnosti: ljudima je dosadno, loše se hrane, ne vide svrhu postojanja.

Omiljena mesta?

Moj stan, “Bivši bar”, donji Dorćol.

Šta ti se ne sviđa?

U Atini sam radio kao kuvar u restoranu, i veliki sam ljubitelj dobre hrane, zato sam izbirljiv. Ovde mi nedostaje dobra azijska hrana.

To je sve?

Uvek sam u mehuriću. Vidim samo ono što mi odgovara da vidim i pokušavam da se ne žalim. Onima koji kritikuju loše stanje i korupciju uvek odgovorim da iskoriste to za svoje lične interese! Ako mi nedostaje azijska hrana, sam ću je napraviti… Pritom, ni jedan grad nije perfektan. Kao i u vezama, svako ima neku manu. Grad u kome živiš je tvoj saputnik, partner, prijatelj.

Osim što nastupaš često u Londonu i Berlinu, interesuješ se još za razne stvari. Čime se još baviš?

Ja sam takođe muzičar. Sviram klavir i bubnjeve, a u poslednjih par godina ovde u Beogradu snimam sa nekim veoma talentovanim muzičarima i vokalistima, stranim kao i domaćim. Moj alias je “Remedii”, i imam mnogo muzičkih uticaja, uključujući hip hop, elektro i pop. Moj tim i ja smo nedavno krenuli sa muzičkim spotovima, a to je nešto što u čemu neizmerno uživam. Definitivno će biti još mnogo klipova u predstojećim godinama.

Pesma koja te podseća na Beograd?

Bebi Dol, Mustafa.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: