Da li imate preko 18 godina?

Novosadska Kineska četvrt – oaza drugačijeg

Kineska četvrt je jedno od poslednjih utočišta alternativnog, drugačijeg i slobodarskog u Novom Sadu.

Kineska četvrt, kao neobična i jedinstvena novosadska oaza, ima specifičan način funkcionisanja i (samo)održavanja, koji je sticajem niza okolnosti u budućnosti potencijalno doveden u pitanje. Po svojoj lokaciji savršeno izolovano-neizolovana od ostatka grada do sada je bila predmet interesovanja samo (mladih) ljudi koji za realizacije svojih ideja i potencijala nigde drugde u gradu nisu mogli da pronađu ili dobiju odgovarajući prostor. Ipak, čini se da je Grad Novi Sad prepoznao Kinesku četvrt kao polje potencijalne komercijalizacije i eksploatacije za potrebe predstavljanja Novog Sada kao Evropske prestonice kulture 2021. Najavljena je izgradnja manjeg hotela, kancelarijskog prostora i objekata za preduzetništvo u kreativnim industrijama, ali se narativi o ciljevima i svrsi renoviranja Kineske s vremena na vreme menjaju.

Koje je istorijsko nasleđe Kineske, šta ona u svom trenutnom obliku i kulturnom smislu predstavlja za Novi Sad, rekli su nam Dragana Konstantinović – arhitekta (Društvo arhitekata Novog Sada), Igor Todorović Zgro – programski urednik novosadskog Studentskog kulturnog centra i Miljan Bosančić – ex Društveni centar.

Dragana, da li možete ukratko da nas upoznate sa istorijatom dela Novog Sada poznatijeg kao Kineska četvrt?

Dragana: Kineska četvrt je industrijska četvrt Novog Sada, nastala 30-ih godina 20. veka, koja se razvijala u okviru industrijske zone duž Dunava (područje Limana), koju je saobraćajno napajala železnička trasa u južnom delu grada, između grada i reke. Pomeranjem železničke trase i industrije na sever, zona dunavskog priobalja i jugozapadnog dela grada, zapadno od Bulevara 23. oktobra (današnjeg Bulevara oslobođenja) dobila je novi programski tertman i počela da se razvija kao stambena zona grada. To znači da je od sedamdesetih godina počelo iseljavanje industrije iz ovog dela grada, čime su formirane zone napuštene industrijske arhitekture. Na taj način otvoreno je i pitanje njihove reaktivacije, rušenja, prenamene, konzervacije…

Fabrika je na neki način zaštitni znak Kineske četvrti; kako je sve počelo? Vi ste zapravo prvi ovde počeli da pravite koncerte 2009. u objektu pored Manualovog muzeja?

Igor: SKCNS je bio jedini SKC u Srbiji bez programskog prostora, oduvek, vapili smo za nekim prostorom koji će biti naš. Dok nemaš nešto svoje gde možeš redovno da održavaš programe, neprepoznatljiv si, ne vidiš se. SKCNS je po gradu pokretao mnoge prostore (bunker ispod Izbe, programe u bivšoj Art klinici, na Gradilištu), izložbe, koncerte, ali kontantno smo bili gosti u tuđim prostorima.

2009. godine javila se Kineska četvrt kao opcija i varijanta da se uradi izložba koja se skroz uklapa u ambijent same Kineske, koja je sada sređena u odnosu na to kakva je bila pre osam godina. I tada smo u napuštenom magacinu (čiji je jedan deo kao magacinski prostor koristio Manual) organizovali izložbu “Garažni festival đubreta” fotografija Zorana Palurovića Pampusa. Na otvaranju te izložbe svirao je (na betonu) Red Union, a na zatvaranju organizovali smo koncert koji smo simbolično nazvali “Pokretna i nepokretna imovina”. SKCNS je do tada objavio oko 50-ak albuma, mahom novosadskih bendova, i na tom koncertu sviralo je 10 bendova, sve je snimljeno i objavljen je DVD. To je bio maksimalno odrađen događaj u prostoru u kojem nikad ništa slično nije organizovano. Bukvalno smo, od ulaska do objavljivanja DVD-ja, uradili sve sami. Tada smo shvatili da to nije jedini prostor, da ih ima još koliko hoćeš po Kineskoj četvrti koji bukvalno zjape prazni i traže da se neko kreativan useli unutra. Mi smo tada ovu Kinesku četvrt između sebe nazvali “art kvart”. Zamišljali smo kako bi dobro bilo da smo mi ovde, prekoputa da je drugi klub, dalje treći, četvrti, da u celom ovom delu što gleda na kej budu, na primer, ateljei, gde će se smestiti slikari, radionice… Grad bi trebalo da bude taj koji će prepoznati taj potencijal, jer je lokacija fenomenalna – tu si u gradu, blizu je, a opet je izolovano, ne smetaš nikome.

Posle toga se desio drugi To Be Punk festival u junu ‘09. gde je korištena bukvalno cela hala Manualovog muzeja zaboravljenih umetnosti. Ateist Rep su obeležavali svojih 20 godina postojanja i ja mislim da se posle toga u gradu nije desio sličan punk događaj sa većom posetom. Tada smo već uveliko grebali, tražili i došli do prostora bivših Vršačkih vinograda, i sklopili smo ugovor sa Poslovnim prostorom. Taj prostor je izgledao jezivo kada smo otvorili vrata marta 2010. Tu smo napravili nastavak Pokretne i nepokretne imovine i tada je Fabrika zaživela i zvanično počela da radi. Ako sada uđeš u Frabriku reći ćeš da je prostor i dalje ruina i da vapi da bude detaljno sređen, ali kada se samo setim koliko je od tada uloženo sredstava… Nažalost, mi smo sve probleme rešavali jedno po jedno, u hodu i sami, bez neke velike pomoći. Uvek smo se bavili popravkama, jer nikada nije bilo dovoljno sredstava na gomili da se uradi sve – što bi trebao da bude i jedan od ciljeva gradskih struktura obzirom na to da je SKCNS prepoznata ustanova sa 25 godina staža, dobitnici smo Oktobarske nagrade… Kada kažem sređivanje, mislim na celu Kinesku četvrt, ne samo na Fabriku. Kada se svi SKC-ovi skupe, na godišnjem nivou njihov broj programa – zajedno – ne prelazi broj programa koji je SKCNS sam realizovao. Fabrika je otvorila neko novo poglavlje života ove cele četvrti. Tu treba zadržati sve te zanatljije koji su ovde već godinama i otvoriti Društveni centar, jedan, i drugi, i treći, i peti. Na kraju, da je sve OK, da je malo logike – kome da plaćaš, šta da plaćaš za ruiniranu zgradu gde je sve neuslovno?

Sve je u redu dok su tu ovi klubovi koji su tu, dok se ne useli neko iz Laze Telečkog. Prvi momenat kada bude kafana tog tipa, možemo da gasimo sve.

Misliš li da će do toga neminovno doći?

Igor: Nadam se da neće.

Šta misliš da će se desiti ukoliko grad sprovede plan da ovde sve sruši i podigne nešto drugo iz temelja? Lokacija je atraktivna, međutim do sada grad nije baš prepoznavao njen potencijal i sada odjednom kada su neki ljudi pokrenuli stvari.

Igor: Ja ne znam za taj plan. Ne verujem da će oni ovo da ruše da bi pravili novu Laze Telečkog. Ako se nekada to bude desilo, praviće ekskluzivne stambene blokove, ali mislim da im i nije nešto do toga; koliko god da je lokacija atraktivna, zemljište je loše, a čim prva kiša padne podzemne vode prave haos. Ja mislim da do toga neće doći, pogotovo što je Novi Sad dobio kandidaturu za Omladinsku predstavnicu kulture i za Evropsku predstavnicu kulture, i Kineska četvrt je u stvari nešto što treba da bude udarno mesto. Uloži, sredi što više prostora gde nije važan samo komercijalni aspekt. Nemoj mi otvarati više kafana, ne treba mi kaver bend, daj kolonije slikara, umetnika, autorske bendove…

Cene karata za sve događaje u Kineskoj su uvek pristupačne, bez obzira na to koliko veliki bendovi dolaze, da li je to generalno u duhu Kineske četvrti – dostupnost sadržaja? U Društvenom centru su “cene” ulaza bile donacije, bez određenog minimalnog iznosa za donaciju.

Igor: Tu ja možda nisam kompetentna osoba, jer imam problem sa tim cenama karata. Sa strane organizatora, meni je neverovatno da ti dolazi bilo koji strani bend i da ti svira za dva evra. To je porazno. Pređi samo 97km na sever i nema šanse da je karta 1,5e ili 2e. Pogotovo priča sa donacijama. Kod nas nema svesti za donacije, taj neko prvo treba da skonta u glavi “aha, taj bend je doputovao, treba im za gorivo, treba sutra da jedu, da nastave put…” Nažalost smo u situaciji da mora da se ide sa niskim cenama karata zato što nema puno ljudi koji dolaze na svirke u Fabriku, i koji su dolazili u nekadašnji DC. Šta treba da se desi da dođe jako puno ljudi – ili da nema svirke mesec dana (što je nemoguće) ili da dođe neko ozbiljno jako ime, a to košta. Onda razmišljam – je l’ moguće da Goblini sedamnaesti put rasprodaju koncert za koji karta košta 1000 din, a da onda za tri dana tri fenomenalna benda dođu i ti ne možeš da prodaš 56 ulaznica.

Miljan: U Novom Sadu je ljudima uz hiperprodukciju događaja teže da isprate sve, a mislim da i nemaju toliko sredstava da isprate. Inače, što se tiče donacija, moram da dodam da smo mi u Društvenom centru imali primetan napredak. Pokušavali smo ljudima i na licu mesta da objasnimo, čak smo delili i flajere obrazovnog karaktera na kojima smo objašnjavali zašto i kako sa donacijama i onda se dešavalo da se skupi prilično novca bendove koji nisu toliko ni očekivali. Iz iskustva znam, pošto sam dosta koncerata organizovao i po drugim klubovima koji su bolje opremljeni, kada se plate svi troškovi – tipa obezbeđenje, profi tonac i tako dalje – manje para na kraju ima za bendove. U DC-u smo svemu pristupali volonterski, od tonaca do ostalih, i ljudi su imali svest da je to naše. Bukvalno se sve što bi se na ulazu skupilo od donacija davalo bendovima. Posle nekog vremena je to sve došlo na svoje i neki koji su na početku bili nezainteresovani za to su vremenom počeli da daju svoju podršku. Mislim da smo kod većeg dela publike na kraju i uspeli da bez neke prinude sprovedemo princip solidarnosti. Naravno, ima ljudi kod kojih to godinama neće doći do nekog stupnja razvoja, ali većina je podržavala bendove i tako što su kupovali njihovu robu sa štandova i tako dalje. To je funkcionisalo na tom nivou, ali ko ima uslova da naplaćuje ulaz, neka to i radi.

Iz ugla ljudi koji su aktivno učestvovali u izgradnji Kineske kakvu danas poznajemo, šta ona predstavlja za Novi Sad?

Igor: Jedino mesto koje nudi nešto što nemaš nigde drugde u gradu. Ne možeš da porediš Kinesku ni sa čim drugim. Kvalitetnu svirku domaćeg/stranog benda, bilo kog nivoa, izložbe umetnika… Pomenuću Fabriku jer pričam ispred SKC-a: Akademija umetnosti nigde nema uslove kakve ima kod nas. Ti selektuješ, dovedeš studenta koji će praviti prvu izložbu kod nas, damo ti prostor, damo ti ljude koji će ti pomoći oko postavke, odštampamo katalog, napravimo otvaranje, medijsko pokrivanje. Akademija već 6, 7 godina organizuje završnu izložbu Razlike u Fabrici. Galerijski prostori u gradu su beli zidovi, pazi gde ćeš šta da kačiš, da nešto ne oštetiš… U Fabrici možeš da ofarbaš zid, srušiš ga ako hoćeš, tako da definitivno Fabrika, a i cela Kineska četvrt nudi nešto što nećeš naći nigde drugde u gradu. Sem CK13 u gradu više nigde drugde ni nemaš koncertni prostor (ne računam kafane i kaver bendove).

Miljan: Godinama sam imao prilike da gledam ili slušam o, recimo, Krojzbergu u Berlinu ili San Lorencu u Rimu, i onda smo konačno došli do toga da imamo nešto svoje što počinje da liči na to, i po sadržaju dešavanja i gde se skuplja različita publika. Preko dana su tu majstori u njihovim radionicama, uveče dolaze ljudi na izložbe, koncerte… i došlo je do spajanja svih tih ljudi, što je meni bilo najzanimljivije. Najbolje je bilo to što se radilo kolektivno i sve je bilo volonterski, ljudi su uglavnom pravili dešavanja koja su ih njih same zanimala: tribine, svirke, žurke, izložbe. Svako ko je bio zainteresovan za nešto imao je otvorena vrata, ne samo u DC-u nego i u okolnim mestima. Mislim da bi grad, ako hoće ovde da pravi neke hostele ili prostore za IT firme, mogao za tu svrhu da iskoristi neke druge lokacije. Ukoliko će ovo da bude kreativna četvrt, ne vidim zašto je hostel više kreativniji od neke radionice čamaca ili tako nečega. Mislim da kapital ovde ne treba da bude prioritet, iako to inače ide tako u društvu. Ovo je oaza gde se misli na drugačiji način i bilo bi dobro da ostane tako.

Dragana, u svetlu nekoliko primera (bespotrebnog?) rušenja istorijskih relikata poput dimnjaka u Radničkoj ili zgrade preko puta Glavne pošte u kojoj se nalazila banka, da li je i zašto važno da delovi grada poput Kineske četvrti ostanu “konzervirani”, u smislu da ih se ne treba menjati iz temelja radi komercijalizacije?

Dragana: Već duži niz godina prostorne politike u gradu sprovode se s mnogo nelogičnosti i bez postojanja jasnije generalne strategije koja se oslanja na javni interes.  U tom procesu, ljudi su najosetljiviji na pitanje graditeljskog nasleđa. Savremeni gradovi, koji su sačinjeni od različitih slojeva arhitekture, zahtevaju različite modele očuvanja i konzervacije, dovoljno fleksibilne da podrže dalji urbani razvoj, i dovoljno osetljive na specifikume samog objekta koji je predmet očuvanja. U pogledu Kineske četvrti, ovo pitanje je vrlo osetljivo. Ovo područje ima pre svega ambijentalne arhitektonske vrednosti, koje su u potpunosti sagledane tek onda kada su spontano zaživele aktivnosti u prostoru.  Jedan uzbudljiv i neformalan suživot različitih grupa korisnika ovom prostoru obezbeđuje programski diverzitet i urbani život drugačijih kvaliteta. U tom pogledu, odlična je inicijativa Grada da se ovo područje planskim dokumentom vrednuje kao područje izuzetnih ambijentalnih vrednosti i programa koji pripadaju pretežno domenu kulture, ali su dalje realizacije ovog planskog okvira ostavljene tržišnim uslovima i privatnom investiranju u kulturu, koje je kod nas jako retko, te otvara prostor za razmišljanje oko potencijalnih spekulacija.

Dakle, Kineska četvrt zahteva jednu jedinstvenu strategiju – viziju i koncept – koja se oslanja na demokratske mehanizme arhitektonskog konkursa, participacije i dijaloga svih aktera, ili, možda, kao alternativu,  samo neko infrastrukturno unapređenje (grejanje, vodovod, kanalizacija, mreže), koje će podržati nastavak spontanih procesa u ovom području i pospešiti njegovo dalje “okupiranje”. Nakon toga, njegovi stanari i korisnici kreiraće i novi sloj prostornih vrednosti. Svi modeli između – polovična rešenja, kojim se nešto komercijalizuje, ili ostavlja kao mesto tumačenja od strane investitora, u potpunosti bi obezvredili ovaj prostor i ugrozili njegovu celovitost i duh.

Konačno, šta je to što čini jedan grad?

Dragana: Slučaj Kineske četvrti jasno reflektuje savremene procese u javnom gradskom prostoru, i gradu generalno. Pitanje arhitekture, urbaniteta, javnog prostora danas je gotovo nemoguće sagledavati bez kompleksnog društveno-ekonomskog i političkog konteksta koji kreira politike, a onda politike kreiraju grad. U tom procesu, posebno kod nas, nekako je marginalizovan sam korisnik, njegov interes – javni interes, u ime svih. Jer grad, pored arhitekture, čine i njegovi građani.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: