Motori i meditacija

Izgleda da je i dalje čudno kada sa motora siđe i skine kacigu žena. Katja, svetska putnica, urednica bloga vita.rs za BeforeAfter govori o vožnji motorom kao specifičnom stanju slobode, putovanjima u Gruziju i omiljenim rutama.

Koji motor voziš?

Imam dva motora, jedan je Honda Тransalp, 650 kubika, to je putni enduro motor, koji vozim svaki dan po gradu i idem sa njim na putovanja, a imam i jedan off road motor, to je Suzuki DR-Z 400, laki enduro, sa njim idem u planine i brda.

Na koji način se bira motor?

Sve zavisi od potreba i do toga se dolazi vremenom. Transalp mi je šesti motor. Vremenom sam shvatila da najviše volim duža putovanja i tražila sam motor koji bi odgovarao tome. Moj sadašnji motor nije savršen putni motor, a nije savršen motor za grad, zapravo je kompromis, dobar je za sve i takav sam motor tražila. Bitna stvar kada pričamo o izboru motora za žene, jeste i visina motora. Muškarci imaju mnogo veći izbor, jer su veći, viši i jači, i lakše im je da nađu motor.

Kada si počela da voziš motor?

Počela sam da vozim pre 8 godina. Zavolela sam motore uz muža koji već dugo vozi. Prvo sam se vozila sa njim, a onda sam kupila mali skuter, od 50 kubika. Pre toga nikad ništa nisam vozila, i dan danas nemam vozačku dozvolu za auto. Posle godinu dana skuter mi je postao slab; ali sam za to vreme naučila kako da se ponašam u saobraćaju na dva točka i to mi je mnogo značilo. Sledeći motor koji sam kupila bio je motor od 250 kubika, zatim ide duži put promene motora… i evo zaustavila sam se na tome što sada imam. I za sada ne planiram da ih menjam!

Šta te je privuklo motorima?

Rekla bih da je to neki osećaj slobode. Meni je sloboda nešto najbitnije u životu, i motor mi to pruža. Znam da mogu da odem bilo gde, bilo kad. Sa ovim tipom motora mogu da vozim po asfaltu, a ako vidim neki lep šumski putić mogu da skrenem sa asfalta i idem negde drugde.

Kad voziš motor imaš poseban osećaj- kao da si unutar neke slike, u centru dešavanja, u potpunom kontaktu sa okolinom, upijaš sve svim svojim čulima, i nije isto kao kada otvoriš prozore na kolima.

Da li je motor opasan?

To je relativna stvar, sve je opasno. Generalno mislim da je to pitanje karme – da li će ti se nešto desiti ili ne. Ali svakako treba što više smanjiti rizike u vožnji. Utom smislu, bitna je dobra oprema, na tome ne treba štedeti. Ja uvek vozim u opremi, čak i po najvećim vrućinama uvek imam jaknu, kacigu, rukavice i čizme za motor. Što se više čuvaš bolje prolaziš. Nikad ne rizikujem, nikad ne vozim pod uticajem alkohola. Uvek treba paziti na druge u saobraćaju, i posle nekog vremena to ti uđe u podsvest. Ti možeš da predvidiš šta će neko da uradi u saobraćaju. Mogu npr. da predvidim da će neko pored mene da promeni traku, a da on nije ni dao migavac. To posle nekog vrenena počneš da osećaš. Često vozim suvozače- drugarice i muža, i svi kažu da baš pažljivo vozim, vole da se voze sa mnom, niko se ne plaši.

Da li ti voliš brzu vožnju?

Ja ne volim brzu vožnju. Vozim brzo autoputem da bih stigla negde brže. Meni odgovara brzina od 80-100 km na sat. Ne volim samo da projurim, nego i da vidim šta se dešava oko mene. Volim da gledam polja cveća, da upijam mirise. Volim da gledam lepe predele dok vozim.

Za mene je motor i neka vrsta antistres terapije, kad sam napeta sednem na motor i bude mi bolje, kao neka meditacija je, jer zahteva da istovremeno budeš i opušten i skoncentrisan.

Možeš da uđeš u zen?

Možeš. To mi se nekoliko puta desilo. Kada voziš dugo, posebno po krivinama, u jednom trenutku svest se ugasi, kao da podsvesno voziš, kao da te motor sam vozi. U tom stanju zapravo bolje voziš. Fenomenalan je osećaj!

Kad si se osetila dovoljno sigurno i opušteno za ozbiljniju vožnju, za ozbiljnije rute?

Rekla bih, iz svog iskustva, da se posle godinu dana vožnje čovek opusti, i stvarno krene da uživa u vožnji. Mislim da je potrebno godinu dana da se navikneš na vožnju, da se osetiš manje-više sigurno.

Jesu li žene na motoru u većem grču nego muškarci?

Mislim da ženama treba više vremena da steknu sigurnost i da se opuste. Meni je trebalo dosta vremena da se osetim slobodno u krvinama. Ali to dolazi godinama, vremenom, vežbanjem…

Šta je čar vožnje po terenu?

Uh to je čar! Jedna od čari je u tome što možeš da dođeš do prelepih mesta do kojih ne vode asfaltirani putevi. S druge strane, to je pravi sport u kom ti- kroz stalnu borbu sa sobom, pomeraš svoje granice i na taj način se razvijaš. Za off road vožnju treba imati fizičku snagu, dobru kondiciju i hrabrost. Tokom vožnje po terenu neophodna je stalna koncentracija jer paziš na putanju koju biraš, na prepreke na putu i na još milion faktora.

Posle koliko vremena si počela da voziš off road?

Ja sam zapravo počela da vozim na travi! Moj prvi motor, posle skutera je bio pogodan za vožnju po terenu i tada sam i počela. Ali kada sam posle njega prešla na velike motore za putovanja, nisam oko 5 godina vozila off road. Ove godine sam kupila laki enduro motor – Suzuki DRZ, koji je savršen za vožnju po terenu. Prvo putovanje sa njim bilo je u Gruziju.

Otkud tamo?

Mene je oduvek privlačila kultura te zemlje, još od fakulteta, a pre 4 godine smo moj suprug (koji je jednom bio u Gruziji) i ja rešili da odemo tamo zajedno. I zaljubili smo se u Gruziju! To je po svemu jedinstvena zemlja. Njihovi ljudi, hrana, jezik, kultura, ples i muzika su veoma posebni. Priroda je nestvarna, 80 % zemlje su planine, imaju i more, na jugu imaju stepu… Od kada smo prvi put posetili Gruziju, svake godine letujemo tamo. Ovo je četvrta godina i mislim da to nije kraj! Ove godine smo prvi put otišli tamo sa prijateljima i sa 4 motora koje smo dovezli na prikolici vozili bespućima Gruzije. To je bilo nezaboravno putovanje, prava avantura! Motorima smo prešli preko 1000 km po terenu i videli najlepše predele te zemlje. Čak smo se popeli na visinu od 3.000 metara!

Gde si sve bila motorom?

Obišla sam pola Evrope motorom. Prva duža vožnja je bila kroz Češku, skroz do granice sa Poljskom. Više puta sam išla u sve republike bivše Jugoslavije, pa i u Grčku i Mađarsku. Prošle godine sam potpuno sama išla u Nemačku, u Bavariju preko Alpa, a ove godine mi je najduža tura bila Italija, Francuska, Španija, zatim cela Španija Pirinejima do Atlantika, i vratila sam se francuskom stranom Pirineja. Za 18 dana sam prešla 7.000 km. Išla sam sa drugaricom koja je bila suvozač.

Koja ti je omiljena ruta koju si vozila?

Rekla bih da su mi sve vožnje omiljene, svaka je posebna. Volim da vozim u planinama. Dva puta sam bila u Alpima, to je stvarno fenomenalno, puno krivina, prelepih predela, snežnih vrhova…

Da li postoji predrasuda o tome kako je motor “muška stvar”?

Postoji, posebno u Srbiji. U Evropi, u Italiji ili Francuskoj ima mnogo više žena na motorima, i tamo te niko ne gleda čudno. Ovde se iznenade, ali prijatno, i često kažu “Svaka čast, bravo!”. Ponekad zaustave na semaforu pa pokažu palac. Muškarci poštuju žene na motorima, uvek su spremni da pomognu, ako staneš na putu, neko ko prolazi uvek se zaustavi i pita da li sve ok, posebno ako si žensko.

Da li postoji ženska bajkerska zajednica?

Ne postoji zvanično, ne postoji ženski motoklub, ali mi imamo svoju zatvorenu grupu na fejsbuku, gde se dogovaramo oko zajedničkih vožnji. To je super stvar – da ideš negde u vožnju sa devojkama. Bude nas desetak najviše. Jedne godine sam sa 4 prijateljice išla u Crnu Goru na more, obišle smo celu obalu, to je bilo fenomenalno. Po mojoj proceni u Srbiji postoji negde do 100 žena koje voze motore.

Da li više voliš da voziš sama ili u grupi?

Više volim da vozim sama, jer ne moram da se prilagođavam tuđoj vožnji, vozim svojim tempom, stanem kad hoću i slično. Kad putujem, najviše volim da imam drugaricu kao suvozača – imam društvo, a ja sam na motoru i pratim svoj ritam.

Slušaš muziku dok voziš?

Slušam, stalno! Mnogi me grde zbog toga, kažu da je nebezbedno, ali ja od kako sam sela na motor slušam muziku. Muzika je uvek tu, posebno na dugim putovanjima, to mi je neodvojivi deo vožnje i uživanja. Volim i da pevam dok vozim, tako da najviše slušam muziku sa vokalom. Ako vidite na putu devojku na motoru koja đuska i čudno trese glavom, to sam ja. Uspavljuje me vožnja bez muzike. Zanimljivo je da kasnije neke zemlje i neka putovanja asociram sa muzikom koju sam slušala dok sam tamo vozila.

Gde planiraš da putuješ, šta je sledeće?

Velika mi je želja da vozim motor u Severnoj Indiji, u Himalajima, po najvišim putevima na svetu. Mislim da sam psihički spremna na takav izazov, a pripremaću se i fizički. Nadam se da ću sledeće ili one tamo godine ostvariti svoj san. Ako ne odem u Indiju, obišla bih celu Italiju motorom, od juga do severa. Ma vozila bih svuda – samo da imam dovoljno vremena i novca!