Hotel Royal – beogradsko mesto ukrštanja

Bio je kraj 2002. godine. Kraj novembra. Depresivno, pozno jesenje vreme. Hladnoća i mokre ulice, izmaglica. Utorak, najgori dan u nedelji što se mene tiče. Bauljao sam po gradu sa svojim kumom Brankom bez nekog posebnog cilja. Ustvari lažem, cilj je postojao ali nije bio previše sjajan. U tom periodu trenirali smo jedan sport koji smo sami izmislili: svojevrsni bircuz maraton. Rešili smo da overimo sve gradske kafančine koje postoje i odabrali smo pravi trenutak jer već sledeće godine počele su da se zatvaraju, prodaju, gase. I bili smo vrlo uspešni u toj misiji.

Mislim da smo bar jednom posetili skoro svaku birtiju na teritoriji kruga dvojke. Pa i šire. One razvaline od ekspres restorana i bifea po centru gde su se skupljali najčešće novinari, dorćolske rupčage u kojima vise matori dorćolski mangupi, memljive kafanice po Savamaloj (koja je tada bila slepo crevo grada) gde se svirala narodna muzika. Svako mesto je donosilo upoznavanje s lokalnom ekipom, zanimljive razgovore i saznanja. Bio nam je uzbudljiv taj hod po ivici gradske margine. Radio me je na atmosferu Skorsezeovog filma „After Hours“ i to mi je jako prijalo. Na većini mesta bi nas dočekivali sa simpatijama kao interesantne „uljeze“. Valjda zato što smo bili u proseku mlađi po 20-30 godina od njih pa im je prijalo što je u lokale počeo da im dolazi „podmladak“. Prošpartali smo uzduž i popreko ceo taj beogradski ugostiteljski andergraund.

Tako smo te večeri rešili da ubijemo grozni, novembarski, depresivni utorak. Negde iza ponoći spuštali smo se niz ulicu Kralja Petra. Naišli smo na veliki svetleći natpis HOTEL, a na ulazu je pisalo ROYAL. Čekaj, čekaj kako ovo nismo do sada provalili. Lokal kuplerajske spoljašnjosti s tako pompeznim imenom. Kroz izlog smo videli da u bifeu sedi par ljudi. Ušli smo. Na pitanje dokle rade dobili smo odgovor koji nas je prijatno iznenadio – celu noć. Bukvalno, nema stajanja? Da. Genijalno! Oronuli enterijer iz sedamdesetih, možda malo dodatno osvežen osamdesetih. Prijatno memljiva kafanska atmosfera.  Za šankom par lokalnih drinkera, u uglu jedan matori roker. Ubrzo smo se upustili u razgovor s njim. Davio nas je malo o rokenrolu, malo o horoskopu. “Nema danas više dobre, muzike, sve je to  samo prepisivanje”- Ne bih rekao, meni su debitanti The Strokes do jaja. “Ovnove zaobilazite u širokom luku. Psihopate”- Ni za to nisam siguran, znam ih nekoliko i prilično su okej. I još se žalio kako njegov sin, na njegovu sramotu, sluša narodnjake. Posle nekoliko pića krenuli smo kući veoma zadovoljni otkrićem večeri. Jeftino piće i hrana, zabavno društvo i otvoreno 24 časa s pauzom u 6:30 radi usisavanja. Na dugačkoj listi kafančina koje smo overili u tom periodu Rojal se visoko pozicionirao nakon te večeri. Osećali smo se kao da smo otkrili pravu malu zlatnu žicu. Izlazak u nepopularan dan se isplatio.

Nastavili smo da odlazimo tamo, nekada na početku izlazaka, a nekada na kraju. Kako sam saznao kasnije Rojal je jedan od najstarijih hotela u Beogradu. Sagrađen je 1886. godine pod nazivom “Royal”, zatim je 1953. promenio ime u “Toplice”, a 2001, ponovo vratio stari naziv. Prijala nam je ta atmosfera i prisustvo lokalaca od kojih svašta zanimljivo može da se čuje. Bila je uvek neka zanimljiva faca da se sretne. Bilo da je to neki brbljivi pijanac, bilo da je neki misteriozni tip koji nije mnogo pričao ali detalji na njemu, kao na primer, kaubojski šešir i čizme su govorili umesto njega. Dolazile su ponekad i nekakve sumnjive lokalne njuške. Često su se pojavljivale i preupadljivo doterane frajle koje bi na recepciji rekle koga traže, a onda bi ih tip iz obezbeđenja odveo na sprat. Za ovo mesto znali su oni koji su bili upućeni u kafansku mapu Beograda i to je bila klijentela. Nisam mogao da pretpostavim koliko će se to tokom godina promeniti.

Vremenom se po gradu proširila priča o neobičnom hotelu u koji može da se svrati u svako doba dana i jeftino jede i pije. Ova dva faktora omogućila su da Rojal postepeno dobije jednu širu društvenu dimenziju koja prevazilazi granice ugostiteljstva. Postao je mesto ukrštanja svih mogućih socijalnih, starosnih, gradskih kategorija. Veremenom je počela da dolazi sve mlađa ekipa. Mogli ste da zateknete predstavnike najzagriženijih subkulturnih grupacija, ekipe najtvrđih gradskih dizelaša, navijača, poznatih i manje poznatih gradskih umetnika. Danas tamo dolaze svi. Ne postoji ciljna grupa ili grupe koje se vezuju za ovo mesto. Sećam se kad je jedne večeri u bife upala neka gradska gej ekipa u društvu nekoliko devojaka. Seli su za sto, a onda počeli jako bučnu konverzaciju iz koje je, ako pojavni momenat nije razjasnio da su gej, priča definitivno otkrila da to jesu. Ne bi to bilo toliko zanimljivo samo po sebi da par stolova dalje nije sedela grupa mladića uniformisanih u majice 1389. I znate li šta se desilo onda? Ništa. 1389. su sedeli i pili svoje pivo, grupa “veselih” momaka i devojaka s druge strane je cele večeri podvriskivala za svojim stolom. I ništa se nije dogodilo. Nijedan komentar, nijedan konflikt. Kao da su prećutno poštovali pravilo “neutralne teritorije” na čijem se ulazu ostavlja oružje i neprijateljstvo. Međutim nije uvek bilo tako pacifistički. Nekoliko puta prisustvovao sam grupnim tučama u kojima je leteo inventar kao u klasičnom vesternu. Obično su u takvim sukobima učestvovali klinci batice koji su upadali u diskusije koje nisu mogle dovoljno efektno da se izraze rečima pa se prešlo na opipljivije argumente. U jednom periodu je restoran zbog toga ograničio rad na ponoć. Rojal je postao mesto koje spaja nespojivo. Kažu da je osamdesetih funkciju takvog mesta imala “Poslednja šansa” koja je takođe radila celu noć. Zbog toga je pre i posle svega što se dešavalo u Beogradu okupljala sve živo. Novotalasovce koje posle ponoći nisu imali gde dalje, lumpenproletarijat đilkoše koji su u velikom i tuđem gradu tražili mesto gde mogu da se zagreju i presede u sitne sate, gradske lokatore.

Danas se u Rojalu vikendom već od 8 skuplja ceo Beograd na zagrevanju. Posle toga neko odlazi na splav s narodnjacima, neko u klubove kao što su Dragstor ili na 20/44, a neko na nešto potpuno treće. Ali start će biti na tom istom mestu koje će biti jednako odgovarajuće i za prve i za druge i za treće. I posle će se mnogi od njih ponovo naći u Rojalu negde oko 5 ujutro na čilautu. Lokal koji radi celu noć ima funkciju noćne svetiljke za razne vrste koje međusobno ne mogu niti žele da se prepoznaju ali ih privlači ta ista noćna svetlost lokala čija su vrata otvorena bez prestanka. Takva mesta imaju svoju magiju iz koje kroz duge noćne razgovore može da se iznedri mnogo toga kreativnog i zanimljivog. A isto tako može samo da eskalira u vređanje, rasprave pa i nasilje. Lokali kao ovaj su mač sa dve oštrice.

Kulturna ponuda je posebna priča. Ako sedite gore u bifeu zabavljaće vas neka radio stanica na kojoj puštaju samo Ex Yu ljigu. Međutim u restoranu, dole u podrumu, imate narodnjake u fulu. Bend koji praši iz sve snage i gde se neretko đuska kolo. Razlika između klijentele u podrumu i u bifeu je prilično velika. Kao što je Diskoteka 54 bila mesto u kojoj mogu da se sretnu majstori i princeze na ravnoj nozi i Rojal nudi mogućnost da sretnete nekoga ko pripada nekom potpuno drugom miljeu. Naravno u mnogo ograničenijoj beogradskoj varijanti. Poređenje sa Studiom 54 je samo u toj ravni sudara svetova.

Fenomen ovog mesta leži u činjenici da se profil klijntele, koji zapravo ne postoji jer tu dolaze svi,  formirao potpuno spontano. Ako otvarate restoran ili bar vi već u startu projektujete za koju ciljnu grupu pravite svoj lokal. Ili makar imate ideju. A ovde niko ništa nije ni planirao, projektovao, pravio bilo kakvu strategiju. Rojal se pročuo od uva do uva i tu je vremenom počeo da dolazi ceo Beograd. I ne samo Beograd. Neretko se spominjao na internet forumima na kojima se okupljaju stranci na proputovanjima kroz Evropu koji jedni drugima dele savete o gradovima kroz koje su prošli. I oni su ga prepoznali kao mesto specifične atmosfere i energije i preporučivali ga ostalima.

Zato ako želite da u kratkom vremenskom roku upoznate presek celog jednog grada od 2 miliona stanovnika, odakle god da ste, krenite najbolje od Rojala. I očekujte očekivano i neočekivano. I spojivo i nespojivo.