Ljudi su ovde srećni

Nakon što je studirala arhitekturu i počela da radi kao dizajner enterijera u Tokiju, Mariko Hori prvi put je došla u Srbiju 2012. godine kao «artist in residence». Od tada je uspostavila godišnji presek: od početka proleća boravi u Srbiji, a kada zahladni vraća se u Japan svojim redovnim aktivnostima. Leto je gotovo, i upravo je završila četvrtu sezonu svoje «srpske idile». Pre mesec dana, dok je još bila smeštena u Magacinu «Macura», zajedno smo proveli jedno prelepo popodne.

Kakvom igrom slučaja si rešila da dođeš u Srbiju?

U Tokiju sam imala dosta slobodnog vremena u letnjem periodu, i htela sam to da iskoristim za putovanje i smeštaj u sklopu umetničkih programa. Galerija za koju sam radila imala je veliku mrežu rezidencija u celom svetu, i tako sam otkrila neku brošuru za Frušku goru, tačnije mesto kod Sremskih Karlovaca. Međutim, nisu imali nikakve informacije o načinu prijave i proceduri kako da apliciram. Sve je to delovalo atraktivno i misteriozno. Samo je stajala e-mail adresa na koju sam poslala zahtev jednostavnim pitanjem tipa «da li mogu da ostanem kod vas» posle čega su mi odmah odgororili nešto kao «da, dođite» – najlakši upis ikada!

Kako je izgledalo upoznavanje sa drugačijim načinom života i mentalitetom ove zemlje?

Kao prvo, to mesto je bilo u sred ničega. Nisam imala internet, nikakav kontakt sa svetom, ali sam na neki način uživala u tom miru. Jedini komšija je bio prodavac jaja, tako da je prva rečenica koju sam naučila bila «Želim da kupim jaja». Kada su videli Japanku koja priča srpski, odmah su me pozvali na ručak i ugostili. Malo kasnije sam se sprijateljila sa ljudima odavde i započela druženja kroz koja sam svašta naučila.

Koliko dugo si ostala na Fruškoj gori?

U maju sam se vratila u Japan i te godine sam dobila mesto u rezidenciji u Nju Jorku. Ali pred odlazak u Ameriku, razmišljala sam o Srbiji i o tome koliko mi nedostaje. Shvatila sam da treba da se vratim, i odmah sam otkazala boravak u Nju Jorku. To je pravi početak moje priče u ovoj zemlji.

Šta ti je toliko nedostajalo iz Srbije?

Ne znam, sada bih rekla ljudi i priroda. Život mi je udoban, vreme je lepo, svi su prijatni. Lokalnu hranu, a pogotovo piće ne mogu naći u Japanu. Ili ako nađem, nije to to.

Mislim da znam koje piće ti je na umu… Koja ti je omiljena?

Dunjevača!

Bez razmišljanja! A da li si imala prilike da otkriješ neke druge evropske države, pre nego što si uopšte došla prvi put u Srbiju?

O da, naravno! Pre toga sam boravila u raznim rezidencijama, u Grčkoj, Francuskoj, Nemačkoj… Ali razlika je ogromna. Ovo je Balkan, i upravo to mi se sviđa! Posle Srbije sam otkrila Makedoniju koja mi je takođe postala jako draga. U poslednje vreme često slušam njihovu narodnu muziku.

Šta još voliš da slušaš?

Obožavam Darkwood Dub.

Gde si boravila naredne godine?

Bila sam u Erdeviku, opet u Vojvodini. Imam prijateljicu iz Bosne koja je radila u Londonu gde je živela sa mužem i detetom. Jednom je obilazila Srbiju i zaljubila se u neku kuću koju je kupila jer je cena za nju bila povoljna. Nije čak ni prijavila mužu. Kada mu je kazala, rešila je i da ostane tu. Od tada prima goste iz celog sveta.

Kako izgleda tvoj život u Tokiju, i kako uopšte funkcioniše to deljenje na pola godine – na profesionalnom i porodičnom nivou?

Tamo sam jedno vreme radila za arhitektonski biro, nakon čega sam počela da dizajniram paviljone za sajmove širom sveta. Uglavnom sarađujemo sa Štutgartom i Frankfurtom. Imam puno sreće što radim za firmu koja prihvata i razume moj status jer to ipak nije uobičajeno za našu konzervativnu sredinu. Mojim roditeljima je i dalje teško da odobre redovne povratke u Srbiju. Plaše se inostranstva, plaše se da se neću vratiti. Na početku sam čak krila da sam u Srbiji, mislili su da sam i dalje u Tokiju. Uglavnom budem u Japanu od novembra do marta, ali ove godine su me iz studija molili da se vratim ranije jer sam im potrebna, imaju puno posla. Moj dečko takođe živi u Tokiju, ali i on i ja toliko radimo da na kraju ne osećam neku razliku u zajednički provedenom vremenu ako sam tamo ili ovde. Opšte je poznato da su međuljudski odnosi u Japanu prilično kruti.

Hoćeš da kažeš da ti daljina ne smeta?

Ni ne osećam je. Naša kultura je potpuno drugačija. Čak i kada sam u Tokiju, čujem se sa mamom jednom mesečno. I to ne telefonom, već putem elektronske pošte.

Kako je gospodin Macura čuo za tebe? Kako je došlo do saradnje sa jednim od značajnijih beogradskih muzeja?

U toku godine sam posetila Muzej sa prijateljima, i popričala sa devojkom koja je tada živela u Magacinu. Opisala je ovo mesto kao nešto najlepše, i zamolila sam je da mi ga pokaže. Dovela nas je ovde i tako sam upoznala gospodina Macuru. Bila sam toliko oduševljena da sam ga odmah pitala da li mogu da ostanem, i on je pristao. Tražio je da napravim video zapise Dunava jer pokušava da pomogne arhivskoj zbirci. Iako je to sada moja trenutna tema, bavim se i nekim drugim projektima, do kraja septembra. Nameravam da se opet vratim sledećeg proleća. Toliko toga još želim da uradim!

Do sada si između ostalog izlagala u Parizu, Berlinu, Sofiji, Tokiju… Ovde u Beogradu u Inex Film-u, a u KC Gradu si i boravila. Šta možeš reći o svom radu?

Volim da se bavim malim stvarima, detaljima. Materijal nalazim na ulici, ne kupujem ga. Mogu da vam pokažem trenutno istraživanje, još nije gotovo, u sred procesa sam. Volim iznenađenja, eksperimentisanje sa već postojećim prostorom i novom interpretacijom istog. Na taj način volim da skrećem pažnju prolaznicima koji zaborave da gledaju svoje okruženje. Kada hodaš po svom kraju, ne deluje ti specijalno jer si navikao. Ali ako te nešto zaintrigira, nešto neobično što inače nije tu, ponovo otkriješ lepotu oko sebe.

Da li nameravaš da se smestiš ovde za stalno?

Da, razmišljala sam o tome da sa prijateljicom kupim kuću negde u Vojvodini. Navikla sam na planinske predele, zato uživam u ravnicama severne Srbije.

Šta ti nedostaje iz Japana?

Nedostaju mi termalni izvori sa toplom vodom koja može da dostigne čak 40°C. Kupaš se sa pričljivim bakicama i slušaš njihova iskustva.

Carrot by Mariko

Pošto ovde provodiš u proseku samo pola godine, da li osećaš i onu malo težu stranu srpske svakodnevice? Da li primećuješ oko sebe neku vrstu opšteg nezadovoljstva?

Mislim da ljudi ovde žive u budućnosti. Ni Japanci nisu srećni, i oni žive u nekom sledećem momentu i strepe. Samo se prave da su zadovoljni, ali nisu. Ja ne mogu biti srećna u Japanu, radim kao robot, sve moram da planiram. Ovde ljudi bar znaju da uživaju, iskreniji su, i ma koliko bili nezadovoljni nekako su srećni.

http://korimariho.flavors.me
www.airing-korimariho.tumblr.com
https://instagram.com/airingproject
http://www.muzejmacura.com