Nećemo se opametiti posle jedne pročitane “self-help” knjige

Da li ste već čuli za dark-elektro-pop grupu Sixth June, lociranu u Berlinu? Početkom maja, Lidija Andonov, ženska polovina ovog intrigantnog dvojca, otvorila je vrata svoga doma u Beogradu, i prihvatila da priča o drugom zanimanju, bolje rečeno svojoj glavnoj profesiji – pozorištu kao putu ka dramaterapiji. Živeti na relaciji Beograd-Berlin nije nemoguća misija!

Rođena si u Beogradu, studirala glumu na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, i zatim “pobegla” za Berlin.

Da, u tom momentu sam se tako osetila, kao da bežim.

Od čega?

Posle završene glume, igrala sam u Ateljeu u predstavi Tomija Janežiča, koji mi je i dan danas fascinacija jer je jedan od retkih reditelja koji i dalje nosi tu strast i život. Živo, istraživačko pozorište, koje sam upravo sa Tonijem iskusila – ta vrsta je izuzetka, jedva opstaje i jedva se primećuje. Otvorila su mi se vrata pozorišta ali sam shvatila da je ovo iskustvo bilo izuzetak, da je jako teško biti u projektima i među stvaraocima tog živog pozorišta, i da ukoliko ostanem, zaglaviću se i u pozorištu i u Srbiji. Osećala sam da moram da odem. To je bio jak nagon zato što nisam mogla da zamislim da ostanem. Ta odluka je bila intuitivna i impulsivna, preko noći sam se spakovala.

Zašto Berlin?

Osećaj pripadanja i opuštenosti me je tada primamio. Hodanje ulicama gde te niko ne gleda – kao da se stopiš. Bila sam umorna od komentara, sudova, pokušaja ukalupljivanja, od poznatog i podrazumevajućeg…

Sve početi iz početka – to stvarno zvuči bajkovito. Ali kako je sve to izlgedalo na praktičnom nivou?

Razne kombinacije su tada bile moguće, tipa upis u jezičku školu kako bi se dobila viza. Ali vetar u leđa je pre svega bio jedan berlinski Label sa kojim smo počeli da pregovaramo oko izdanja našeg prvog albuma. Mada, to što ti neko izdaje album u Berlinu, ne znači da imaš posao, stan, prijatelje… A još manje garanciju da ćeš uspeti!

Međutim, gluma ti nije dala mira, i dalje te nešto vuklo da nastaviš.

Ostavljanje glume u Beogradu me je navelo da se okrenem specifičnom segmentu gde se stoprocentno uklapam, a to je spoj glume i psihologije. Pronalazim Institut za pozorišnu i dramaterapiju, i divnu mentorku Ingrid Lutz na koju me upućuje profesorica sa Akademije, Vesna Zdrnja. Ispostavi se da je to stvarno jedan od boljih Instituta te vrste u Evropi. Upisujem se u klasu gde nas je oko petnaest studenta, i tu počinje otvaranje jednog potpuno novog sveta. To je bio onaj trenutak kada vidiš kako sve ima smisla, sve se spojilo i sve su se kockice složile. Ova specijalizacija je namenjena psiholozima i glumcima, s tim da se glumci ređe okreću ovakvom načinu rada. Pozorište je dakle primenjeno na jedan drugačiji način, kroz rad sa «ne-glumcima» i uži kontakt sa psihologijom.

I sve to na nemačkom jeziku?!

Da, i sve sam razumela, ali ga skoro nisam govorila prvih šest meseci. I nekim čudom su me primili, profesorka je poverovala kako ja to mogu i pogurala, uz obećanje da ću pohađati časove nemačkog. Bilo je užasno naporno, ali sam uspela da savladam jezik, pre svega kroz praktični rad.

Kako se spajaju drama i psihologija?

Veza između drame i psihologije počinje još sa Aristotelom, koji uvodi pojam katarze, preko Morena i psihodrame, i zatim dramaterapije, kao svesnog korišćenja drame i pozorišta u vidu terapije, rada na ljudskoj psihi.

Škole, zatvori, običan neutralan prostor, sve postaje mogućnost za kreativan čin, igru, i stvara to sigurno mesto gde kroz igru ulazimo u različite izazovne situacije, i to je zapravo lekovito.

Svesni smo da igramo ulogu, ali dok smo u njoj ono što činimo deluje kao stvarno. To je čarolija glume i pozorišta, taj čudesan prostor između realnosti.

Kako si se opredelila za dalje razvijanje?

Završila sam navedene trogodišnje post-diplomske studije prošlog decembra. Razvijala sam svoje radionice sa decom, pa sa odraslima. Praktični deo, zapravo obavezni krajnji uslov da bi zvanično dobila diplomu, rešila sam da uradim upravo na Akademiji u Novom Sadu. Iako to tada nije bilo svesno, simbolično se tim povratkom na Akademiju završilo jedno moje životno poglavlje, i zaokružila celina. Većina kolega opredelila se da odradi praksu po mentalnim institucijama, zatvorima, školama. Moja je ideja bila da radim sa umetnicima jer sam htela da bude skroz kreativno, i meni najbliže, sa onima kojima je gluma profesija. Cilj mi je bio da istražujemo kako primeniti dramu i pozorište kao mogućnost da dođemo u kontakt sa sobom i drugima na kreativan način, iskoristimo pozorište i igru da zađemo u ono duboko i često mračno u nama, čega se plašimo i izbegavamo.

Zvuči prilično inovativno. Šta se tu tačno radi?

Igraju se uloge, improvizuje se, u zavisnosti od teme koja se pojavi kao izazovna grupi. U nekim grupama se radi o konkretnom dramskom tekstu i pravi se predstava – ceo proces, kao i izvedba deluje vrlo terapeutski. Ono što je u ovom radu zanimljivo i najuzbudljivije je stvoriti prostor za najrazličitije emocije i ponašanja, vrlo često za nešto što je društveno neprihvatljivo, ili što je potisnuto, i to je taj oslobađajući momenat kada je na sceni to dozvoljeno. Onda prepoznamo to u sebi, a zatim i ispoljimo.

Da li koristite i telo, ili se rad svodi samo na reči i imaginaciju?

Rad na telu je bitna stvar. Koristimo dosta telesne psihoterapije, kroz vežbe, aktiviranje glasa, i pokret. Ne znam zašto, ali ljudi zaboravljaju telo, i često čak i oslobode emocije dok telo ostane zgrčeno, blokirano – čest primer i kod glumaca.

Kako si prepoznala potencijal ovako zanimljivog programa, koji bi dobro došao našim glumcima?

Nakon već pomenute intenzivne radionice u Novom Sadu, desilo se nešto čarobno. Rodio se predivan osećaj – saznanje da su ovde ljudi radoznali, da žude za nečim novim, i da im je ovakva vrsta rada potrebna.

To nisam imala u Berlinu, u kome raste prezasićenost svim i svačim.

Ideja da se bavim dramaterapijom u Srbiji, javila se pre godinu dana, i sve je to naravno trebalo isplanirati, jer je lakše skočiti iz Beograda u Berlin nego iz Berlina u Beograd! Ako nemaš konciznu sliku kako ćeš uklopiti svoj projekat u kontekst grada, sve je duplo teže… Prema tome, zapitala sam se više puta, da li da napravim ovaj skok.

To je hrabar potez, posebno ako uzmemo u obzir da si napustila Berlin i komotan, stabilan život.

U Berlinu jeste lagodnije, prosto je život prijatniji, lakši. A ovde jeste sirovo i surovo, neobrađeno. Ali meni je to izazov. Možda ima veze sa strukom, jer upravo imam za cilj da nekome pomognem, bolje rečeno da mu pružim način da sâm sebi pomogne.

Kažeš da je ovde potrebnije. Da li su ljudi svesni da im je to potrebno?

U Berlinu su na primer različite vrste psihoterapije najnormalnija stvar, dok je ovde to malo tabu tema. Prilično smo mačo društvo da bismo pokazali da nešto sa nama nije ok. I naravno, egzistencija je teža, i samim tim su ljudi nezadovoljniji, nesrećniji. Reč je o tome da im se ponudi nešto drugačije. Kada ljudi uđu u to, ako ih zagolica, oni su otvoreno zainteresovani i vide u tome novi način istraživanja i rada na sebi.

Da li se još neko bavi dramaterapijom u Beogradu?

Psihodrama je alternativa srodnoj dramaterapiji. To je najbliže ovome što ja radim. Ima puno grupa psihodrame, koja koristi Morenov metod, dok dramaterapija, pored biografskog materijala, koji se koristi u radu,  proširuje pristup. Dosta radimo sa bajkama, mitovima, dramskim tekstovima, u kojima se učesnik možda još više opusti jer se distancira od svog ličnog života. Snaga arhetipa i simbola u bajkama izrazito deluje i podstiče na traganje…

Kako je do sada teklo tvoje radno iskustvo ili kako zapravo funkcioniše ta mogućnost koju si ovde stvorila?

Prvi deo posla je moj privatni projekat, “self-made” priča: našla sam prostor, okačila oglas, ljudi su se prijavili i grupa se viđa jednom nedeljno u periodu od mesec dana. U tih pet seansi, zajedno prolazimo kroz različite teme, istražujemo, preispitujemo se. Uvek se javi neka tema koja brzo ispliva na površinu, nešto što povezuje sve učesnike, i što počnemo da obrađujemo. Drugi deo je institualizacija svega toga kroz Bitef, koji je jako otvoren za inovacije ove vrste. Konkretno, bila je audicija za mlade glumce, prijavilo se dosta njih, izabrali smo njih petnaestak i odradili smo razne radionice.

Nedavno je bio festival “Bitef Zona” na kome si učestvovala. Kako je tekla ta saradnja?

Početkom juna smo održali interaktivnu prezentaciju. Rad sa ovom izuzetno kreativnom grupom i dalje traje, i ispitujemo različita delovanja dramaterapije. Neke od ideja su rad na predstavi. Stvoriti prostor za susret glumca i gledaoca, mogućnost da utiču jedan na drugog, dati gledaocu šansu da ispriča svoju priču… Zanima me kako pozorište svakome može da omogući da pokrene nešto u sebi, da bude aktivan. Takođe je jedna od ideja da izmestimo pozorište van samog pozorišta, i radimo sa različitim marginalizovanim grupama i čujemo koje su njihove priče.

Šta treba da se očekuje posle završene terapije? Da li su ljudi odjednom rešili neki problem, ili naprotiv tek tada počinje rad na sebi?

Razlog zbog čeka uvek ulazimo u konfrontacije jeste to što uvek želimo da rešimo sve, što pre, i na najbezbolniji način. Moje mišljenje je da je to nemoguće. Instant rešenje ne postoji, to je laž, nećemo se opametiti posle jedne pročitane “self-help” knjige.

Da bi čovek pronašao neki unutrašnji mir, mora prvo da proživi taj proces čišćenja – koji naravno uključuje i suočavanje sa teškim fazama. Nešto uvek mora da ispliva na površinu.

Neka druga tamna strana od koje uvek bežimo, mora da izađe na videlo, zato što je neprijatnost zapravo neophodna. Ipak, sve zavisi od grupe, koliko duboko možemo da idemo, koliko je to u skladu sa učesnicima. Izazov je uvek neophodan, ići za korak dalje od svoje prirodne inercije, od naviknutog.

Da li si imala prilike da radiš i individualno samo sa jednom osobom?

Grupa daje odličnu dinamiku, i otvara mnoga vrata jer se definišemo na poseban način u kolektivnom kontekstu. Ako primetim da je nekome potreban dodatan rad ili razgovor, tada je moguć i individualni rad.

Da li koristite rekvizite ili naprotiv izbegavate materijalne, opipljive stvari, kako bi stavili akcenat na mentalni deo?

Rekviziti i kostimi dosta pomognu, posebno deci. Oni se koriste kako bi se olakšao ceo proces, kroz asocijacije. Ipak, grupama sa kojima ja radim nije potrebna ta vrsta olakšanja jer imamo otvorenu komunikaciju, i zato ne koristimo predmete jer smatram da je sasvim dovoljno telo, glas, pokret i prostor u kome se nalazimo. Ponekad koristimo crtež kao medij, koji su razvili art-terapeuti. Crtež tj. pokret ruke omogućava pristup podsvesnom umu kroz simbole, nekontrolisane forme, reči, linije.

Sve to malo podseća na one nove trendove tipa “porodični poredak” ili “čišćenje predaka” kroz prostor – kada prisutni zauzimaju ulogu tvojih rođaka i kada ih postaviš u neku konstelaciju koja zapravo objašnjava, na nesvesnom nivou, međuljudske odnose dotičnih aktera.

Da, na Institutu smo imali nekoliko seminara gde smo prošli kroz porodične konstalacije “Family construction”, sistem koji je razvio Helinger. Osnova je kao i u dramaterapiji, improvizacija, pokret, s tim što Helinger zadire iskjlučivo u porodične konstelacije.

Možda još neko razmišlja o sličnoj potrebi za glumom kroz psihološki pristup. Da li bi ti se svidelo da otvoriš na primer svoju školu i podučavaš zainteresovane?

Verujem da je za tako nešto još rano, i trenutno mi to nije u prvom planu, ali ukoliko se probudi interesovanje i potreba na Fakultetima i na Akademijama, vrlo rado bih delila i širila znanje.

Razlog zbog čega si u rubrici “Stranci”, može se objasniti i time što zapravo živiš između Beograda i Berlina. Kako postižeš i kojim ritmom?

Da li postoji neka “među-rubrika”? (smeh) Trenutno sam više u Beogradu, ali redovno idem u Berlin kako bih radila na muzičkim projektima sa Laslom, partnerom iz benda. Odem bar jednom u dva meseca. Koristim te male boravke i kao priliku da se konsultujem sa profesorima i kolegama, obnovim i osvežim neke podatke jer ne mogu ovde da se zatvorim bez “obnavljanja gradiva”. Idem na seminare, i dalje učim i upoređujem. Posetim i drage prijatelje, divne ljude.

Ako sumiramo, ti koristiš sve najbolje iz oba grada! Koje su ti omiljene stvari tamo, a koje ovde?

Jeste predivan osećaj. Imaju i Beograd i Berlin to nešto slično, taman kada ovde postane tesno, odem tamo i dobijem novu energiju. Među svim pomenutim kulturološkim i umetničkim dešavanjima, moram da odvojim vreme i za đuskanje u Berghainu, tj. Panorama Baru. To mi je kao ritual. Na drugom mestu mi je deo oko Zionkirche na Prenzlaueru za kafu. Omiljena ulica je Luckauerstrasse na Kreuzbergu koja čuva jednu divnu priču. Ovde sam skoro ponovo otkrila Beograd, jer dugo nisam tu živela. Sa prijateljima odem na ručak u Tri, Od usta do usta, a na piće u Polet. Opet neki Berlin u Beogradu… A kada hoću da đuskam, odem na brod 20/44. Tu je i šarena Bajloni pijaca!

Šta ti se ne dopada?

U Berlinu možda prezasićenost, koja prouzrokruje blagu nezainteresovanost s vremena na vreme, jer je sve lako dostupno. Ovde mi smeta tenzija, kao da su ljudi dve minute pred eksplozijom u svakoj situaciji – od busa, do taksija, u baru ili pošti. Štrecanje, bes, agresija, frustracija u vazduhu koju ljudi ne znaju da usmere.

Koja pesma te podseća na Berlin, a koja ne Beograd?

Na Berlin me svakako podseća elektronski zvuk, neki melodični tehno, recimo Recondite. Ali uklopiću neuklopljivo i dodati Lanu del Ray i “Ride”. “Ona se budi”, “Mlad i radostan” La Strade – to je za Beograd.

Kada već pričamo o muzici… Ne moramo pominjati ono što već znamo, ni ono što smo davno čitali o Sixth June. Mene zanima kako se rodio prvi zvuk?

Najspontanije moguće, u mojoj sobi, sa gitarom i sintisajzerom. Laslo i ja smo tada studirali, on kao vizuelni umetnik, a ja na glumi, gde sam otkrila kako zapravo znam da pevam, što je probudilo u meni tu strast.

Tada je MySpace bio aktuelan, pa smo okačili snimke i to je sve za nas bila jedna igra.

Prve dve godine nismo ni imali nameru da se upustimo u nešto ozbiljnije, i nismo znali da je tako nešto uopšte moguće.

Pravac vašeg stila – koliko akustično toliko i vizuelno – ima retro elemenata i podseća na gluvoneme eksperimentalne filmove dvadesetih, predimenzionisanih osamdesetih, preko novog talasa i možda gotik melanholije. Ali jasna linija spaja sve te žanrove, a ako se ne varam, to je upravo ta mističnost o kojoj smo do sada pričale.

Mistično, podsvesno, asocijativno nam je oboma jako blisko. Nešto kao jezik sna. Nerazumljiv na prvi pogled, ali sa preciznim jakim simbolima. Mislim da se ovo oseća i u muzici, i u filmovima koje smo zajedno napravili.

Do sada ste ti i Laslo nastupali mnogo češće u inostranstvu, pogotovo u Berlinu gde ste i locirani, nego u Srbiji. Ali ove subote, 23. jula, nastupate ponovo u Beogradu, u Elektropioniru. Znajući da strogo radite na nastupima, izbegavate scenska ponavljanja i intenzivno pripremate osvežavajuće performanse, šta možete obećati beogradskim ljubiteljima “crnog minimalnog synth pop-a”?

Mi zaista uživamo u live nastupima, pesme koje sviramo ne zvuče bas kao na albumu, uvek dodajemo, menjamo nešto. Takvi nastupi su zanimljiviji i nama i publici. Sviraćemo i par novih pesama. Retko smo svirali u Beogradu, ali je uvek posebno lepo i neka otkačena energija se stvori.