Kulturni centar LAB: kuća sa više slojeva

coWorking room no.1 is now open / 4 radne jedinice / 2/4 mesta slobodna / obratite nam se na hello@kc-lab.org za više informacija / budite deo Kulturnog Centra LAB #coworking #piano #novisad #24hours #workspacegoals 📷 @nmnnja

A post shared by KC LAB (@kulturnicentar_lab) on Apr 10, 2018 at 4:08am PDT

Kulturni centar LAB u Novom Sadu postoji već godinu dana, u kući koja je otkupljena, čišćena, promišljena, a i dalje je u procesu renoviranja i osmišljavanja. Sa Stanislavom Drčom pričali smo o tome kako je tekao proces sređivanja tolikog broja kvadrata, kao i na koji način ovaj prostor sada funkcioniše, ko ga čini i vodi – a koji su planovi za budućnost.

Kako se dogodilo da u ovoj kući pravite kulturni centar, a nije skvot?

Nije, ne, iako to svi misle (smeh). Pa ukratko, majka mog dobrog druga Luke Prstojevića je kupila kuću i mi smo u suštini odmah znali šta bismo sa njom. Sve što je u njoj moglo da se uništi je bilo uništeno kada smo došli, tako da smo polako krenuli u radne akcije koje i dalje traju – kao što vidiš. Planiramo binu u dvorištu, pošto je lepo vreme sada je otvorena i terasa, a kad se leto bude približilo kraju bacamo se na sređivanje podruma.

Luka i ja smo završili dizajn i nove medije, ali smo se pre ovoga bavili raznim stvarima pa smo imali uspostavljene saradnje sa Goethe institutom, Francuskim institutom i sa različitim kulturnim centrima, a vodili smo i programe u B612 (link); samo su se nekako sad sve te kockice poklopile. Nas dvojica smo znali da je to to čim smo videli kuću.

Znači vas dvojica sada vodite program, uz pomoć još nekih ljudi?

Kulturanova je prepoznala ideju pa su nam pomogli sa nekom pozajmicom, ali se nekako to uvek svodi na nas dvojicu, i onda ko još hoće da pomogne. Tu je svakako Mile koji vodi šank, i tu je da nešto učini pa makar o tom delu ne moramo da razmišljamo. Imali smo nedavno poziv za volontere, javilo se 92 ljudi pa nismo znali šta ćemo sa njima (smeh); zvali smo neke drugarice koje imaju iskustva sa vođenjem takvih, velikih timova, pa ćemo videti šta i kako. Gledamo da okupimo što kvalitetniju ekipu, a prostor je napravljen transformativno: sve je demontažno i može da se podesi za predstavu, koncert, tribinu, projekciju.

Programski, ko je sve do sada učestvovao? Pitam upravo zbog tog diverziteta o kom govoriš, a koji je očigledan.

Pokrenuli smo mi, da, ali sada nam se već svakodnevno javljaju ljudi sa nekim idejama o programu pa je moguće lako organizovati mesečni plan. Imamo i više različitih prostora unutar same kuće, tako da postoji opcija da se više stvari dešava istovremeno: na terasi može da bude jedan program dok se dole događa nešto sasvim drugačije, pa ljudi mogu i da prelaze sa jednog na drugo mesto.

Inicijalna zamisao i jeste bila da se različiti sadržaji dešavaju u isto vreme, a da se ljudi prepliću.

To stvarno jeste specifičnost KC Lab-a, da sa izložbe niz stepenice odšetaš na svirku i nazad. Obično su prostori ekskluzivno namenjeni jednoj vrsti aktivnosti.

Da, i odziv ljudi i programa je za sada dobar, a promene u prostoru su vidljive, iako će biti potrebno mnogo vremena i energije da se sve to zaokruži. Zovu nas i u razna nova partnerstva pa ide svojim tokom tako da se svaki pojedinačni sektor razvija za sebe.

Partnerstva u smislu saradnje sa lokalnim srodnih organizacija/pojedinaca koji vam se javljaju ili…?

Ne, ne, baš mislim na internacionalne projekte; recimo bio je ovde Pol Pinjon, takoreći otac Radio Beograda 3 i ekperimentalne muzike, a imao je nastup i oduševljen je. Trenutno radi sa amsterdamskom Akademijom džeza odakle će konstatno da nam dovodi neke ljude, a tu su već pomenuti instituti koji su nam pomogli da dovedemo neke umetnike – eto možda je najzvučniji Remed, a tada nam je i ambasador bio u poseti.

Reci nam nešto o konkretnim programima kojih ste deo ili kojih ćete biti deo: rezidencija ili co-working prostor u kom sada sedimo.

Rezidencija je od početka bila ideja jer omogućava da smestiš neke bolje izlagače, da im daš njihov prostor. Za sad se slučajno pokazalo da nam dolaze tattoo artisti, a ljudi im tokom celog dana dolaze. Dosta sadržaja nam šalje i Akademija umetnosti, iako se saradnja sa njima razlikuje od departmana, ali recimo došli su nam studenti fotografije iz Haga pa su nakon nedelju dana ovde imali tu i završnu izložbu. Imamo sada već te neke stalne programe, oganizacija Jungle Island koja se bavi trens muzikom i lajfstajlom, ako mogu tako da kažem jednom mesečno ima neke radionice ili projekcije; to bude super, opušteno je, služi se veganska hrana i tako. Sad smo i jedna od organizacija koje su osnivači Zajednice kreativnih habova regiona, što su podržali British Council i Digitial Cities, tako da smo upali  u ekipu interesantnih ljudi koji vode Mokrin House, Startit, ICT Hub i dešavaju se konekcije, a samim tim i razmena programa.

Osim toga, dolaze studenti sa komparativne književnosti koji dvaput mesečno ovde organizuju svoje tribine i diskusije, a imamo i neke radionice stripa, kao i crtanja: dosta je šaroliko i nije nikako programski definisano, a opet su svi zbog nečega ovde zalutali, pa se i vratili, i to mi je zanimljivo. U jednom trenutku smo imali najezdu studenata sa Muzičke akademije, koji su takođe organizovali programe, bio nam je potreban klavir i evo stvarno smo sada kupili pijanino. Kad si pomenula skvot, upoređuju nas često i sa ekipom Kvake 22, jasno mi je i zašto, a dešava se često da neki ljudi dan za danom imaju svoje programe ovde i tamo.

A muzički program?

Pomenuo sam te studente sa akademije, Dimitrije Beljanski ih dovodi i onda prave večeri klasične muzike. U suštini se dosta ekipa koje rade nešto sasvim različito okupilo oko prostora, tu je i ekipa koja vodi Tunel pa dovode dobre DJ-eve. Nekako je počela i ta drag gej scena polako da prelazi iz Beograda.

Da, postavlja se tu važno pitanje – iako je Kvaka 22 neosporno bitan prostor – postavlja se dakle pitanje održivosti i inkluzivnosti, u uređivačkom smislu, kada su ovakvi prostori u pitanju.

Mi ne verujemo sasvim u demokratiji, radili smo u različitim udruženjima gde se 15 ljudi pitalo da li može da se zavrne sijalica, a onda se postavlja pitanje ko će je kupiti ako ću je ja zavrnuti – to nije produktivno, a Luka i ja smo nestrpljivi i impulsivni. Neko mora, za početak, da raspoređuje i kontroliše, a to će vremenom da se grana i srateški raspoređi. Bili su ovde i ti prijatelji koji su hteli da prave onlajn radio, a znamo se iz grada i dosta su nam pomagali – radio Klinika se zove – ali nekako smo osetili u jednom trenutku da je bolje da se izmeste iz prostora, pa su sad u nekom drugom mestu koje imamo na Limanu. Prakično su tu, a oprema je zajednička, pa stalno trčimo tamo-vamo. Ali da se vratim na pitanje, nekako ti recimo to što ne skvotuješ ti ipak daje neku sigurnost kada ulažeš i malo veću slobodu. Ukinućeš sebi sa jedne strane, ali znaš zašto; moraš sada da kupiš ovaj reflector ili da popraviš onaj zid.